Ако је смисао живота – сакупљање задовољстава и утисака, шта је монаштво? Безумље. А ако узмемо у обзир да је смрт неизбежна, шта је монаштво? То је способност да се човек опамети пре свих.
На дан смрти сви ћемо постати веома „паметни“: није требало овако живети, требало је дугачије. И кад би се све могло почети испочетка, ја бих… И остале речи које се изговарају у погрешно време. А монах је на неки начин све то схватио раније и пожелео је да умре за грех и за свет пре своје физичке смрти. И шта је онда то с тачке гледишта дужности коју нећемо моћи да избегнемо? То је највиши степен мудрости.
Смисао сваке појаве превазилази своје границе и осмишљава се само споља. Односно, човек не иде у школу да би ишао у школу. Иде у први разред, а већ у свести има далеку, али неминовну годину матуре како би као одрастао и научен човек кренуо даље. У санаторијум човек иде да би се опоравио и вратио. У болницу леже да би оздравио и отишао да ради. Свуда где човек „улази“ претпоставља се неминовни „излаз“ и циљ је само тамо.
Ми смо ушли у овај свет. Међутим, смисао нашег боравка уопште није овде. Смисао је у излазу из света и у оном својству које ће овај излазак бити радостан и исправан. „Каја житејскаја сладост бивајет печали непричастна? („Која овоземаљска сласт није помешана с тугом?) Која слава стоји непоколебљиво? Све је попут сенке. Све је привидно као сан.“ Међутим, постоји непоколебљиво Царство и тамо је циљ и место упокојења. „Какав ћу изаћи из овог света? Где ћу се уселити? Шта ће Бог питати и шта ћу Му одговорити?“ – ово је непрестана зујалица у души човека који није од овога света.
Ако у друштву, у народу има истинских монаха, то значи да у том народу и друштву има људи истински мудрог срца. Има оних који иза шарене површине виде непокретни смисао. А ако су сви обузети таштином и ако срамну мишју трку називају животом, онда је то земља будала и живот у њој је казна.
Сви хришћани имају Антонија Великог. Једном је живот овог човека преокренуо представу о смислу и срећи, како на Истоку, тако и на Западу. Један такав човек је довољан да би сви људи на земљи знали да постоје други свет и истински живот, да постоји излаз из садашње мишоловке.
Уочи Великог поста у календару ће бити још много „Макарија и Јефимија“ да бисмо знали како људи понекад могу живети и до каквих висина покаткад израстају обични смртници.
