03.01.2021.

Владика Јован: Човек који зна шта је Литургија, сазнаје ко је Бог


У суботу 2. јануара 2021. године када наша Света Црква молитвено прославља Светог Свештеномученика Игњатија Богоносца, Светог Даниала II Архиепископа Српског и Светога Јована Кроштанског чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Светоуспењском храму у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници саборног храма.


Звучни запис беседе


По прочитаном јеванђелском зачалу, сабраном народу се својом надахнутом беседом обратио Преосвећени Владика Јован:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, данашњим богослужењем Црква Христова своју духовну децу почиње да припрема да би што достојније, усрдније, молитвеније и расположеније дочекали Рођење Христово. Истина, Црква Христова је ову припрему почела још од самог празника Ваведења, али данас се то посебно види. Сво богослужење је усмерено ка значају и поруци празника Рођења Христовог.

Црква тако хоће да нас припреми, али истичем да је то молитвено и богослужбено. Она, заправо, жели да нас врати у сећање и доживљај шта сам празник Христовог Рођења значи за нас – а заиста, значи пуно. Није чудо што Свети оци кажу: “Да није било Божића, не би било ни других празника”. Они то истичу, јер је на Божић сишао Бог на земљу. Не земљу је тада дошао мир – највећа радост која је хиљадама година очекивана. Људи су очекивали Господа да нас врати из небића у биће.

Није чудо што је у ову суботу пред Рођење Христово, Црква одредила да се чита Јеванђеље о Царству Божијем. Зашто, браћо и сестре? Зато што је доласком Господа Христа у свет сишло Царство небеско. Доласком Христовим, сваком верујућем човеку омогућено је, управо, да уђе у то Царство небеско, још овде и сада. Понављам и себи и вама, сваком верујућем човеку је то омогућено! Врата Царства небескога су од изгнанства првог човека била затворена за род људски. Доласком Бога у свет, врата су отворена и зато немамо изговора да кажемо да нисмо знали за Царство небеско. Немамо изговора, јер смо крштени људи, што подразумева да верујемо у Бога, Јеванђеље, Цркву, у Свете Оце – а све то нам говори шта је Царство небеско.

Како је Царство нама постало доступно? Тако што је сам Господ наш Исус Христос рекао: “Свако ко поверује, биће спасен”. Спасење није ништа друго до већ поменуто Царство небеско. Због тога Господ каже: “Иштите најпре Царства Божијега, а све ће вам се друго додати”. То значи да на првом месту тражимо Бога, јер када човек у себи има Бога, онда има сва добра, не само земаљска, већ и небеска. Заиста, када човек, још у овом свету, своје мисли усредсређује ка Царству Божијем, онда другачије живи од оних неверујућих; другачије се понаша од безбожника; другачије осећа присуство Бога и присуство човека.

Када размишљамо о Царству, онда мислимо како да у њега уђемо. У њега не можемо ући без промене и исправке. Када човек тако размишља и тако живи, верујте да и други људи виде измену и промену у том човеку. Чак иако је тај човек био порочан, доживео је промену, јер је осетио сласт Царства небеског. Такав човек већ овде и сада показује плодове своје вере и живота по тој вери. Показује плодове којима се хране и душа и тело.

Зашто, браћо и сестре, људи таквог човека не одбацују, већ га примају? Због тога што осећају да је у том човеку већ почело да се зачиње Царство небеско. Ако се то Царство небеско као и наш живот не започне у овоме свету, нећемо га нигде започети. Немојмо одлагати покајање, јер не знамо када ће наступити смртни час. Мислимо на покајање и вежимо свој ум, срце, душу и читаво биће за Бога, то јест Царство Божије.

Зашто човек треба тако да мисли и живи? Зато, браћо и сестре, што је то Царство небеско, управо, како каже Јеванђеље, као “зрно горушичино” – мало, ситно, скоро невидљиво, али када израсте, оно постане дрво. Тако је и са човековом вером. Ако веру гајимо у себи, ако је чувамо, онда ће она расти, а са њом ће расти и љубав и нада и Царство небеско. Шта садржи то зрно горушичино о којем говори Јеванђеље? Садржи живот вечни!

Пакао, који је тако огроман и застрашујући, у себи нема ничега који би могао да поремети Божијег човека чије су мисли усмерене ка Царству небеском. Царство Божије нас учи да сва земаљска блага и сва научна достигнућа, која не воде спасењу, у себи крију отров. Тада се човек у потпуности определи за овосветска блага и опрхван је тиме шта ће имати. Истина, потребно је бринути о материјалном, али са мером. Ако живот човека и родитеља сведемо на бригу о вилама или не знам каквим аутомобилима, онда је такав живот промашен. Зато сва блага овога света нису ништа у односу на она блага вечна и непролазна. На крају крајева, живот људи који су опрхвани овоземаљским постаје опрхван и разбија човека. Понављам, материјално је потребно, али правог благостања нема на земљи, уколико човек у себи нема Бога.

Уколико дубље размислимо, видимо да је живот таквих људи несносан упркос свим технолошким достигнућима. У таквим људима се јавља туга која нас често обузима да напросто не знамо шта да радимо са собом. Такав човек губи мерило – поставио је циљ, дошао је до њега, али није задобио никакво благостање.

Када живимо за Царство Божије, осећамо га још овде на земљи и, заправо, осећамо још једну важну ствар – да нестаје туге у нама, без обзира да из нас ишчезава туга. Туга из нас нестаје, јер је “Царство Божије унутра у нама”, како је Господ рекао. Царство Божије није нешто неоствариво. Таквим мислима жели ђаво да нам каже да се не трудимо и да не можемо да га задобијемо. Царство Божије није далека реалност, која треба да се реализује у некој другој димензији. Људи тако мисле, јер благостање желе у овом тренутку, те нису спремни да чекају на остварење Царства. Због тога “сада” изгубићемо оно што је вечно и непролазно.

Царство Божије је реалност управо нашег времена зависно од тога како живимо. Нема ничег реалнијег од тог Царства Божијег, јер се од њега на земљи може живети чак и онда када нема ничег што је нама потребно. У случајевима када нема довољно средстава за живот, када немамо успеха у животу, у послу, учењу или било чему другом, потребно је да се сетимо Христових речи да је Царство Божије у нама, а оно нас испуњава Богом. Када је човек испуњен Богом, он не осећа тренутне недостатке које га снађу, јер Божије присуство даје пуноћу. На првом месту даје мир, што је и главна порука Божија. Бог даје и радост, онако како су анђели појали приликом рођења у Витлејему. Човек добија спокојство и наду да за боље сутра.

Зар човеку може ишта бити ближе од Царства Божијег? Зато не морамо нигде да идемо да бисмо га нашли, већ је потребно да га откријемо у нама. Ми смо данас дошли на Литургију, а она није ништа друго до предукус Царства. Човек који зна шта је Литургија, сазнаје ко је Бог. Улазак на Литургију хришћане треба да подсети да смо већ једном ногом крочили у Царство Божије. Тада нећемо мислити оно што не треба: да су сви други мање вредни од нас, јер нас Царство упућује на смирење. Кључ за улазак у Царство је вера у Господа нашега Исуса Христа, који је рекао да нас неће оставити уколико ми не оставимо Њега. Ако у себи заимамо Царство небеско, онда за нас никаква жалост неће бити катастрофа. Имаш веру – имаш Бога и онда нема катастрофе, јер знамо да ће она проћи. Онај који нема Бога у себи и најмања катастрофа на овоме свету за њега је вечност, јер нема вере да ће проћи.Човек који има вере другачије живи и другачије се понаша. Такав осећа присуство Божије у себи, а на тај начин и присуство човека.

Нека нам Господ помогне да дане који су испред нас искористимо на спасење. Спасење нам је потребно у свако време, а нарочито сада, у време ове пошасти која је снашла не само нас, него и читав свет. Понављам, ако се уздамо у Бога, нећемо бити посрамљени и постиђени. Све ће проћи ако будемо живели за Бога и за Царство небеско. Бог вас благословио!”

На позив ђакона: “Са страхом Божијим и вером приступите”, одазвао се благочестиви народ и кроз Свету Тајну Причешћа се сјединио са Леком бесмртности- Телом и Крвљу Христовом.


Извор: Епархија шумадијска