Шта означава градитељска симболика у Библији? Какви догађаји старозаветне и новозаветне историје су супротстављени Вавилону? Да ли постоји Вавилон у нашем животу? Шта све треба да градимо, и учешће у каквим изградњама треба да избегавамо?
Данас нам предстоји да поразговарамо о Вавилону. Као и обично, удубићемо се, колико је могуће, у библијску тему, полазећи од тога ко смо, како живимо данас, и имајући на уму да нема таквих библијских тема које се не би тицале данашњег времена и које би биле потпуно неутралне у односу на њега. Свака библијска тема има локални карактер и способност да се на прецизан начин, конкретно прилагоди савременој стварности.
Дакле, Вавилон. Вавилонска кула је неко мистичко окружење, које, нипошто, нису саградили глупи људи. То нису били људи са глупим представама, да ће, кобајаги, сада направити кулу и степенице ка небу. Они су схватали да је бескорисно занимање рукотворно, физички се успињати на небо. Био мистички задатак, који је однео са собом тајну својих градитеља. Чиме су желели да се баве, кога су призивали, кога отелотворили, шта су учинили?
Вавилонска кула је један од симбола људске цивилизације, неуништива представа онога што људи стално покушавају да створе. Жеља да се рукотворним снагама попне на небо, на пример, изродила космонаутику, понос човека због лета у космос. И тај заслужени понос људског генија и храброст, ипак се, прилично, узгубила међу неким вавилонским тежњама: полетећемо тамо и доказаћемо да нисмо твар треперава, већ да имамо право — овај тренутак је присутан у одважности првих теоретичара космонаутике, првих теоретичара ваздухопловства. Тамо је био моменат противљења Богу. Наравно, космонаут може да буде верујући човек, са страхом Божијим, и уз молитву да полеће, и напушта гравитационо поље рођене планете, али испрва је у космонаутици био присутан вавилонски моменат.
Питер Бројгел Старији је представио ово грандиозну изградњу — само недовршену. То је велико људско недовршено градилиште. Када је настала Европска унија, и када су изграђене све зграде Европског парламента у Стразбургу, архитектура тог објекта као да је специјално рађена по узору архитектуру недовршене Вавилонске куле на слици Питера Бројгела Старијег. Ови степенасти зидови, округла конструкција, недовршене арке, колонаде — све је лако препознатљиво: наменски је грађена нова зграда новооснованог међудржавног образовања, као духовно наслеђе Вавилонске куле, која је представљена на једној од најпознатијих слика западноевропског сликарства.
Након рушења Храм Христа Спаситеља, уместо храма било је планирано да се изгради Дворац савета са огромном статуом Лењина на врху. Чак на цртежима је изгледало као нешто гнусно —цртежи су представљали неку језиву идеју неподношљиво велике зграде, неподношљиво страшних размера, на месту Божијег храма. То је била Вавилонска кула.
Масони су себе називали зидарима који су настојали да направе: угломер, шестар, висак, длето — предмете њихове симболике. Градитељи шта раде? Наравно да граде. А шта граде? Граде нови свет. Христос нам говори о томе да постоји Небески Јерусалим, чији је архитекта и стваралац Бог. А на земљи постоје такви градитељи, који такође граде свој дом, супротан Небеском Јерусалиму.
Тема свеобухватне изградње, дуготрајне, вишевековне, са милионима људи који учествују у грађењу — то је управо тема Вавилонске куле. Живимо у једној од етапа континуиране огромне градње. А површина градилишта заузима скоро целу васељену — по читавој земљи се гради нешто ново, нека невидљива, а понекад и видљива духовна грађевина. Ваљало би да се вратимо на мисли блаженог Августина, записане у његовој прекрасној књизи: „О граду Божијем“: постоје два града — Град Небески и град земаљски. Они ратују, као што су ахајци ратовали против Троје. Град Божији извргнут је исмевању, нападима, подсмеху, а град земаљски се гради попут узвишене тврђаве, попут Јерихона, да би се супротставио граду небеском и ратовао са њим. Августин пише, да човек и човечанство балансирају између два пола: на једном полу је љубав према Богу до самомржње (то су аскетизам и самопожртвовање), а на другом полу је љубав према себи до мржње према Богу. И Небески Јерусалим насељавају они који воле Бога до самопожртвовања, а земаљски град, полако и упорно, из века у век слободни зидари граде у мржњи према Богу и превеликој љубави према себи. Ова светска градња и јесте наша тема.
Када читаш књигу Постања, о каквој пометњи, о нечему таквом , као да не читаш древну легенду, већ слику са изложбе: ево, то су данашње дневне вести. Светске државе и завере против морала, нови закони, подбадање уобичајеног животног стандарда, итд. — све је то илустрација на дату тему.
Дакле, људи су се окупили да изграде себи име. Научили су да праве цигле. Очигледно да је цигла велико откриће: цигле дозвољавају да се граде какве желиш високе грађевине, уз правилне инжењерске прорачуне. И ево, они су почели да вуку наврх своје громаде и грдосије, и при томе је сво човечанство било тада уједињено и сви су говорили на једном језику. Господ је пореметио ту изградњу, помешао је језике људске. Људи су престали да разумеју једни друге. Од тада људи не разумеју једни друге. Чак и када људи говоре на једном језику, говоре о разним стварима: ти њему о попу, он теби о поповој кћерки...
Не само да су се разни језици појавили, него се и комуникација разрушила. Људи су престали да се разумеју, да реагују једни на друге. Свако је затворен унутар свог егоизма, и то је један од разлога нашег неразумевања ближњих. И разлог што ближњи не разумеју нас. Господ је тако пореметио ту изградњу...
Но, пошто смо новозаветни људи, враћамо се на догађаје Новог Завета. Све што је било у Старом Завету, има паралелу у Новом. Стари Завет је откривен у Новом, — говори блажени Августин, — а Нови Завет сакривен у Старом. Нешто супротно вавилонској изградњи било је у време Педесетнице. Света Педесетница, силазак Духа Светог на апостоле у облику огњених језика је оно што представља рефлексију у најбољем смислу те речи, исправљање онога што се десило у Вавилону. Ономад су људи престали да разумеју једни друге, а у време Педесетнице су одједном почели да разговарају о преславним делима Божијим на разним језицима, које до тада нису учили. Силазак Духа Светога је био анти-Вавилон. „Вавилон“ значи мешање, то јест све је било помешано. А изливање Духа Светога је Божанствена хармонија и правилна подела једног од другог. Да бисмо, напокон, почели да разумемо једни друге, и да разумемо најважније: егоизам, национализам, затварање у уске оквире неће спасити човека, а изливањем Духа Светога свима је дато да схвате једни друге у Духу Светом. Речи о преславним делима Божијим, васкрслом Христу и будућем животу — то је анти-Вавилон, наша света и Божанска Педесетница. Ево, изволите, шта треба рећи од том грандиозном и великом догађају.
И још, повезати га са оним догађајем, који се раније збио— са изградњом ковчега. У грађењу ковчега је требало учествовати. Сви који су помагали Ноју да направи ковчег, поред његово троје синова са женама, ушли би у ковчег, да су се покајали. Тако да, када ти говоре: „Прави ковчег“ — прави ковчег. Када говоре: „ Зидај кулу“, — не зидај кулу. Зато што ће сви градитељи кула бити кажњени. Данас многи учествују — вољно или невољно, неки видљиво или невидљиво — у изградњи нове, огромне, богоборачке, људске грађевине са које ће или мудровати,или претити песницама небу, или директно ратовати са небом. Као безумници који су решили да гађају небо камењем, описани у једној од басни Крилова. Није се небо свађало са њима, они су кренули камењем на њега. Вавилонска кула се гради, наравно, и боље је не узимати учешће у њеној градњи. Откриј тајне времена, разуми време, схвати савремену опасност, клони је се, по могућности, и то ће бити довољно. Не усуђуј се да слабом руком заустављаш апокалиптичко кретање времена — одприлике у оваквим категоријама је говорио о томе светитељ Игнатиј Брјанчанинов.
Његовим молитвама,а такође и молитвама свих осталих светитеља, који су издалека видели ову грандиозну безбожну грађевину, унутар које ми живимо и чији цемент удишемо, молитвама тих људи да нам Бог да мудрости да угледамо дело Божије и дело непријатеља Божијег. И да тежимо ка Небеском Јерусалиму, а из земаљског града да изађемо јер је хришћанин онај човек који овде нема вечно пребивалиште и иде ка будућем граду. Он излази кроз врата, према Христу, носећи Његове поруге, — Христос је за вратима Јерусалима распет, за градом. И човек-хришћанин излази из града, носећи Христову погрду, и са Христом жели да подели славу. Нада се на други град, који силази одозго, попут невесте украшена за свог мужа. То вам је, у ствари, сва историја света: Јерихон, Вавилон, на крају крајева Апокалипса — и праслика великог, чудног града који силази одозго. Тамо нам је пут, тамо треба да живимо. Тај град је Бог саградио, не треба ми да га правимо, он је већ готов.
А Вавилонска кула наставља да се гради, и ми бисмо требали да напустимо градилиште. Будите мудри. Господ нека вас чува, Господ нека вас уразуми. Нас такође. Молитвама Богородице и свих светих.
Протопрезвитер Андреј Ткачов
Извор: Православие.ру
