У недељу 25. јула, када наша Света Црква прославља Чудотворну икону Пресвете Богородице Тројеручице, његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Каленић у ком се чува чудотворна копија ове иконе.
Овом приликом Преосвећеном су саслуживали протојереј Драгослав Цветковић, јереј Слободан Савковић, јереј Горан Јовановић, јереј Срђан Ђорђевић, протођакон Ђорђе Филиповић, јерођакон Николај (Ђокић) и ђакон Милош Тодоровић.
Литургијску радост је увећало рукоположење ђакона Милоша Тодоровића у чин презвитара, који је назначен за парохију Лоћичку, Архијерејско намесништво беличко.
Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшали чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.
По прочитаној Јеванђелској причи Преосвећени се обратио присутнима рекавши да је Јеванђеље које смо данас чули веома потресно, јер нам казује велику и страшну тајну сусрета ђавола и Бога. Бог је створио човека удахнувши у њега Духа Светог, зато је човек дужан да негује Духа Светог у себи. Да напредује Духом Светим кроз живот хришћански, кроз Свете Тајне и Свете врлине. Мођутим, када у човеку слаби вера, онда све у човеку слаби, и телесна и духовна моћ. Ако немамо Духа Светог у себи онда улазе у нас духови нечисти. Зато Апостол Павле каже „Духа Божијег не гасите у себи“. А када дух нечисти уђе у човека онда га чини сином пакла. Дух Свети нас води у Царство Небеско, води нас у Цркву, јер је Дух Свети тај који руководи Црквом, и зато је Црква непогрешива. Људи су грешни, али су у Цркви да би се видали, зато Свети Оци и кажу да је Црква духовна болница, у којој лечимо духа нечастивог. А он се лечи вером, љубављу, надом, подвигом, постом, молитвом, лечи се добрим делима. Управо зато сваки човек који прочита данашње јеванђеље не може, а да не буде потрешен, па и да се уплаши. Јер се види шта нечасти дух може да направи од човека, да постане звер. Како Јеванђеље каже да су се људи склањали од ове двојице умно болесних људи, који су живели по гробовима. Зато је свака болест телесна тешка. Тешка је за онога који болује, али и за оне око њега. А шта тек рећи за душевну болест. Тада нечастиви влада њиме, а прво овлада када престане да верује, или макар када му вера ослаби. Овакви људи опседнути нечастивим силама имају невероватну снагу, о чему је Преосвећени сведочио, да је видео у Студеници поред моштију, и поред Острога. Али ова снага није њихова, већ је то снага нечастивог духа. Када човек види такве болеснике треба да заблагодари Богу што је здрав, и телесно и духовно. Да затражи да се сила Божија усели у нас, јер се демони плаше присуства Божијег. Као што је двојицу бесомучника помело присуство Христово, „Дошао си пре времена данас мучиш“. Овде можемо да видимо да и ђаво верује да Бог постоји, али дрхти јер је толико огрезао у греху да не може да се покаје. И ђаволи знају да ће Господ поново доћи на овај свет да суди живима и мртвима и знају да тада неће имати моћи и снаге да нападају или опседају људе. Зар ми сада као хришћани зар смемо да изгубимо веру да ће Господ доћи? Хришћани се и моле „дођи Господе“ јер нам је све узалуд ако Господ не дође и избави нас. Ово Јеванђеље је и охрабрујуће. Оно нас учи да треба да стражаримо над собом, да нечастиви не искористи нашу неопрезност. Као што стражар чува капију.
Преосвећени је у наставку беседе говорио о примеру Светог Антонија Великог, који је имао духовни вид, па када је видео како је ђаво распрострео своју мрежу да нема човек где иглом да убоде, питао је Господа ко се може спасити? Али му је тада Господ још више отворио духовни вид и тада је видео мрежу Христову. Те је до нас за коју ћемо се мрежу определити. Да ли ћемо ући у мрежу Христову и спасти се и бити здрави или ћемо ући у ону другу мрежу где нема спасења.
Човек не треба само да каже ја сам грешан, већ треба да има свест о грешности да би дошао у покајање. Не смемо да губимо веру, да губимо наду, ма шта нас снашло. Морамо да се преображавамо како не бисмо малаксали. Ми смо слаби, и ако нисмо у Цркви, ако нисмо у мрежи спасења, нећемо бити спасени. Овде видимо, како је Преосвећени нагласио, велику љубав Божију према страдалним људима и велику људску неблагодарност за ту љубав. О томе сведоче становници Гадаре који се плаше и моле Господа да оде од њих. Они тугују за свињама, а не радују се за двојицу излечених који су до јуче нападали пролазнике.
На крају је Преосвећени позвао све да завапимо ка Господу, затрашимо помоћ Божију, да будемо у близини Божијој. Посебно је подсетио да затражимо молитвену заштиту Пресвете Богородице, и Њене иконе Тројеручице коју данас овде прослављамо. Благо народу који прославља пресвету Богородицу за своју мајку, јер је мајка пуна љубави. А ако је мајчино крило толико топло, колико је топлије крило мајке Божије која нас прима све у своје крило.
После великог входа, а пред само рукополагање, Преосвећени се обратио ђакону Милошу Тодоровићу рекавши да нема веће благодати него служити Свету Литургију. Полагајући наду у њега да је зрео и да ће родити плодове, и да ће оправдати дато му поверење. Данас добија благодат Духа Светог да узраста у меру раста Христовог. Ако узраста у мери раста Христовог, онда ће и његови верници узрастати. У противном, нити ће узрастати он нити они, уместо да их приводи Богу, само ће им бити препрека. Преосвећени је посебно нагласио да свештенство није занат, већ је добровољно мучеништво. Добијаш велике дарове, али и велику одговорност. „Не треба се плашити одговорности, већ свога нерада, и да уколико ниси научио себе нећеш научити ни другога.“ Цитирајући Достојевстог, Преовећени је још рекао да је могуће научити неуког, могуће је научити и будалу, могуће је научити и животињу, али је немогуће научити онога који је као неучен, поставео себе за учитеља над другима. „Полазиш у први разред основне школе свештеничког живота. Пред тобом је испит, а положићеш га ако се будеш трудио, ако се будеш молио, ако будеш имао смирења. Јер само се у смирењу благодат Божија пројављује, у гордом не. Неки ће те и ружити, али се труди да не узвраћаш на зло злим, већ добрим. Сваког човека мораш да пазиш као малу биљку, да ојача.“
По заанвоној молитви Преосвећени је пресекао славски колач, после чега је литургијско сабрање било продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира, на челу са игуманијом Нектаријом.
Извор: Епархија шумадијска
