30.01.2021.

Владика Јован: Ако је љубав у нашем срцу, онда човек све другачије осећа и другачије поступа у овом свету


У петак, 29. јануара 2021. године, када Црква прославља и празнује Часне вериге светог апостола Петра и пеподобног Ромила Раваничког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу.


Звучни запис беседе


Саслуживали су протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић.

Појао је протојереј Драгослав Милован, а чтецирао је Владан Степовић.

Владика се верницима обратио надахнутом беседом о правој вери и правој љубави којима су, како раније тако и данас, супростављене псевдољубав и псевдовера:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас Црква слави спомен на вериге светог апостола Петра у које их је онај незнабожни Ирод, који је поубијао толико витлејемске деце, оковао и бацио у тамницу. Но, како Бог никада не остваља своје праведнике, али које праведнике, оне који се не праве да су праведници него оне који живе праведним животом, и Бог промишља о таквим људима кроз њихово смирење, и зато је Господ и промишљао о том апостолу Петру кад су га бацили у тамницу и послао је, како чусмо из данашњег апостола како је Господ послао анђела и како се анђео дотакао његових верига и како су вериге спале са његовог тела и те вериге су постале чудотворне, многа су се исцељења догодила од тих верига што све говори, браћо и сестре, како и ствари могу да чудотворе када се њих дотакне сила Божија. Апостол Петар који је по природи био, што бисмо ми данас рекли брзоплет, у ствари био је енергичан човек, пун енергије према Христу, пун велике вере да је мислио да нема никакве силе која може њега одвојити од Господа Христа. Међутим, он је тако мислио и погодрио се и није било потребно много времена да се увери да то његово поуздање у њега биће сасвим обрнуто када се буде одрекао Христа. И ми смо чули у овом данашњем Јеванђељу, браћо и сестре, које нам говори како је Господ после васкрсења свога јавио се апостолима па и самом апостолу Петру да га пита да ли се покајао. И нема сумње, апостолу Петру било је, браћо и сестре, најнелагодније крај васкрслога Христа. Христос васкрсао а Петар три пута се одрекао када су Христа повели на страдање. Можемо само да замислимо како је било тешко том апостолу, срамио се, како кажу свети оци. Он се истински, што је врло важно, покајао браћо и сестре, али како да све то каже Христу. А Господ који зна помисли наше, видео је како се Петар мучи како да каже Христу, како да му затражи опроштај, и свемилоствиви Господ спасава апостола Петра тих мука па га Спаситељ пита: “Симоне, сине Јонин, да ли ме љубиш?”. Мора да је апостолу Петру била таква радост што је Господ покренуо то питање јер он није имао храбрости. Из овога видимо како Господ опомиње апостола Петра који се просто хвалио да он воли Господа и који је био скоро убеђен да нема никакве силе која га може натерати да се он одрекне Господа. Али, само мало касније, Петар се одриче три пута Господа, али је затим тиме што је рекао да воли и љуби Господа показао покајање. И то је оно што је најважније у животу човековом. Кајати се може само онај који има дубоку веру и који има смирења. Онај који нема смирења, тај не може никада искрено да се покаје, јер на месту смирења има гордост, а гордост неће да призна грех. Апостол Петар признаје, смирава се, стид га од Господа, од других ученика Христових, што је увек тврдио да је јак у вери, а ето опадне вера наилазе искушења, и искушења су наишла на апостола Петра дотле да се он одрекао Христа и то не једном него три пута. И скрхан тим искуством Петар се више не хвали, не тврди као што је раније говорио: “Душу своју даћу за тебе Господе”, видео је своју слабост, видео је како је постао слаб од оног тренутка када се одрекао Господа. Више се не хвали већ покајнички одговара: “Ти знаш Господе да те волим”. Другим речима, као да каже: Господе, ти знаш и моју брзоплетост, и моју веру и моје осећање које ме је обузело да ја тебе волим. И Господ одговара на те његове речи: “Чувај овце моје”. То је врло важно да знамо, а онај који воли Христа, он Христа носи у себи и не само да носи Христа у себи, он живи Христом, а Христа љуби онај који држи заповести Његове, који испуњава заповести Христове, а услов за испуњавање заповести Божијих је вера, јер ако верујем у Господа ја верујем у Његове заповести, ја верујем да ако испуњавам заповести да ће ме Господ сапсити, па и ако паднем и ако пропаднем и ако погрешим и ако се огрешим, али ако се вратим на испуњавање тих заповести Господ ће ми опростити и нема греха који Господ неће да опрости само уколико се човек покаје и исповеди. Али покаје, не само формално да каже “кајем се”, то није довољно. Кад си казао да се кајеш онда покажи покајање, покажи се пред Господом да се кајеш, па када људи виде да се човек каје пред Господом они виде то његово покајање и зато примају таквог човека као и онај отац који је загрлио оног блудног сина који је напустио очев дом, браћо и сестре. Дакле, овим трократним питањем Господ каже апостолу Петру и нама данас говори да се загледамо у себе, да ли заиста волимо Господа, да ли заиста љубимо Господа, да ли је то сада само на нашем језику, та љубав, или је она заиста у нашем срцу. Ако је љубав у нашем срцу, онда човек све другачије осећа и другачије поступа у овом свету.

Дакле, да се загледамо у себе да ли волимо Господа или Га се можемо понекад због своје слабости одрећи, као што је то учинио и апостол Петар. Ове Христове речи упућене апостолу Петру да се не треба ослањати много на себе, да не смемо да се ослонимо на нашу људску природу која је слаба, већ треба да схватимо да је вера у Христа у ствари поверење у Христа. Апостол Петар се одрекао, али је имао поверења да га Господ није одбацио, само је чекао тренутак када ће то да исповеди. Као слаб човек устезао се, што бисмо ми људским језиком рекли, али Господ га подстиче на то, као што и нас Господ подсећа када чинимо оно што не треба да се покајемо. Не треба Господу наше покајање, него треба нама како бисмо кроз покајање умилостивили Бога и како би нам Бог опростио грехе. Дакле, браћо и сестре, не смемо да се уздамо у себе. Зато Господ каже апостолу Петру чим си видео вука ти си се уплашио и не само што си побегао него носиш одговорност што си напустио своје стадо. То би било исто браћо и сестре, као што родитељ на пример види опасност некакву и брига га за децу, он бежи како би спасио главу. Шта си спасио главу, ако си погубио туђе главе, ту ти нема спасења. Ако треба да губиш главу, губи је са онима који верују у Христа и тада ћеш управо задобити живот ако га изгубиш зато што страдаш та име Христово, а страдати за име Христово значи страдати за истину Божију, за правду Божију. Дакле, Господ нас опомиње да преиспитамо себе каква је та вера моја, колико ја то заиста волим Бога. Да ли волим Бога као што волим себе? Љубав је најбољи доказ како се човек жртвује. Зато родитељ неће да размишља кад му је дете у опасности да ли ће да скочи и заштити то дете па таман и он да иде у смрт. Зато стално треба да проверавамо себе, да преиспитујемо себе и да признамо себи себе. Најтеже је признати себи себе. Лакше је победити читав један народ него победити себе, и горд човек никад неће победити себе зато што му гордост не да да он усели Бога у себе. Он сматра да је исправно оно што он ради и како ради. Шта је исправно ако немаш смирење? Шта ти то вреди ако се кријеш иза вере и спасења, а у ствари немаш ни једног ни другог. Браћо и сестре, управо нам овде Господ говори о правој и површинској вери и љубави. Када љубав божанска борави у човеку, онда човек тада највише личи на Бога. А човек је икона Божија. Љубећи Господа Христа ми због Њега волимо и љубимо друге. И то је та права љубав. Свака друга љубав према човеку која није утемељена у Богу најчешће је љубав из интереса. Ми када волимо човека љубављу Христовом ми молимо Бога да и Бог воли нас као децу своју. Дете је дете родитеља све док слуша родитеља, док се повинује својим родитељима, док извршава послушност својим родитељима из љубави. Тако човек треба да зна и испуњава све према Богу из љубави не зато што је Бог наредио да то мора да се поштује. Ако то поштовање није из љубави онда од тог поштовања нема ништа. Свака друга љубав је псевдољубав, то није права љубав, она се лако претвара у нељубав, из такве љубави може да произађе мржња. А ми смо сведоци томе, а то говори да нисмо утемељени у вери у Бога и нисмо утемељени у љубави Божијој. Из човекољубља произилази богољубље, као што из богољубља произлази човекољубље. Љубљв према Богу се препознаје у ношењу тегобног крста нашег животног. Све наше животне потешкоће треба са љубављу да носимо. Ко носи крст Божији у смирењу, онда крст узме њега па носи. А знамо да је крст сила, крст је моћ, крст је снага, браћо и сестре. Дакле, неко зна да каже: “Ја волим другога, али тај други не воли мене”. Одговор је светоотачки: “Твоје је да ти волиш другога, а да ли ће он тебе волети то немој ти да се оптерећујеш, ти га воли иако те не воли, ти се моли за њега иако те прогони и мучи и не воли”. Дакле, то тебе и мене стоји како ћемо одговорити на оне који нас не воле. Одговорити јеванђељски, љубити и непријатеље своје, јер и кад љубимо непријатеља он то не осећа у почетку, али ће кад тад тај жар љубави твоје почети да му нагриза главу па да осети и да једном каже: “Чекај, ја овог човека не волим а он мени показује љубав”. Значи спасаваш и себе и њега да он ту своју мржњу не спорведе у дело, а мржња може довести до невоље. Оно што је важно да знамо, треба да тражимо од Господа да нам Бог помогне да свако зло оставимо иза леђа, а ми из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину да чинимо само добро. Јер тај који само чини добро, тај се спасава од зла, а онај који чини зло тај не може бити спасен, не може. Дакле, Господ од нас тражи да будемо градитељи, а не рушитељи, градитељи у љубави, у вери, у нади, у милосрђу, у свим хришћанским добродетељима, да будемо градитељи а не рушитељи, браћо и сестре, понављам то и себи и вама. Јер ко, браћо и сестре, зида добро, тај управо потире зло. Зато ће апостол Павле рећи: “Добро чините да вам се не досади”. Никад много добра, никад много вере, љубави, милосрђа. Зато не смемо да будемо скученог срца па да кажемо ето ја сам обоме човеку учинио нешто и доста је то до мене. Није доста. Чини стално добро и стално ће ти се добро враћати, ако не у овом свету вратиће ти се у ономе. Али треба да проверимо нашу веру и да се на Бога ослањамо, а не да ослањамо ни на неко своје знање, ни на неко своје богатсво, да не будемо сигурни у себе. Зато ће апостол Павле рећи: “Ко стоји да води рачуна да не падне”. Онај који стоји он може да падне, а онај који стоји најчешће може и да се погорди и каже: “Ја сам усправан”, али чим си помислио да си јак ти си слаб, а Господ се у немоћи показује. Бог вас благословио”.


Извор: Епархија шумадијска