У необичној плејади ликова који су се истицали на простору западно од Дрине може се пронаћи потпуно оригиналних и несвакидашњих који су задужили српски народ на посве неочекиване начине. Један од таквих је и ђакон Авакум. Светац и мученик.
Љепотан, како му је и било свјетовно име, Љепоје Продановић, младић из питомог поткозарског села Кнешпоља, одиграо је своју улогу у историји и то на двоструки начин. Био је мученик за вјеру Христову, значи симбол отпора, али и својеврсни мост који спаја. Спојио је Београд са својим крајишким просторима као уосталом и многи прије и послије њега, али што је неочекивано, он је ово спајање извршио у - сопственој крви.
Ђакон Авакум je био дјечак необичне физичке љепоте. „Љепшег лика не исписа бајка на прилику Авакума ђака“ свједочи нам једна пригодна пјесма. Младић који одлази у манастир, како рече Бранко Ћопић, у „Моштаницу у Крајини љутој“, убрзо постаје симбол судбине читавог једног народа. Симбол страдања и кроз то велико страдање и симбол отпора. Јер када се млади Авакум из свог манастира Моштанице склања у Трново, бјежећи пред Турцима, а онда послије хаџи-Проданове буне када бива одведен у Београд и затворен у кулу Небојшу, Авакум се непоколебљиво и досљедно држи свог хришћанског и светосавског завјета. Он и пред самом смрти, гледајући је у очи, пјева, носећи улицама колац на који ће бити набијен: Нема љепше вјере од хришћанске, пркосно поручујући Турцима да нема те силе која ће једног истинског монаха и хришћанина одвојити од његовог задатог циља, a тиме и од испуњења његовог људског потенцијала.
Али у самом страдању се Авакумова прича не исцрпљује, jер легенде о мученицима се једва могу саопштити кроз пуки резиме њиховог садржаја. Да је ово само ултимативна верзија људске драме пред страним и тлачитељским режимом, овај догађај би, такође, био вриједан причања. Међутим, оно што повијест о ђакону Авакуму чини далеко вриједнијом јесте то, што је истовремено, ово прича о ономе што је још веће и универзалније, ономе што се тицало, а изгледа тиче се и данас, свих Срба гдје год се налазили, а нарочито нас овдје у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Можемо ићи још и даље и рећи да је ово прича која може да снагом своје идејности проговори сваком слободарском народу који се кроз историју мукотрпно борио за своју слободу, како унутрашњу духовну, тако и спољашњу. Јер светитељи и приче о њима имају моћ дубоке трансформације једног друштва у унутрашњем, духовном и самосвјесном смислу, у непрекидном превазилажењу сопствене условљености историјом и, по хришћанским узорима, преображавању свог историјског хода.
Идеал светости није само у мученичкој смрти младог монаха и ђакона, него у посвемашњој светости отпора. Права генијалност Авакума ђака је у снажном, саосјећајном, продорном и убједљивом денунцирању Лажи и бескомпромисној борби са уништавачима људске индивидуалне и народне слободе. Када својим ријечима одговара очајној мајци на њен наговор да прихвати ислам и спасе себи живот: Драга мајко на млијеку ти хвала, ал' не хвала на науци таквој. Срб је Христов радује се смрти! Авакум јасно изражава библијски став да живот човјеков нема смисла ако није садржан у истинској слободи гарантованој и од самога Бога. У својој потресној смрти он нам знаковито говори шта значи бескомпромисно слиједити своје идеале, бити једном-у-животу храбар, не пристајати на труле компромисе и изнад свега борити се за опште добро.
Примјер ђакона Авакума свједочи нам још једно – да је ријека мученика у српском народу поставила својеврстан темељ који је постао главна одредница за његово даље опстајање и саморазумијевање, jер ђакон Авакум не припада само прошлости, него и садашњости и будућности. На личном, људском плану он је заиста симбол, a сваки истински човјек је симбол. На националном, он је такође симбол, али симбол отпора. У таквој субверзивној улози, овај крајишки дјечак, изнова показује да превазилажење сопствене природе чини једини пут којим можемо да актуализујемо и осмислимо сопствено постојање, да не живимо само за егоистично, у најприземнијем смислу, егзистенцијално, интересно сопство, склапајући поробљавајуће савезе испуњене самосигурношћу, јер шта човјеку вриједи ако и читав свијет задобије, а самога себе изгуби, пише у Светом Писму. А оно што је схватио ђакон Авакум упућено је свима, јер светост није само за малобројне него за све. Не треба нам посебан простор или начин да бисмо постали свети. Можда је потребна само храброст за отпор и то отпор овоме свијету и његовим законима. Егалитарни народи су то болно искусили. Потребно је да свако у своме животу појединачно оствари ту болну истину. Светост јесте болна, али има необичну моћ да у великим водама љубави опере и зацијели, јер када је син кренуо за очевим магарицама није схватао да га чека човјек Божји да га миропомаже за краља и да му је душа већ краљевска.
Прича о ђакону Авакуму је једна од суштински најпотреснијих коју су Срби из Босне испричали у историји. Она остаје парадигматична за читав низ генерација које ће и послије бити суочене са Злом какво су ријетки народи успијевали пребродити, а да при томе нису потпуно истребљени. Зато је вриједи причати, увијек изнова се напајајући оном животном ријеком која још увијек тече у крви тога народа, пружајући нове начине и проналазећи нове видове отпора у егзистенцијалној борби опстанка. Народ који је служио само као месо различитих мрачних, убилачких нагона кроз вијекове у креирању других самопотврђујућих конструкција идентитета, али и у проналажењу сопствених коријена трпљења и пркоса, потврђивао је да не живи човјек само о хљебу, него и o свакој ријечи што излази из Божјих уста и конституише праву димензију људскости. У томе је светост и ђакона Авакума. Зато ту причу радо поново читамо.
