Преосвећени Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому, трећег дана Светлог Христовог Васкрсења.
Преосвећеном су саслуживали архијерејски намесник крагујевачки мр Рајко Стефановић, ректор богословије др Зоран Крстић, протонамесник Александар Сенић, протонамесник Бранислав Матић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Алексадар Ђорђевић.
Чтецирали су чтечеви Милош Коцић, Василије Берић и Лазар Антонијевић.
За певницом су певали чланови дечијег хора “Свети Сава” под управом јереја Ивана Антонијевића и богослови-матуранти.
По прочитаном Јеванђељу по Луки, који нам доноси радосну причу о разговору Христовом на путу за Емаус са својим ученицима, али чије очи су биле затворене да га не препознају.
Преосвећени се обратио верном народу речима да је “Васкрсење Христово највећа радост неба и земље, јер нам је Васкрсењем отворен пут у Царство Небеско. Васкрсење је највећа радост за човека, творевину, небо и земљу. O томе на говори језгровито Јеванђеље. Јеванђеље спасава само ако се држи у целости. Јер спасење у свему зависи браћо и сестре од Спаситеља, као што творевина зависи од Творца. Без личности Спаситеља нема спасења, јер Он даје силе да се спасење оствари браћо и сестре. Држећи се Спаситеља човек се спасава у Васкрслом Господу нашем Исусу Христу. Да Христос није Васкрсао Јеванђеље би било мртво слово на папиру... Да Христос није Васкрснуо не би било ни хришћанства, не би било ни Васкрслог Господа, а Христос даје силе да је управо хришћанство живот, јер хришћанство подразумева да је живот у Богу и са Богом...Без Васкрсења руши се цеокупна зграда спасења, пропада сав план Божији за спасење, цело Јеванђеље без Васкрсења не би била управо та блага вест за људе. Зашто? Зато што браћо и сестре главна горчина људског живота и извор сваке горчине остала вечна, али Васкрсењем Христовим горчина нестаје. Васкрсењем Христовим све се уклања и свака препрека на путу спасења човековом. Да није Христос Васкрсао смрт би царовала. А ако Христос не уста онда узалуд и целога живота држати се Јеванђеља. Узалуд је ићи и у смрт без Христа. Ми верујемо да је Христос Васкрсао али исто тако верујемо да ћемо и ми Васкрснути о свеопштем Васкрсењу. Ми верујемо и радујемо се Христовом Васкрсењу а то значи да треба да се радујемо и нашем Васкрењу. Хришћани су потпуно свесни тога, да ову радост живота нико не може одузети од човека хришћанина. И на ту радост је призвано свако људско биће да се радује свако биће. Зато апостол Павле говори: радујте се у Господу и опет велим радујте се! Празник Васкрсења нас обавезује да се радујемо шта год нас снашло, беда и невоља, да се радујемо и верујемо да је Христос победилац смрти а онда је Христос победилац и сваке наше немоћи и сваке наше слабости... Он је наша Радост. Наћи Христа и бити једно са њим јесте једини истински успех и напредак у свету који нам Бог даје. Треба да тражимо Спаситеља и спасење. Тражити браћо и сестре значи желети, желети значи волети, а волети значи љубити и није само дато него нам је и то задато да љубимо Бога и да љубимо једни друге. Зато треба да се молимо да нам Бог отвори духовне очи, како бисмо и ми видели Христа, како бисмо се и ми срели са Христом како нам каже Јеванђеље, где су се сусрели двојица ученика Христових са Њиме на путу за Емаус. Нису га препознали. Христос је имао божанско тело, и зато је могао да буде на сваком месту, али када су га препознали? Када је ломио хлеб, и када су се причестили. Отворише им се очи, и они препознаше и још рекоше: зар нам није горело срце док нам је Он управо објашњавао шта се догодило тих дана у Јерусалиму о чему су се путиници за Емаус расправљали?” На крају беседе Преосвећени је истакао радост као одлику хришћана: Радујмо се у Васкрсењу Христовоме, радујмо се јер нам је Васкрсење отворило пут у небо, радујмо се и никада не поклекнимо у нашим невољама, јер и када је Господ разапет на Велики Петак, многи су мислили да неће дан сванути, али гле Христос Васкрсава, таму разгони и радост доноси!”.
Извор: Епархија шумадијска
