Избором најлепших радова завршен је Књижевни конкурс о манастиру Студеници. Посебно похваљујемо ученицу 7. разреда основне школе, Јовану Хаџи Пурић из Батајнице и њен рад „Студеница – наша колевка и наш путоказ”
У средњем веку, пре више од 800 година широм Европе живели су славни витезови, кнезови, принцезе и краљеви: Ричар Лавље Срце, Филип Август, Јарослав, Леополд, Хајнрих…
Нашом земљом тада влада славна лоза Немањића.
Беше то доба када се оснивају први факултети и познати универзитет широм Европе. У нашој земљи, Стефан Немања гради духовну и културну ризницу – манастир Студеницу.
Године пролазе и ја сваким даном сазнајем нове детаље из биографије владара који су владали нашом планентом. Дивим се одлучности руских кнезова, савршеном знању геометрије који је користио Наполеон у артиљерији, Леонидиној стратегији у борби са Персијанцима… Али, још увек нисам наишла на животопис неке владарске лозе који би посведочио да је постојао принц који је утабану животну стазу заменио за подвижнички живот у манастиру у рушевинама који тек треба да се изгради у неприступачној планини у другој земљи.
Потом се тај принц враћа у своју земљу у манастир Студеницу, повлачи у испосницу до које се стиже уском шумском стазом и оснива преписивачку школу у недоступној клисури. Покушавам да замислим да ли би неко из моје породице или из моје школе могао да понови такав подвиг. Растко Немањић нам је свима дао пример како човек може да узраста духовно до небеских висина.
Зраци Сунца су се пробили и овог августовског јутра да осветле куполу манастира Студеница. Током летњег распуста моја три брата и ја долазимо заједно са другарима из вишедетних породица на послушање у царску Лавру коју су основали Немањићи. Ни овог јутра нам није било тешко да устанемо и спремно учествујемо у јутарњој молитви након које следи Литургија.
Браћа стоје у десном делу Цркве иза саркофага са моштима монаха Симона, некадашњег српског краља Стефана Првовенчаног. Мало су се јутрос препирали око грифона који нас дочекује на улазу у Богородичину цркву. А ја сам већ научила да доливам воду уместо уља у ватреним дискусијама моје браће. Док стојим иза кивота са моштима Свете Анастасије, замишљам стари Рас и молитве мајке када је дознала за свађу међу синовима. Још једном се дивим Светом Сави који је над моштима Светог Симеона измирио завађену браћу. Као што и данас сваког од нас боли неслога у нашој кући, у нашој школи. Али није увек једноставно пронаћи праву реч која ће отопити хладна срца. Свети Сава је знао колика је моћ изговорене и написане речи, те је користио мач мудрости и у овој борби. Баш као што је и описано у стиховима Војислава Илића „али чело узвишено божанствена мудрост краси”.
Свети Сава је гледао на Србију духовним очима и видео је да гладним и жедним људима су потребне болнице.
У манастиру Студеници се чувају остаци прве српске болнице. У ризници манастира можемо сазнати да Свети Сава није заборављао ни људе који су били гладни знања, а жељни правде. Зато је оснивао центре наше писмености и писао зборник закона. Духовне очи Светог Саве су виделе да је наша земља кућа подигнута на сред пута која спаја исток и запад.
Зато је много путовао да би тој кући осигурао сигуран кров и јаке зидове. Помагао је брату, краљу Стефану Првовенчаном, да склапа повољне војне савезе. У старом конаку манастура Студеница видимо као на длану и Богородичину цркву и Краљеву цркву и Никољачу, и стазе које нам је оставио Свети Сава као путоказ да кад кренемо у далеки свет не заборавимо да је пре више од 8 векова наш први архиепископ започео са ушћа Савошнице у Студеницу своја путовања у Свету земљу и Бугарску да помогне српској цркви и српској држави да буде поштована и уважавана.
Препоручујем свима који могу да посете манастир Студеница и да пажљиво осмотре фреску из Краљеве цркве која зрачи топлином и милином. На тој фресци видимо Богородицу која грли новорођеног Христа док у пећини магарац и во брижно греју бебу својим дахом. Баш као што звона са Немањићких цркава греју и крепе наш народ већ више од осамсто година.
Извор: Студеница инфо
