Др Ивана Женарју Рајовић: Свети Сава у црквеној уметности на територији рашко-призренске Епархије у последњем веку османске власти
Током XIX и почетком XX века, положај Срба унутар Османског царства, тежње за осамостаљивањем и придруживањем матици, имплицирали су промишљеност у конструкцији идентитета путем визуелне културе.
Једно од средстава позивања на традицију, континуитет и легитимитет српске цркве, и истовременог визуелног конструисања верског и националног идентитета у Рашко призренској епархији било је сликање светих српских владара. Као први српски архиепископ и канонизовани припадник владарске куће Немањића, Свети Сава је имао истакнуто место у црквеној уметности XIX и почетком XX века. У тексту су анализирани портрети Светог Саве, настали у последњем веку османске владавине у зидном сликарству и иконопису на територији Рашко-призренске епархије.
Током XIX и почетком XX века у Рашко -призренској епархији преовлађује репрезентативни портрет Светог Саве у раскошној архијерејској одежди. Као и у претходним вековима, одежда се слика у складу са актуелним одевним формама, понављајући изглед оновремених архијереја Васељенске патријаршије. Приказ светитељске физиономије креће се од стандардизоване представе седог старца до сликања првог српског архијереја у млађој животној доби, смеђе косе и браде.
Нововековни зографи су обрасце за сликање Светог Саве, као и осталих српских светитеља, преузимали из чувене Жефаровићеве Стематографије, и уносили их у своје преписе још чувенијег сликарског приручника Дионисија из Фурне. У претходним вековима османске власти Свети Сава и Симеон често су сликани у западном делу храма, као одјек средњовековних поворки Немањића, а повремено и на северном зиду или певничким конхама. У XIX веку се више не инсистриа на приказу оца и сина, а осим у олтару, или првој зони наоса, представе Светог Саве могле су се наћи и у другој зони наоса. На јужном или северном зиду, у хоровима светитеља, Свети Сава је приказан у Белом Пољу код Пећи, Пасјану и Станишору код Гњилана, Косовској Каменици.
Доминантан је иконографски образац по којем је светитељ сликан у архијерејској одежди, при чему су разлике приметне у физиономији, приказима фризуре и браде, као и деловима одежде. У црквама Светог Николе у Косовској Каменици и Светог архангела Михаила у Великом Ропотову, Свети Сава је насликан у пару са Светим Арсенијем. У зидном сликарству Рашко-призренске епархије истичу се и две представе Светог Саве у другој зони наоса, на северном зиду у црквама у Добротину, поред Светог Арсенија и Јована Рилског, и у Великој Хочи, у склопу поворке осморице исподпојасних фигура архијереја.
У Рашко-призренској епархији први српски архиепископ је у последњем веку османске власти често сликан и на иконама које су се налазиле на иконостасу. Његов лик могао се наћи на престоним, али и на иконама у вишим зонама, најчешће поред икона других српских светитеља, у зависности од општег програма иконостаса.
Представе Светог Саве у млађој или средњој животној доби, са смеђом косом и брадом, срећу се на иконостасу параклиса Светог Димитрија у Дечанској цркви, као и у црквама у Приштини, Ораховцу, Новом Пазару, манастиру Кончулу, Митровој реци, Штитарима и Штиткову. Са друге стране, на Светог Саву као архијереја дуге седе косе и браде наилазимо на иконостасима у Беревцима, Гњилану, Косовској Митровици.
Др Ивана Женарју Рајовић,
виши научни сарадник Института за Српску Културу
*Излагање на Међународном симпозијуму византолога "Ниш и Византија XV"
