Јеванђеље према Марку, друго од четири новозаветна еванђеља (приповести које говоре о животу и смрти Исуса Христа) и, заједно са Матејем и Луком, једно од три синоптичка еванђеља (тј. она која представљају заједнички поглед).
Приписује се Светом Марку Еванђелисту (Дела 12,12; 15:37), сараднику Светог Павла и ученику Светог Петра, чија учења Еванђеље могу да одражавају. То је најкраће и најраније од четири еванђеља, вероватно написана током деценије која је претходила рушењу Јерусалима 70. године. Већина учењака се слаже да су га користили Свети Матеј и Свети Лука при састављању својих рачуна; више од 90 процената садржаја Маркова еванђеља појављује се у Матејевом, а више од 50 процената у Лукином еванђељу. Иако тексту недостаје књижевни пољски језик, он је једноставан и директан, и, као најраније еванђеље, то је примарни извор информација о Исусовој служби.
Јеванђеље по Марку је друга у канонском поретку јеванђеља и како најраније јеванђеље која је преживела ...
Маркова објашњења јеврејских обичаја и његови преводи арамејских израза сугеришу да је писао за обраћенике погана, вероватно нарочито за оне конвертите који живе у Риму. Након увода (1: 1–13), Еванђеље описује Исусову службу у Галилеји и око ње (1: 14–8: 26), његово путовање у Јерусалим (11–13), муке (14–15) и васкресења (16). Коначни одломак у Марку (16: 9–20) је изостављен у неким рукописима, укључујући два најстарија, а краћи одломак у другим. Многи научници сматрају да ове последње стихове није написао Марко, бар не истовремено када је била јеванђелска равнотежа, него су касније додани да би објаснили васкрсење. Марково еванђеље наглашава Исусова дела, снагу и одлучност у превладавању злих сила и пркошењу моћи царског Рима.Марко такође наглашава Муке, предвиђајући је већ у 8. поглављу и последњу трећину свог Еванђеља (11-16) посвећује последњој недељи Исусова живота.
.png)
