Свијет, у којем живимо, сав је испресијецан и раздробљен којекаквим размирицама и подјелама. На све наше несрећне подјеле и расколе, дошла нам је и ова најновија подјела на вакцинисане и невакцинисане, присталице и противнике званичног тумачења несреће која нас је снашла.
У почетку покушао сам да пратим иступања и писања ”врхунских стручњака”, забарикадираних на једну или на другу страну. Чак сам повјеровао да сам био нешто сазнао и да сам ”обавијештен”. Како су се ствари одвијале, и како су јазови између једних и других све дубљи бивали, збуњиван и ошамућен, на крају увидјех да сад ништа не знам. Премного се контраверзи сабрало и кнтрадикторних одговора на питања разна која су нам са овом несрећном короном дошла
Несреће би требало да зближавају људе и то се је вазда дешавало. А ова несрећа удаљује нас једне од других, нажалост, на даљине недогледне. И какав год крај овим несрећама да буде – ако га икад буде било – ископани ровови биће и остаће. Ако је ово недјело из злоумља непомјаника, ”кнеза овога свијета” (Јн 12, 31) изашло, он може да се весели и сеири: са “social distancing” у потпуности је постигао циљ – људи су се, заиста, друштвено дистанцирали, удаљили, једни од других. Физичко растојање, на које смо били присиљени, било је болно. Родитељи су умирали усамљени; дјеца њихова нису могла руку им прихватити и одлазак са овог свијета олакшати. Заувијек ће ми пред очима бити слика дједова и баки како на унучад своју кроз прозоре вире.
Тим искушењима крај је некако дошао. Паметнима да буду паметнији и да заувијек памте искуство које су стекли, да смо везани нераскидивим везама љубави. А другима, чије су се везе до кидања истањиле, њих је корона подстакла да и те, слабашне, везе покидају.
Читам, недавно, о раслојавању и цијепању канадских породица и фамилија. Видим да оно што се дешава у Канади, збива се свуда по свијету па и у мојој непосредној, српској средини. Чух за неке наше да се, како веле, због короне разводе; пријатељства у непријатељства обрнуше.
Тако, вијести канадске државне агенције СиБиСи, почетком октобра мјесеца, слове како је извјесна Џасмин Ли Бутин, заједно са својом мајком, вакцинисана, а њене двије сестре нису примиле вакцину, и неће да је приме. Након силних свађа и убјеђивања дошло је до тога се сада све рјеђе виђају, док дође и до тога да потпуно престану да међусобно разговарају. ”Нема више роштиља, Божића, рођендана”, вели Џасмин. Она и њена мајка самују. Извјесна Данијела Барнсли, због тога што њени родитељи одбијају да се вакцинишу, престала је да говори с њима. Кад погледа у будућност, ова ”врла” кћерка вели да уопште није сигурна да ће икад проговорити са својим родитељима. До короне, жали се један младић, у његовој фамилији све је било спонтано; није се морала мјерити свака ријеч. Сада, короном раздвојени, не доживљавају се више да су своји.
Не вјерујем да је корона за све крива. Умножило се безакоње и охладњела љубав многих. (Мт. 24, 12) Тамо гдје је охладњела љубав требало је да падне сламка камили на грбу те да јој кичму сломи.
На све ово, и код нас, појавили су се неки ”душебрижници”, затарабљени у анонимност којекаквих друштвених мрежа ”бораца за вјеру”, за ”истину” и остале њихове ”узвишене” идеале. Отуда немилосрдно суде и просуђују и људима огањ неугасиви на главе сипају. Они, можда, вјерују да ”дјело Божије чине”, али њихова дјела горке и опоре плодове свађа и подјела рађају. ”По плодовима њиховим познаћете их”, (Мт. 7, 16) вели нам Господ наш.
Свуда, и око сваке наше богомоље, препознајемо једну чудну сорту људи; кољенима клецају и све хукћу под теретом њихове ”побожности”. Развили су и своју моду па се и униформисано облаче. Са свецима се друже, на нас, грешне смртнике, с висине њихове ”духовности” милости немају. Ни за једнога честитог црквеног трудбеника од њих не чух и не видјех једну једину људску ријеч казану.
Прелест је страшна духовна болест, кад демон убиједи грешнога човјека да је савршенство достигао и да му нико раван није. Та његова, наводна, светост даје му за право да свима лекције држи. ””Не додирни, не окуси, не опипај.” (Гал. 2, 21)
Не улазећи у то откуда нам је ова несрећа дошла и како нас је снашла; не говорим ни о томе да ли треба или не треба упуства стручњака и надлежних слиједити. То није предмет овога мога слова. Хоћу да кажем да нико нема право ничију слободу уходити. (Гал. 2, 4) Нека свако за себе одлучи и одговори. Господ нас је са савјешћу, гласом својим у нама, обдарио, и нека свако, према том гласу Божијем у себи, своје кораке равна. Онима код којих је овај глас Божији гријесима загушен, окрутност ових ”праведника” ни мало помоћи неће него ће их утврдити у њиховој грешности. Јуришницима ”за веру и истину” ”који користе слободу за прикривање злобе” (1. Пт. 2, 16) рекао бих да оставе људе на миру; сваком је доста, и превише, муке његове. Ко су они да из Божијих руку грабе суд над људима. ”О човјече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш.” (Рим. 2, 1) ”А знамо да је суд Божији истинит над онима који то чине.” (Рим. 2, 2)
”Ако неко мисли да се свађа – пише свети апостол Павле хришћанима Коринта – ми таквог обичаја немамо, нити Цркве Божије.” (1. Кор. 11, 19) Чуо је од да постоје подјеле међу њима, и он нешто од гласина прихвата, те подјеле осуђује јер не служе добру.
Изнад свега апостол жели да хришћани све своје поступке љубављу мјере. ”Све да вам бива у љубави.” (1. Кор. 16, 14) Ако и има различитих мишљења, и њих рјешавати ”са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога, старајући се да чувате јединство Духа свезом мира”. (2. Кор. 1, 2-3)
”Слабе у вјери примајте, без расправљања о мишљењима” (Рим. 14, 1) учи нас свети апостол. ”Јер један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе нека не презире онога који не једе, и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими.” (Рим. 14, 2-3) Ово апостолово упутство, пренијето на нашу несрећну садашњост, могло би да овако слови: Један вјерује да смије вакцину примити, а други не вјерује. Који је примио вакцину, нек не презире онога који није. А који није примио вакцину, нек не осуђује онога који јесте.
”Да вас, дакле, нико не осуђује за јело и пиће, или за какакв празник, или за младине, или за суботе” (Кол. 2, 16), па ни за вакцинисање или за невакцинисање, усудио бих се ја, грјешник, да придодам.
