”Остати на путу Христовом, у Тајни живота Цркве, у Тајни врлинског начина живота, то је заиста велики дар Божији. Велики венац задобија онај човек који остаје на том путу. Тај пут није нимало лак, омеђен је искушењима, узак је, али је то пут нашега спасења. Свакако да је на крају тог пута радост. Препознајемо ту радост у свим празницима које смо до данас прошли. Од Васкрсења до Вазнесења све до Свете Педесетнице. Показала се неизмерна Божија брига према човеку, отворио се живот свима нама у вредностима које Бог очекује од нас. Љубав треба да буде круна, треба да изграђује односе, да гради и умножава” - рекао је Епископ Херувим.
У петак, 17. јуна 2022. године, када мирковчани славе свој заветни дан - Светог Митрофана патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Светог оца Николаја у Мирковцима.
Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј-ставрофор Миладин Спасојевић, парох мирковачки, протојереј Немања Клајић, први парох даљски и службеник ЕУО, јереј Срђан Лукић, парох винковачки и ђакон Војислав Николић, ђакон придворне капеле Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.
Преосвећени Владика Херувим беседио је о назначењу људског бића и врлинском животу којим хришћани задобијају Царство Небеско.
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је здравље и спасење Света Литургија и овај заветни дан у Мирковцима где смо се сабрали да прославимо Бога у три Лица – Оца, Сина и Светога Духа.
Велики је дар Божије љубави, то откровење Божије у три Лица, што можемо да сагледамо Бога у тој димензији и да осетимо ту пуноћу и љубав Божију. Божија љубав нам се предаје на литургијском сабрању као залог вечног живота. Цео свет је непрестано Богојављење. Зашто то тако кажемо? Због тога што се Бог пројављује управо кроз свет око нас. Бог нам на тај начин показује да је Он Творац свега и да је у свим догађајима присутан. Исто тако, човек као круна стварања треба непрестано да литургише, да приноси дарове свом Творцу за све оно што Бог чини у овом свету. Све што Бог твори јесте добро, али нажалост долази до злоупотребе слободе коју је Бог дао човеку. Човек тако скреће у неку другу реалност, супротну од оне која је дата назначењем живота овде на земљи. Човек овог века често размишља рационално, а рацио нас неретко води у супротном правцу од истина наше вере. Ако живимо достојно једном хришћанину сигурно смо на добром путу. Ту је присутан Бог и наша Света Црква и испуњава се Божији благослов. Када себе усмеравамо супротно од правца који нам је Бог задао, правца који је у нама утиснут, дешавају се различите незгоде и недела. Све је то око нас, све то што нас покушава одвући у мржњу. Лако је свући одећу Христову и обући се у одећу мржње. То је лак пут. Сам ђаво сугерише човеку да је могуће следити такав пут. Остати на путу Христовом, у Тајни живота Цркве, у Тајни врлинског начина живота, то је заиста велики дар Божији. Велики венац задобија онај човек који остаје на том путу. Тај пут није нимало лак, омеђен је искушењима, узак је, али је то пут нашега спасења. Свакако да је на крају тог пута радост. Препознајемо ту радост у свим празницима које смо до данас прошли. Од Васкрсења до Вазнесења све до Свете Педесетнице. Показала се неизмерна Божија брига према човеку, отворио се живот свима нама у вредностима које Бог очекује од нас. Љубав треба да буде круна, треба да изграђује односе, да гради и умножава.
Сабрали смо се овде јер је ово место једном задесила олуја и невреме и похарала жита и ливаде. Мудри људи су, да би се захвалили на свим даровима Божији, узели залог да прослављају тај дан литургијски. Одлучили су да се моле Богу да их такав град и пошаст више никада не задесе. Само човек Цркве, без обзира да ли је и најгоре искушење, може да схвати да је све то позив од Бога. Некада нисмо достојни крста који нам је дат, а Бог нас опомиње да се вратимо Цркви и будемо удеоничари живота Цркве и то у Тајни Литургије. Кроз Свету Тајну Причешћа пројављујемо да смо достојни Христовог пута, да смо на путу спасења. Световне ствари нас одвраћају од пута у Царство Небеско, то су дела мржње, насиља и агресије. Уколико сагледамо свет из перспективе Јеванђеља све ће бити лепше, преображено. Биће испуњено вером, надом и љубављу.
То је оно што нас треба руководити, па и ову децу, наше омладинце, који су се сабрали и причестили Телом и Крвљу Господњом. Потврдили су тако печат своје вере, смисао свог постојања. Требамо заједно са њима да долазимо у Цркву, да их поучавамо речима Светог Јеванђеља. Љубав, вера и нада ће нас сачувати, помажу нам да будемо достојни носиоци Крста Христовог, да будемо достојни свог националног идентитета. Имамо вишевековну културу која нас краси и красиће нас и у будућности јер је прожета Христом. У нашој култури дубоко је укорењена етика светосавља. Светосавље никога ни на који начин не угрожава него употпуњава недостатке, европске и светске цивилизације. У димензији светосавља не постоји реч мржња, него само љубав. Љубављу су се градиле светиње, болнице, школе, показујући колика је љубав према свом роду, али и самоме Богу.
Нека би Господ дао да нас то увек утврђује на овим просторима, да нам буде храна да останемо и опстанемо без обзира на сва искушења. Ми смо народ светосавски, народ који страда, али исто тако и народ који васкрсава. То је наша етика, наш смисао који нас је увек красио и градио у свим искушењима, ратовима и мукама. Кроз све оно што смо кроз историју прошли.
Стога нека је благословен ваш заветни дан овде у Мирковцима. Да вас Господ благослови да будете људи Цркве и Јеванђеља Христовог као што сте и до сада били и да вас љубав Божија увек сабира. Да будемо народ достојан наследства Светог Симеона и Светога Саве, људи светосавља. Живели, срећни и благословени били! Амин.
