Није прошло ни пет мјесеци откако је изабран за поглавара Српске Цркве, патријарх Порфирије већ се нашао на мети оних који би да мијењају све осим самих себе. Добро позната новинарска пера, чију оштрицу убитачнијом чини позамашан новац који примају, на патријарховом челу исписују кривицу које нема, интерпретирају ријечи које он никад није изговорио, тражећи у патријарховим јавним иступима било какав кримен, спремни да га, након већ изречених оптужби, јавно линчују, провлачећи кроз жутило медијске сцене и патријархов лик.
Није то, заправо, ништа ново. Није ни неочекивано. Очекивали су душебрижници у фебруару да за патријарха буде изабран неко ко је можда оптерећен скандалима и проблематичном прошлошћу, да им олакша посао, па да, у миру и са задовољством, наставе јавно блаћење Српске Цркве, и да у хладу својих редакција наставе започети посао.
Патријарх Порфирије није по њиховој вољи, јер му не могу наћи нити један гријех због којег би га јавно разапели на насловним странама својих таблоида. Таквима не треба патријарх који неуморно крстари, земљотресом разореном, Банијом, који обједује са бескућницима, који обилази обољеле у ковид болницама, који пјешачи по београдским улицама... Таквог патријарха нису очекивали, још мање му се надали. Покварио је нови патријарх старе планове. Силно им се замјерио, па сад хоће да му узврате, али им он, и даље, не даје повода.
Смета им патријарх који воли и оне који не воле њега, разочарани су у духовног поглавара који у сваком човјеку тражи и налази брата, а нарочито су згрожени његовим неуморним позивима да прво мијењамо себе а онда ће се друштво у којем живимо и само измијенити на боље. То их је силно забољело, јер су, како сами о себи мисле, они ти који мијењају свијет, а да сами притом остају исти, непромијењени, принципијелни. То је, ваљда, новинарство у којем су изградили имиџ који им је донио добре апанаже, али им недостаје плијен на који би се обрушили.
Коме у жутој штампи треба патријарх који разговара са влашћу не одричући се опозиције, који воли Србе али се не одриче ни оних који се сматрају Црногорцима, којем је Косовски завјет светиња али жели добре односе са Албанцима, који воли Загреб и другује са Загребчанима, који са сиромашном дјечицом гледа Ђоковићев тениски меч, који може и хоће пружити руку и онима који другачије мисле, који другачије вјерују, па чак и онима који никоме и ни у шта не вјерују. Такав патријарх није пожељан онима који на Цркву гледају с подозрењем, који би да је опет распињу, који би да је нема, јер био онда, можда, друштво у којем живимо било секуларније него што данас јесте, а то, по њима, значи прогрес, слободу, напредак....
Патријарх је, изгледа, разочарао неке, али је обрадовао многе. Свидјело се то некоме или не, без иједне изречене ријечи прекора, подигао је, сопственим примјером, духовну љествицу свештеницима и епископима, учећи нас, без иједног слова, какви требамо бити и шта нам ваља чинити. За непуних пет мјесеци своје патријарашке службе, у новом патријарху многи су препознали оно за чим су у Цркви чезнули – лик оца, брата и састрадалника, лик учитеља и пастира, лик интелектуалца чије нас знање сабира, спаја и уједињује. Због тога је крив патријарх Порфирије, јер његове ријечи нас не воде у нове сукобе, већ нас изводе на мирну пучину овога свијета. То му душмани, чини се, неће опростити, али ће се, ако имају трунку савјести, једном постидјети због својих написаних ријечи.
Ако занемаримо жутило јавног простора и ако свако од нас окрене поглед ка себи, стиче се непогрешив утисак да ни ми не заслужујемо патријарха каквог имамо, да га, ваистину, нисмо ни достојни. Због тога га морамо неуморно слиједити, јуначки бранити и синовски поштовати, јер његов избор, не заборавимо, није само воља саборских отаца, већ прије и изнад свега воља Духа Светога!
Патријарху српском Порфирију, многаја љета!
Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије
