Mи опстајемо и остајемо само ако смо везани за Христа и уколико смо свесни значења Косовског завета Светог кнеза Лазара
Епископ рашко-призренски Теодосије посветио je свој живот Косову и Метохији градећи и обнављајући светиње светске духовне и уметничке вредности. За празнични број „Политике” говори о вечно новој тајни Васкрса, положају и улози цркве, као и о појединцу у доба пандемије.
*Какав је значај Васкрса за свет, за нови поглед човека у свету, за „највећу револуцију” човечанства, како Васкрс виде и објашњавају неки савремени православни теолози и филозофи?
Васкрсење Христово је кључни догађај у историји човечанства и истовремено пројава најдубље предвечне тајне Бога, који је у својој љубави постао човек да би нас увео у нови начин постојања. Васкрсење је зато и историјски и надисторијски догађај и заиста „највећа револуција” човечанства. Господ је дошао да на своја плећа узме природу човека, поставши човек по свему, осим по греху, да би палога човека исцелио и учинио причасником вечног живота. Као што је Св. Атанасије Велики рекао, Бог је постао човек да бисмо ми постали богови по благодати. Зато хришћанство није само нека моралистичка идеологија, нити је чак религија у класичном смислу, већ је оно нови живот, чији учесници постајемо сада и овде кроз Цркву као Тело Христово.
*У нашем контексту, на косовскометохијском простору, празник се види и у сјају светиња у којима се прославља. Како ви видите ту особеност?
Тајна Христова у нашем народу посебно је пројављена на Косову и Метохији, у нашим светињама које сијају као духовни светионици, и у косовском завету као нашем духовном савезу с Богом. Тако је наш народ од једног племена постао крштени и заветни народ Божији. Зато је Косово и Метохија од велике важности, не само за православне Србе, већ и за све православне у свету. Наша косовскометохијска традиција надилази оно што је ограничено и тако има своју духовну димензију.
*У каквом су стању храмови Косова и Метохије, како их ви видите овог Васкрса, с обзиром на сталну несигурност, нападе, пљачке, узурпацију имовине?
Након рата 1998–1999. и посебно првих послератних година, више наших храмова и манастира било је оштећено или потпуно уништено – укупно 150 објеката. Само део, првенствено оних светиња оштећених у погрому 2004. године, обновљен је у сарадњи са Саветом Европе. Неке смо обнављали уз помоћ Владе Републике Србије, међународних донатора или захваљујући помоћи људи добре воље. Ипак, још доста остаје да се уради како би се обновило све што је порушено и оштећено. У последње време, поред административних притисака приштинских власти, суочавамо се и са честим пљачкама наших цркава. Недавно је опљачкан парохијски дом наше цркве у Великом Ропотову. Полиција већином не решава ове случајеве. Истовремено имамо и проблем с узурпацијом црквене земље, за шта ће бити потребно више времена да се реши, посебно у условима када локалне институције не показују спремност да поштују ни сопствене законе, ни одлуке својих судова, ако су донете у корист СПЦ. Из перспективе васкршње радости, на наш положај и борбу гледамо с оптимизмом, који произлази из Христовог гроба из којег је засијао нови живот. Тако је, и поред свих тешкоћа, наша Црква очувала своју виталност и наду која долази управо од распетог и васкрслог Господа Христа.
*Узимајући у обзир чињеницу да сте у храмовима Косова и Метохије духовно одрасли, од искушеника до епископа, како се личност преображава и мења у односу с овдашњим светињама?
С годинама човек стиче и искуство. Наравно, скоро 19 година, које сам провео као игуман манастира Високи Дечани, духовно ме је изградило и нераскидиво повезало с том светињом и братијом манастира. Истовремено, као епископ, сада осећам духовни позив и дужност да све оно што сам научио у Дечанима применим широм наше епархије, која и јесте једно велико општежиће у којем би сви требало да осећамо да смо део целине и да радимо једни за друге, служећи Богу тако што служимо ближњима. У хришћанству, личност се стално преображава и представља оно што апостол Павле зове „узрастање човека у пуноћу мере раста Христовог”.
*Улога Епархије рашко-призренске и ваша лично заснива се на специфичној вези с верницима на Косову и Метохији. У многим случајевима ви сте им једина помоћ и утеха, како се носите с тим и како то може да утиче на живот једног монаха?
Црква на овим просторима вековима има улогу да служи ширењу благе вести васкрслог Господа. Сви ми као њени чланови позвани смо да служимо тој тајни, свако на свом месту и на свом пољу рада. Присуство Цркве на Косову и Метохији зато је велика утеха нашем народу, јер независно од тешких политичких и историјских реалности кроз које наш верни народ вековима пролази, ми опстајемо и остајемо само ако смо везани за Христа и уколико смо свесни значења Косовског завета Светог кнеза Лазара. Заиста је за малена ово царство земаљско и промењиво је, али је небеско увек и довека. Истински смисао нашег живота не огледа се само у материјалним постигнућима, већ у мери у којој смо се саобразили Христу и отворили своја срца да Бог кроз нас пројављује своју вољу у овом свету. То је посебно важно за монахе који су позвани да се одрекну себе и свега пролазног у свету и да целим својим бићем посвете себе служењу тајни Христовој. Осећамо зато посебну одговорност да останемо на бранику своје вере, отачаства и светосавског предања, јер знамо да само својим примером и животом можемо бити утеха и охрабрење свом народу.
*Свет већ две године изолује пандемија вируса корона, да ли су се ваше активности промениле, бриге повећале, однос према људима променио?
Засигурно, пандемија је променила ритам нашег живота. Многи нама драги људи отишли су из овога света, неки су прошли тешке дане болести и готово да нема никога ко није изгубио некога од ближњих. Ипак, живот тече даље. Пандемија је било и раније, као и ратова и других страдања, али Црква живи и наставља свој пут с надом у васкрслог Христа и дубоком свешћу да се човеков живот не исцрпљује само у овом времену и простору. Ми смо овде ипак само пролазни путници на путу ка Царству Божијем, и из те перспективе све што се дешава потребно је сагледавати. Без те перспективе, човеков живот би био јако трагичан. Ипак, у духовном светлу све изгледа другачије. Наравно, наше је првенствено да покажемо одговорност у времену сваког страдања и да помогнемо онима који су у невољи. Треба да се одговорно односимо према онима који су осетљивог здравља и да знамо да ни болест ни рат не смеју да униште у нама крстоваскрсну радост живота који се у Христу даје у својој пуноћи.
*Кад је почетком 20. века на КиМ завладала епидемија куге, свештеници Пећке патријаршије изнели су чудотворну икону Богородице Пећке и сви су је, иако су међунационални и међуверски односи и тада били лоши, дочекали с надом у спас и излечење. Има ли данас вере која надилази поделе и да ли радост Васкрса прескаче зидове у нашим животима и срцима?
У свим нашим манастирима и многим парохијским црквама у време пандемије су читане посебне молитве. Помињали смо и помињемо многе који су болесни или који су се упокојили. Црква молитвено састрадава свом верном народу и носимо бремена једни других. Поштујемо медицину и лечимо се кад је потребно, свако по својој савести и потреби. Али, не смемо да заборавимо Христа – истинског лекара душа наших, који нас лечи од најопасније болести, од смрти која је одвојеност човека од Бога и који нам помаже да постанемо свесни Царства Божијег. Првенствено, то би требало да је улога наше Цркве.
*Живимо у веома тешком времену, ратови, економске кризе, сукоби међу народима, политичка неслагања међу људима. Како нас Црква учи да се понашамо у таквим околностима?
Христос је дошао да нам објави Царство Божије, које је другачије од пролазних царстава овог света. Он није донео неку социјалну или политичку идеологију и није дошао да нас учи да градимо мир кроз конференције и само људским напорима, већ да сами својим животом будемо оруђе мира и разумевања међу људима. Многи то не разумеју и очекују од Цркве да се оглашава као политичка организација о свему што се око нас дешава. Улога Цркве није да подели људе, већ да их повеже у свести да смо сви позвани да будемо удови Тела Христовог. Наша улога није да подстичемо револуције, оправдавамо или осуђујемо моћнике овог света, већ да сведочимо Царство Божије које није од овог света и у којем је, како смо читали у недељу у Светом еванђељу, први – онај који свима служи. То је једна сасвим другачија перспектива од оне коју нуде идеологије овог света. Отуда је наше да састрадавамо и да помогнемо онима који страдају. Да им помогнемо да носе свој крст, а не да им судимо и да им пресуђујемо. Ако некада и реагујемо, то би требало да чинимо не ради политичке или идеолошке конфронтације, већ да бисмо помогли нашем верном народу и очували живот Цркве. Чињеница је да хришћанство није формула како да се у овом времену и простору зауставе сви ратови и економске кризе. Улога Цркве Христове јесте да нас уведе у нови начин постојања, у којем, живећи и у постојећим околностима, бивамо весници новог живота и васкршње радости.
*Која је ваша основна васкршња порука, између подељених светова, између различитих страхова и себичних интереса?
Господ наш је рекао: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.” Ово су кључне речи за сваког од нас. Мир који нам Христос даје није од овога света и не почива на компромису између истине и лажи, између светлости и мрака. Истина Христова је само истина и светлост, а лаж и мрак су одсуство те истине и светлости. Зато, честитајући свима ове васкршње празнике, користим прилику да вас све позовем да будемо и сами благовесници овог мира Христовог, у нашим породицама, на послу, где год живели. Тако ћемо истински отворити своје срце да учествујемо у пуноћи радости тајне Васкрсења Христовог.
