Наслов књиге „Мученици из Влајића: сведочанства о једном заборављеном злочину“ (Издавачка кућа епархије звроничко-тузланске „Синај“, Бијељина, 2018) упућује на то да се ради о историографској или документаристичкој књизи, али заправо је реч о незнатно измењеном тексту мастер рада под насловом „Мученици из Влајића: истраживање ликова новомученика у сликарским и историјским оквирима“, који је ауторка одбранила на Академији СПЦ за уметност и консервацију, под менторством професора, значајног иконописца и теоретичара иконе Тодора Митровића.
Ауторку, која је и сама значајан иконописац млађе генерације, интересује пре свега теолошки и иконографски оквир осмишљавања иконизације једног широј јавности мање познатог и историографски слабије истраженог усташког злочина над Србима у НДХ, који на крају бива крунисам израдом одговарајуће иконе. Милица Мишић најпре даје теолошки и историјски преглед теме и улоге мучеништва и мученика у хришћанској традицији, затим нас конкретно, истражујући познате и доступне изворе упознаје са злочином у ком је страдало неколико десетина цивила, да би се потом позабавила проблемом иконографског представљања мученика и понудила теоријско-богословски оквир, а потом и практични уметничко решење иконографске представе злочина у Влајићима. Такође, намера ауторке је не само да скрене пажњу на злочин и његове жртве, доприносећи колективном памћењу и историјској истини, него и да понуди аргументе за њихово убрајање у ред новомученика.
Ауторка посебно инсистира на томе да се овде ради о примеру злочина над цивилима, у ком су учествовале њихове дојучерашње комшије и који не може бити објашњен ни евентуалном одмаздом за злочине над цивилима или борбене губитке непријатељске стране. Злочин у Влајићима, дакле, представља типски пример управо таквог злочина из мржње, систематски и плански спровођеног, и где су цивили несумњиво страдали икључиво због сопствене идентитетске припадности, односно као Срби православне вероисповести. Милица Мишић наводи и примере коректног па и храброг и саможртвеног држања појединих цивила и војника католичког или исламског идентитета, али то у основи не мења природу овог злочина, потпуно усаглашеног са истинском природом Независне државе Хрватске, односно методама и циљевима који су карактерисали и одређивали сам њен настанак и фунционисање.
Истраживачи геноцида над Србима у НДХ наводе став многих преживелих, који је психолог Јован Мирић, у броју часописа „Култура“ посвећеног култури и националној трауми (број 172, 2021), сумира исказом „то ни у сну нисмо моги да сањамо“. Залеђеност, својеврсна омађијаност жртава суочених са наописивим злом, као и касније што психо-социјално што политички и идеолошки узророковано потискивање и прећуткивање, посебно мотивише потребу за осмишљавање, колектвног страдања оваквих размера, кроз истраживања, меморабилију, споменичку културу, али и уметничку обраду, укључујући и иконографску, с круном у литургијском, саборном прослављењу.
Као практичар-иконописац, Милица Мишић скреће пажњу и на чест проблем са иконографским осмишљавањем новомученика, који често поседује претеране одлике „реалистичког портрета који се обликује тако да се ствара натуралистички, фотографки ефекат“, који се често у нескладу са третманом одеће, која је осликавана у византијском стилу. Ова неусклађеност, „сукоб између линеарне и инверзне перспективе“, доводи до тога да се у црквама пречесто уочава разлика у сликању мученика из ранијих епоха, иконографски одавно кодираних, и сликања новомученика чије представе тек треба иконграфски и богословски уобличити. Ово је врло озбиљан богословски проблем, који доводи у питање наше истинско разумевање па и одношење према мученицима новијег доба, који се тиче на само иконописаца и клирика већ и свих верујућих, па можемо рећи да се на овом плану могу видети озбиљни трагови кризе стваралаштва у хришћанском духу, односно црквеног стваралаштва, па и црквеног живота и вере уопште.
Решење које нуди Милица Мишић је ликовно рафинирано, представе ликова и њиховог окружења су временски-просторно и културно конкретизоване, тако да жртве недвосмислено упућују на своје порекло и социјално-културну припадност, док су злочинци несумњиво припадници усташких снага. Композициона равнотежа иконографске представе, осликане на пет поља, рафиниран избор боја и несумњива, али не агресивна литургијско-евхаристијска симболика, нуде убедљив и утемељен начин за богословско осмишљавање овог жртвеног подвига. Ауторка је водила бригу и физиномској, функционалној и карактерној конкретизацији приказаних ликова, не прелазећи границу која иконографску ипостасијску контретност раздваја од психошког реализма, али и до копизма и схематизма, па и идеолошког памфлетизма и сентиментализма.
Поред квалитета самог текста, понуђених теоријских и практичних решења, књига Милице Мишић је позив и нама да, у складу са својим вокацијама и талентима, осмислимо колективно страдање масовних размера народа чији смо део, а од кога не бисмо смели да скренемо поглед, пред страхом, калкулацијом или маглом илузија.
Др Владимир Коларић
Извор: Патмос
