Зима је оковала Крајину. Ништа ново и ништа страшно, ништа што већ било није. Било је и већих минуса и далеко већих сњегова. Трпило се или као што се овдје каже „дурало се“. За боље се није знало, а од вапаја нико није имао користи. Постали смо превише меки за „тврде зиме“, превише танки за „дебеле невоље“. Другачији смо постали. Заправо, ништа се, осим нас, није промијенило.
Љети не можемо без климе, зими без гријања. Незамисливо је да покиснемо. Ако нам је интернет спор, губимо стрпљење, а кад нам се поквари телефон, као да смо изгубили себе. Опет кажем, постали смо другачији: туђи себи самима, странци на земљи којом смо проходали.
И не би све ово било чудно да се и сами не чудимо зашто нам не иде, зашто нас је све мање, зашто се међусобно гложимо око нечега што, суштински, и није наше. Земљу, око које се вјековима отимамо, нисмо створили, само смо је оградили и прогласили својом. Убијамо се због онога што није плод руку наших, заборављајући да смо пролазници само, а путем којим ми идемо сутра ће ићи неко други.
Један од таквих пролазника кроз овај свијет био је и Свети Сава, онај којег славимо и с разлогом помињемо, а да често његов пут, практично, не препознајемо као свој. Величамо га уснама, али смо се од његовог дјела предалеко одмакли зато што нас је омамило сладострашће овог времена и свијета. Опила нас је удобност, преузео комфор, а на сваком мјесту гледамо да угодимо себи. И није то све тако страшно, као што, можда, изгледа. Страшно је то што не видимо да смо пролазни, иако то знамо, а још је страшније самовати међу људима, бити сироче крај живог Оца.
Смисао Савиндана и јесте да се окупљамо око Очевог завјета, којег нам је оставио у „Жичкој бесједи о правој вјери“, гдје између осталог рече својим ученицима, духовним сродницима и потомцима: „Држите (стога) ријеч Божју и свету вјеру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не лијенећи се у светим молитвама припадајте к Њему исповједајући гријехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему пјевајући и припјевајући у срцима вашим…“
На врата нашег срца и данас куца Сава, син Немањин, царски син, да нас походи, да нас преобрази вјером у Христа Распетог и Васкрслог, а на нама је да ли ћемо га чути, примити и пустити да нам размекша отврдла срца, да нам отопи свијетом слеђене душе, па да нас он, напокон, препозна као своје и ми њега као нашег – Оца, Архипастира и Светитеља.
Зима је оковала Крајину, али и наша срца. Врели смо на ријечима, студени у дјелима, а вјера нам је потребнија но икад, да нас одврати са странпутице којом смо одавно пошли, мислећи да идемо правим путем. Светац је ту да нам помогне, да се огледамо у његовим очима, у које, плашим се, не смијемо ни погледати, од стида.
Вјерујем, знам и осјећам, да ће Свети Сава посјетити и ледом оковану Крајину, у којој ћемо га поздравити звонима, дочекати појањем. Умјесто ријечи које одзвањају празнином, обратићемо му се молитвама, јер то је језик који Свети Сава најбоље разумије.
Иако нас је све мање, иако све брже нестајемо са позорнице свјетске историје, у нади, љубави и вјери да све може бити боље, смисленије и другачије, вапијемо Светом Оцу Сави да нас походи, оснажи и благослови да творимо дјела боља.
Добро нам дошао, Свече!
