Пошто ју је Господ припремио да буде његов престо и обиталиште, душа којој је даровано духовно сједињење са светлошћу Христовом и обасјана моралном лепотом његове неисказане славе потпуно постаје светлост, потпуно постаје личност, потпуно постаје око. Нема дела такве душе који није испуњен духовним очима светлости; нема, што ће рећи, ни једног дела душе који је мрачан. Зато што је потпуно постала светлост и дух и пошто је испуњена очима, не постоји део душе који се може окарактерисати као доле или иза, већ је то личност са свих страна, пошто је неизрецива морална лепота славе светлости Христове дошла и уселила се у њу“ (Свети Макарије Египћанин, Беседа 1)
Христос није једина светлост света, како је сам за себе рекао. Свако постаје секундарна светлост када се сједини са њеним извором, Господом Исусом Христом. То је рекао у овим речима: „Ја сам светлост свету. Они који ме прате неће ходати у тами, него ће имати светлост живота. Другим речима, да ли следимо Светлост? Ми сами тада постајемо светлост, коју осећамо у свом бићу као сам живот. А другачије не може бити, јер су Светлост и Живот једно те исто, као што је и сам Господ рекао: Ја сам пут, истина и живот. „Ја сам Живот и Васкрсење“. Дакле, од тренутка када је Господ дошао на свет као човек „све се испуни светлошћу: и небо, и земља и доњи свет“. Христос је сав светлост – светлост три сунца нестворене Тројице: Отац је светлост, Син је светлост и Свети Дух је светлост.
И треба разумети да је ова светлост Христова, која такође постаје светлост у људима и сија кроз творевину, његова нестворена енергија, енергија целог Тројичног Бога у ствари, пошто је енергија заједничка Божанству. То се зове светлост и слава и живот, што значи да су „небо и земља испуњени славом његовом“, по речима пророка Исаије. Ово не значи да треба да мешамо енергију са природом или суштином Бога; у хришћанској вери нема пантеизма. Дакле, „живимо, деламо и јесмо у Христу Богу нашем“. Његово присуство на свим местима обухвата свакога и све, дарујући им живот и своју љубав-светлост и живот и све друго не постоји осим кроз Бога. Без њега све је непостојеће, буквално нула. „Без мене не можете учинити ништа“. ’Јер с вама је извор светлости; у твојој светлости видећемо светлост’.
Такође, треба да буде јасно да, када Свети Макарије говори о светлости Христовој коју људи примају, он не мисли на ону енергију Божију која се даје сваком човеку који ступи у свет, како каже Свети Јован Богослов: „Христос је истинита светлост која обасјава свакога ко долази на свет’. Свакако, свако ко дође на свет је „обележен“ од Христа Створитеља, пошто је настао. Светлост о којој говори свети Макарије је права светлост Христова која одражава нашу творевину по његовом лику и подобију. Међутим, после пада ово мора да се драстично повећа, кроз веру у Христа, ако желимо да Он постане спасоносна светлост нашег постојања. Другим речима, истина је да сваки човек има Христову светлост, јер без њега нема живота, али то није светлост његове обоготворавајуће енергије, која нам омогућава да имамо прави, жив однос са њим. Ако желимо да имамо ову спасоносну светлост, морамо имати веру у њега и ући у његово тело кроз крштење и живот Цркве уопште. Дакле, хришћани могу да виде лице Божије и да буду обасјани ’моралном лепотом његове неисказане славе‘ само као удови Христови.
Христос је, дакле, светлост, а сваки свесни хришћанин је секундарна светлост, ако у свом постојању, душом и телом, ту светлост доживи тако да постане „потпуно лице, потпуне очи“, без мрака у њима, по речима Светог Макарија. Разумљиво је да је велики светитељ мислио на „савршене“ хришћане, на оне који су дугогодишњим духовним подвижништвом дошли до тачке у којој су духовно очишћени колико је то људски могуће. То су људи који доживљавају оно што је Господ препоручио: „Благо онима који су чисти срцем, јер ће Бога видети“. Како то светитељ каже на свој начин? Верници бивају просветљени када су „своју душу припремили да буде Христов престо и обитавалиште“. Припрема, као очишћење душе од сваке мрље која спречава одраз Христове светлости, јесте борба за поштовање његових светих заповести. Што се више оријентишемо и своје постојање окрећемо ка речи Христовој вршећи је, то више чистимо и огледало своје душе да би светлост и слава Господа њеног засијала у њему.
Са ове тачке гледишта, сви психолошки и други проблеми које имамо једноставно нестају. Јер сви они имају као извор таму душе, јер у њој постоје и делују страсти. Недостатак Христове светлости у нама је узрок свих наших кварова, због чега нам нема другог пута осим окретања ка Христу, ако желимо да стекнемо своје духовно здравље и потпуну рехабилитацију. То се, међутим, дешава постепено, у мери у којој верници поштују Божју вољу у свом животу, као што смо рекли. И захвални смо Светом Макарију јер је својим надахнутим речима указао шта значи савршенство: наше светло постојање у Христу; очи испуњене светлошћу и духом Христовим; хришћанин као други Христос у свету.
