У мартовско-априлском 384. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са презвитером презвитером Александром Чавком, главним и одговорним уредником часописа "Српски Сион", са којим је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Будући да сте уредник званичног часописа Епархије сремске, лепа је прилика да наше читаоце упознате са историјатом наведеног часописа?
Први број „Српског Сиона” изашао је 7. јануара 1891. године са благословом Светог Синода. Власник листа био је српски патријарх Георгије Бранковић. Био је то „званични лист Архијерејског синода за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне Митрополије карловачке”. „Српски Сион” је уз званични део доносио божићне и васкршње посланице карловачких патријараха и епископа Митрополије карловачке, затим расправе о дневним питањима и потребама Цркве, проповеди, критике и белешке. У њему је објављено и доста историјске грађе Карловачке митрополије. Имао је добра пера за сараднике и привлачио на себе велику пажњу црквених кругова својом живом полемиком. Вешто уређиван много је доприносио образованости српског свештенства. Уређивали су га: протосинђел Сергије Шакрак-Нинић, Сава Петровић, протојереји Јован Јеремић и Димитрије Руварац. Часопис је без прекида излазио све до смрти патријарха Георгија 1907. године. Тада настаје прекид и тишина, коју се осмелио да прекине Преосвештени Владика Василије, Епископ сремски, 1992. године, покренувши поново „Српски Сион”, али сада као јавно гласило православне Епархије сремске „за верску поуку и духовну надградњу”. Уз велики труд и залагање Епископа, свештенства Епархије и других, часопис је без прекида излазио све до 2005. године када је поново завладала тишина. На иницијативу оца Јована Милановића, тада професора, а данас ректора Карловачке богословије, по благослову Епископа Василија, „Српски Сион” је поново покренут 2013. године. Тада је изашао број поводом три века Карловачке митрополије 1713-2013. Задржана је оригинална „глава” листа на којој се види цртеж старог двора и Саборне цркве са трећим торњем којег је нацртао знаменити српски сликар Урош Предић. Угледајући се на труд и дело првих покретача и твораца овог часописа уређивачки одбор, на челу са Епископом и главним уредником протојерејом Јованом Милановићем се трудио да, како сам отац Јован каже „настави освештану мисију ’Српског Сиона’ достојно и часно”. Часопис је излазио повремено. Почетком 2020. године Преосвећени Владика Василије је уредничку палицу поверио мојој маленкости и од тада лист излази трипут годишње.
*Како је конципиран часопис и ко су Ваши сарадници?
Приликом именовања за уредника часописа од Епископа сам добио потпуну слободу како по питању концепције, дизајна, формата часописа, тако и по питању избора сарадника и неизмерно сам му благодаран на указаном поверењу. С обзиром да је „Српски Сион” намењен читалачкој публици из различитих старосних група, слојева друштва и нивоа образовања став редакције је да садржај нашег часописа највећим делом треба да буде писан популарним стилом, без претензије да се уклопи у оквире академски орјентисаног теолошког дискурса, али да се часопису да одређена озбиљност са бар једним текстом који ће бити интересантан богословски образованим читаоцима. Руковођен чињеницом да је ентузијазам претпоставка сваке успешне људске делатности, приликом избора редакције одлучио сам се за младе, високообразоване људе, пуне ентузијазма, са изразитим даром за писање, а притом вољне да на овај начин допринесу мисији Цркве. Такође, настојао сам да редакцију сачињавају људи из различитих области црквеног живота, тако да на мој предлог, а по благослову нашег Епископа, чланови редакције су: Никола Лукић, асистент на катедри за Литургику Православног богословског факултета у Београду; презвитер Станко Лакетић, професор Карловачке богословије; јеромонах Евгеније Пилиповић, настојатељ фрушкогорског манастира Раковца; свештеници: протонамесник Слободан Чавка и презвитер Милош Лукић и ђакон Лазар Павић, вероучитељ. Изузетно важну улогу у припреми нашег часописа имају Зорица Милосављевић, која врши функцију техничке уреднице и Ружица Павловић која је задужена за дизајн.
*Шта читаоци могу да прочитају на страницама часописа Епархије сремске, и које су то теме којима се посебно бавите?
Наш часопис је конципиран тако да садржи тему броја и сталне рубрике. Свако ко прелиста претходне бројеве или летимично погледа њихов садржај лако ће уочити како је широка и врло шаролика лепеза сталних рубрика и тема којима се бави „Српски Сион”. У рубрикама „Актуелни тренутак” и „Хронографија Епархије” читаоци се могу упознати са догађајима који су се издвојили као посебно значајни у животу наше Епархије у кварталу који покрива конкретан број. С обзиром да наш Преосвештени Владика Василије сагорева у љубави за своје епархиоте, из те љубави црпе надљудску енергију и стиже до сваке парохије и манастира Епархије сремске, тих догађаја је заиста много. Епархија сремска баштини тековине Сирмијумске митрополије (III век), што имплицира да је овде веома рано организован црквени живот, а самим тиме се и богато историјско наслеђе везује за ове просторе. Такође, Сремски Карловци, седиште Епархије сремске, двеста година су били седиште и Карловачке митрополије, која је храбро носила крст српског народа и представљала недреманог чувара нашег националног и верског идентитета. Управо у овом историјом посвећеном граду одржани су значајни црквено-народни сабори и скупштине. У њему су донесене одлуке које су определиле будућност српског православног народа. Веома су ретке године, ако их је уопште и било, када се у нашој Епархији није прослављао неки значајан јубилеј. Због свега наведеног једна од рубрика нашег часописа носи назив „Јубилеји”. У „Светоотачкој ризници” ексклузивно објављујемо по један превод текста који до тада није преведен на српски језик. Остале рубрике није неопходно додатно појашњавати па ћу их само набројати: историјско наслеђе, савремени изазови, животна прича, путопис, веронаука, поезија и проза Српског Сиона и вести из помесних цркава.
*Колико је у данашњем времену захтевно припремити садржај једног часописа?
Никада није било једноставно припремити квалитетан садржај једног часописа. У сваком времену су постојали изазови са којима се прегалац на овом пољу морао изборити. Наше време је време парадокса. Напредак технике и информационе технологије омогућава лакшу комуникацију и доступност података, али је и даље тешко на време прикупити извештаје о важним догађајима. Имамо велики број људи који са изузетним резултатима и огромним потенцијалом излазе из наших високообразовних богословских установа, али се већина њих радије одлучује да буду пасивни посматрачи, строге судије или деструктивни критичари, него да доставе ауторске текстове, преводе, квалитетне и садржајне информације и конструктивне сугестије. Као последицу имамо чињеницу да се од читаве плејаде „врсних теолога” као мантра у часописима појављују исти аутори. Не због њихове наметљивости или доколице, него из истинске жеље да своје дарове искористе на изградњу Тела Христовог (Еф 4,12), али и из храбрости и одважности да своја промишљања изнесу јавности на оцену. Зашто је то тако? Тешко да и много умнији од мене могу дати јасан одговор. Као да се учмалост и површност противприродно дубоко запатила и у онима који би требало да буду покретачи.
*Имајући у виду да живимо у времену када је све дигитализовано, да ли ова свеобухватна дигитализација утиче на смањење читалачке публике? Имате ли у плану да приредите дигиталну архиву свих бројева „Српског Сионаˮ, као што је то учинила наша редакција?
Биткa између штампане и дигитализоване речи отпочела je крајем прошлог века. Савремени свет је прожет информационим технологијама, а савремени човек зароњен у дигитални свет. Логична последица овога је да је дигиталзована реч многима пријемчивија. Мишљења сам да ова два начина саопштавања речи не морају бити у конфронтацији. Читање са електронског дисплеја једноставно не може да се упореди са читањем са папира. Осећај није исти. Са друге стране уколико је потребно брзо пронаћи одређену реченицу, референцу или било који издвојени део текста, електронске верзије су незаменљиве. Стога је веома важно сачувати часописе у њиховој класичној верзији, а електорнске варијанте само да буду њихова допуна. Дакле, уместо раставног везника „или” користити саставник „и”. Стварање дигиталне архиве часописа је изузетно озбиљан пројекат. То сте сигурно искусили приликом дигитализације Православног мисионара. Похваљујем Ваш труд и упућујем искрене честитке за реализацију тог пројекта. На једној од седница ЕУО-а Епархије сремске донесена је одлука о оснивању информативне службе која би објединила радио, часопис и сајт наше Епархије. Реализација ове одлуке ће свакако омогућити лакше спровођење и дигитализације часописа. Искрено се надам да ће нашим читаоцима ускоро бити доступни сви бројеви часописа у електронској верзији. До тада, сви заинтересовани могу пронаћи све бројеве „Српског Сиона” за период 1891-1907 на сајту Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”.
*Са становишта парохијског свештеника, како тумачите болну реалност да живимо у времену када се све мање чита?
Приликом отварања 60. сајма књига редитељ и писац, Емир Кустурица је рекао: „Никада није било оволико књига, никада човек није имао приступ оволикој гомили исписаних страница и никада није било мање писмених”. И писмен, и неписмен, и полуписмен похрлили су да постану писци. Данас нема ко не пише, а мало ко чита. Негде сам прочитао како живимо у времену тупе равнодушности према књизи и читању. Највећи број је оних који никако или годинама не узимају књигу у руке. Чак и они са академским звањима, нарочито млађе генерације. Лично познајем свештенике који поносно истичу да нису прочитали књигу од богословије. Тужно и страшно! Развојем информационе технологије акценат се све више ставља на проналажење потребне информације, а све мање на удубљивање и стицање знања. Брз темпо живота у овом суровом потрошачком друштву утиче на данашње генерације да не брину о свом менталном, психичком и духовном здрављу. Не препознајући да је читање јако битно у развоју личности, млади мисле да је оно потпуно губљење времена. Удубљивање у десетине страница лектире, код просечног данашњег ђака замењује површно сакупљање нужних информација кроз неколико кликова на интернету. Живећи у дигиталном свету, младима су пријемчивији филмови, серије, ријалити програми… Уместо да читате и замишљате довољно је само да гледате. Не схватају да је за успех неопходан труд. Умберто Еко је рекао да су књижевни текстови лење машине. Много тога око њих морате да урадите сами, а за узврат вам књижевни текстови омогућују да одрастете. Дакле, дијагностиковали смо да је књига у ранија времена много више вреднована и шта даље чинити? Неопходно је почети од најмлађих. Све ћелије друштва, почев од породице до школе морају много више да подстичу потребу за читањем. Светска истраживања доказују да се велики део природне интелигенције човека развија до његове осме године. Да би се овај потенцијал ослободио, дете треба да прође кроз различите сензорне стимулансе, а читање игра важну улогу у откључавању невероватних могућности људског мозга. Књига је самоспознаја. Читање у раном детињству креира ставове и потребу за учењем детета, доприноси развоју функционалне писмености и способности критичког мишљења. Оспособљава дете и одраслог човека да извуче информације из различитих извора, да анализира и донесе разумну оцену. Кроз читање деца развијају своју природну радозналост. Дакле, уколико код деце развијемо љубав према читању, будућност књиге се неће доводити у питање.
*Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ?
Док је цео свет заокупљен пандемијом узрокованом ковид вирусом, много опаснији „вируси” полако достижу пандемијске размере.То су „вируси” страха, депресије и неслободе. Због тога бих подсетио читаоце „Православног мисионара” на речи анђела упућене пастирима приликом оваплоћења Сина Божијег: „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику… јер вам се данас роди Спас” (Лк 2, 10-11) и на Спаситељеве речи Мироносицама по Његовом Васкрсењу: „Не бојте се” (Мт 28,10) и „Радујте се” (Мт 28,9). Нема Хришћанства без радости и истинске радости без Хришћанства! Не бојте се! Радујте се! Не дозволите да вам било ко одузме слободу коју сте као бесцени дар добили: „Купљени сте скупо; не будите робови људима!” (1Кор 7,23).
Разговор водио:
катихета Бранислав Илић
*Објављено у мартовско-априлском 384. броју "Православног мисионара" (стр. 12-17)
