Када је дошао у Атину (1964) да би припремио богословску дисертацију, био је већ јеромонах. Постављен је за служитеља у цркви Пресвете Богородице Ликодиму, у такозваној руској цркви – у храму из једанаестог века у центру Атине.
Његов долазак у древни храм васкрсао је нестариву благодат Цркве. Висок и сув, са снажном вером, која га је учинила интересантним за младе различитог порекла и интересовања.
Многе душе је покренуо и створиле су се везе духовног у Христу пријатељства које се до данас одржавају и развијају се.
Када је требало да крене за Париз изговара поздравно слово у горњици, у гинекониту цркве, пред ужим кругом својих ученика. Била је то ризница богословског етоса које остаје као поглавље у предању Цркве.
Он отвара своје срце. Исповеда свој подвиг. Говори о у Христу односима верних. Своју свештеничку савест показује тиме како поучава и богословствује. Наглашава: Случај који се зове Христос, Амин Божји, није неки случај између свих осталих случаја. Он је јединствен. Тражи све и даје све.
Највеће моје проклетство је моје самољубље. Волим вас због Христа. Јер само тада је могуће волети и спасити. Тамо где постоји љубав без Христа, уједињују се два самољубља, сусрећу се два користољубива бића, од којих свако покушава да искористи другога.
”Какав год да сам и где се год будем нашао, као свештеник имаћу вас у својим молитвама и у молитвама на службама, и то ће нас спајати, независно од времена, простора, стања.
Где год се нашао, са колико снаге и вере будем могао, помињаћу вас.
Знам колико ме страсти моје подкрадају, али такође знам да ће благодат Христова победити све моје страсти!
У немоћи мојој пројављује се сила Његова.
Надам се да ћу, вашим молитвама, некада проповедати достојније”.
Као млад био је украшен мудрошћу стараца. Како је старио годинама, све више је постајао дете.
Био је силног духовног састава и неуморан проучавалац Светих Отаца Цркве, као и свих немирних духова, од Достојевског, па све до најкрајњег одрицатеља.
Његова вера и љубав према Христу оживотворавала је све осветљавала, истичући ”кроз Цркву многоразличну мудрост Божју”.
Будући да је био, не прости интелектуалац, већ човек који верује у Христа, ”јер вера није свих” (Не верују сви) (Сол. 3,2), вером је знао све и испуњавао те неизрецивом радошћу Раја. Преносио је на тебе благодат Духа. Непојмљиво је било мноштво знања и ауторитет којим је располагао на пољу академских учитеља. Не би чуо неког научника да ти говори, него би видео дете које се игра у пристаништима Раја.
Када је остарео, угојен и запуштен у изношеној раси, једноставним одеждама и панагијама, сав је блистао благодаћу Духа, који га је држао младим и радосним.
Својим бучним присуством преносио би на тебе мир Духа. Својим непретворним понашањем, објављивао је да је Христос Спаситељ света.
Благодат Христова узвисивала га је на други ниво ”док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство Твоје будуће”. Његово спонтано понашање никога није понижавало, како год да је говорио. Није истицао себе, шта год да је радио. Све је достигло до једноставности детињатости будућег века. Када би нашао децу, напуштао би све и разговарали би заједно на свом језику и раздраганости.
Он је говорио, не просто о истини и слободи, него је био слободан и истинит. ”Ако вас је Син ослободио, бићете истински слободни” (Јн.8, 36).
Показао се у стварности васељенски учитељ који својим присуством безгласно снажи просте вернике, а неке који су на високим положајима суди због мањка вере.
Сусрет са њим и његова реч увек су били изненађење радости.
Једном приликом када је дошао у манастир и тражио да види игумана (тада сам био игуман), рекли су му да се игуман одмара, на шта је он додао: ”Донесите ми кофу воде да му полијем главу”.
Радовао би се гледајући га и слушајући како се креће у слободи деце Божје.
Када је у неком разговору неко рекао да је Авва Исаак Сирин био несторијанац, он је рекао: ”Добро, и шта сад”?
Познавао је изнутра силу Цркве Христове и благодат Светих. Ништа није коментарисао спољашње и површно.
Када су га питали које су границе Цркве, рекао је да су границе Цркве границе љубави Божје. Његово бучно присуство одисало је миром. Његова бујица речи, остављала би те без речи, хранећи свет небеском мааном.
Сада када је отишао, више је са нама. Сада када не говори, његова реч чује се јаче.
Сви коментаришу речи и понашање онога који остаје са нама као непресушни извор живота и свагдаблистајуће присуство на небеском своду Цркве.
Благодаримо Богу што нам га је даровао.
Са јелинског превео Д. Ристић
