О безазлености и расуђивању

 

"... ходим у безазлености срца својега у дому свом" (Пс. 101,2)

"Најљепше и најопуштеније се осјећам када сам са њим" - говори ми дјевојка у раним двадесетим годинама док ми показује на телефону слику свога момка. Потом ми показује неколико "селфија" на којима су њих двоје заједно. Посебно је поносна на број "лајкова" испод слика. Каже, то што савршено изгледају на фотографијама је доказ да су једно за друго рођени. Возимо се раним аутобусом који из Будве према Цетињу и Подгорици полази у 6 часова. За разлику од осталих путника,она је прилично разбуђена и прича као да је подне. Пита ме имам ли профил на некој од друштвених мрежа. Када сам јој рекао да немам, констатовала је да је то погрешно. Некад пожели да за нешто пита неко од свештених лица, али их нема међу пријатељима на фејсбуку. Кажем јој да нас православље охрабрује на подвиг, напор. Добро је да бар понекад пођемо до храма, а не да све добијемо на један "клик" преко друштвених мрежа,па и духовне савјете.

Након тога је опет почела да ми прича о својој вези са момком, којег је упознала прије двије године. Све су испланирали. Кад заврше факултет,запослиће се,али неће одмах почети да живе заједно. Још су млади и "заиста би било прерано ако би тако поступили". Вјенчаће се тек за неких 5-6 година. Испланирали су сваки детаљ,па и то колико ће имати дјеце. Имаће дјечака, који ће бити успјешан фудбалер,и дјевојчицу, која ће ићи у музичку школу и на балет. Кажем јој да су те холивудске представе о браку крајње погрешне и штетне. Не треба нипошто да чита часописе у којима познати и популарни људи причају о својим "гламурозним" браковима и "савршеној" дјеци. Да би брачна заједница у нашем времену опстала, потребан је опет подвиг, будући да је у њој човјек дужан да се одрекне властитог комфора и да живи за своју супругу у дјецу. Само је такво поимање брака исправно. Моје ријечи о браку јој се нису посебно допале, па је пребацила тему за разговор и причала ми о томе како је прије двије године често ишла на литије. Сматра да је због тога добила награду од Бога, будући да је тада положила јако тежак испит,због којег су многи одустали од тог факултета. Када су почели комитски скупови и њих је са својим друштвом посјећивала. У прилог томе ми показује најприје фотографију са литије, на којој се јасно види како у руци држи запаљену свијећу. На следећој слици је огрнута црвеном, државном заставом и држи у вис подигнута два прста - кажипрст и палац. Прича ми о томе како са својим другарицама посјећује све скупове и манифестације у Подгорици. Криво јој је што су отказали дочеке Нове године на трговима. Воли да слуша Џибонија и планирала је са момком да буду у Будви, у новогодишњој ноћи.

Када смо стигли у Цетиње, направила је гест који ме је истовремено и поразио и одушевио. Наиме,од свих путника у аутобусу, само је она примијетила старицу, која носећи повелику торбу и штап, покушава да изађе напоље. Одмах је устала,узела старичину торбу и отпратила је све до аутомобила, поред којег је стару госпођу чекао повисоки човјек. Будући да сам и сам изашао у том тренутку, посведочио сам томе да за овај свој гест није добила од њих двоје никакву захвалност. Стара госпођа и човјек су се према њој понијели као да је била дужна да им помогне. Међутим, по њеном изразу лица сам схватио да она ту захвалност није ни тражила,ни очекивала. Заиста је у том њеном поступку било нечега људског и хришћанског. Док смо се поздрављали, рекла ми је да је,ипак,штета што немам профил на фејсбуку. На ту њену досјетку и шалу сам се од срца насмијао. Док сам ходао према манастиру, размишљао сам о томе како је у овом суровом свијету све мање доброте и безазлености. Међутим,из неких разлога сам се баш тада сјетио Јана Хуса, кога је римокатоличка инквизиција осудила на страшну смрт. Најприје су га инквизитори свезали за ломачу, да би након тога запалили ватру. Јан Хус је у гомили окупљеног свијета примијетио старицу која се тешким корацима приближавала ватри, у коју је бацила један прут. Кажу да је Јан Хус ту сцену прокоментарисао следећим ријечима: "О,света безазлености и једноставности". Међутим,да би безазленост била заиста света, потребно је и макар мало расуђивања. Није нам Господ рекао само да будемо безазлени као голубови, већ и да будемо мудри као змије (Мт.10, 16).

ђакон Павле Љешковић