У дане ишчекивања и припреме за Велики пост – Недеља митара и фарисеја – владика Димитрије богослужио је у манастиру Тврдош, а саслуживали су тврдошки јеромонаси Порфирије и Антоније.
Поучавајући вјерне, Владика их је подсјетио на Закхеја, са којим се црква у Духу пење на смокву да би видјели лице Христово, а сам Закхеј јавља се као примјер превазилажења очајања ради сусрета са Господом. Тумачећи причу о Митару и фарисеју Владика је нагласио да након сусрета са Христом човјек има потребу да продужи тај тренутак, а поука о молитви је начин одржавања вјере живом. Али човјеку који се моли, а ниподаштава и унижава ближње нема одговарајуће расположење за молитву, те причом о Митару и фарисеју Христос поучава људе смирењу, које је неопходан услов молитве. Смирење је извор сазнања да сви дарови долазе од Господа, а то сазнање човјека спречава да омаловажава ближње и подстиче да истински хвали Бога – за разлику од фарисеја чије ријечи се показују као хула на ближње. Оправдање пред Господом којег се удостоји цариник рађа се у његовим ријечима: ”Боже, буди милостив мени грешном”, јер Бог уздиже оне који сами себе унизе.
Владика је напоменуо да јеванђељске приче предпосног периода служе као поука о духовном и у унутрашњем приступу посту. Тјелесни пост прати настројење срца, ума и душе, јер сваки покрет човјека: и пост, и молитва, и милостиња и све врлине човјека треба да воде унутрашњем преображају, како би срце препознало Христа као Једино ново под сунцем и као Једину Љубав.
Пожеливши сабранима да се припреме за пост и измире са ближњима, Владика се сјетио ријечи старца Тадеја који је монаху који је био кувар у манастиру говорио како треба да се труди свим срцем, умом и душом око свог задужења како би угодио братији, а онда ће и његова молитва бити срдачна. Старац, заправо говори, како човјек треба да буде смирен, али и цјеловит; знајући да све што чини утиче на његов однос са Богом.
