Протојереј Андреј Овчиников о првој исповести, правилном васпитању деце и уобичајеним грешкама које родитељи праве
*Како припремити дете да се први пут исповеди? Зашто тинејџери напуштају Цркву и шта треба урадити да би се то избегло? Ко има кључну улогу у духовном васпитању деце: свештеник или родитељи? Како заштитити своје дете од духовног сагоревања и навикавања?
На ова и друга питања разговарали смо са протојерејом Андрејем Овчиниковим, ауторем великог броја разговора о породичном животу који је и сам отац седморо деце.
*Често можемо видети нервозу, па чак и неку трему међу мамама у парохији, чим њихово прворођено (управо прворођено, а не треће или четврто дете) напуни седам година и спрема се да почне своју прву исповест. Како и зашто је важно да хришћанин, посебно млад, своју прву исповест изврши под свештеничким епитрахиљем?
— Приметили сте да то највише брине жене, „маме“. Прилично је обесхрабрујуће знати да тате нису ту, јер свештеник који исповеда мора да види да је глава ове породице задужена за васпитање деце. Било би заиста лепо када би се тате побринуле да своју децу припреме за исповест. И није важно да ли је син или ћерка. Јер маме се баве припремама детета за исповест на прилично посебан начин. За почетак, мајка увек покушава да учини да се њено дете осећа удобно, сигурно и самопоуздано. С једне стране, у овоме нема ништа лоше. Али, с друге стране, мајка ствара специфично вештачко окружење – то је, наравно, веома удобно за дете, али то није оно што се може применити у стварности у сваком тренутку.
Наша породица никада није имала неке посебне припремне фазе пре прве исповести. Све се котрљало према томе сасвим глатко.
Деца су старија, више их не треба носити у цркву, а тамо морају да се спремају за озбиљне кораке. Исповест је важна припремна фаза пред Тајну Причешћа. Ако су оба родитеља озбиљна у вези са васпитањем своје деце, онда се прва исповест дешава много пре прве званичне црквене исповести. „Шта је добро, а шта лоше?“ — требало би да буде стална тема разговора у породици. Наравно, ако родитељи говоре својој деци о опасностима од лагања, лењости и лукавства, глуме или изазивања беса много пре него што наврше седам година, онда се то лако пројектује на исповест. Дакле, неће бити разлога за бригу о томе.
Дете долази на исповест и видимо плод његовог васпитања. Да је заиста васпитан у вери, покајао би се свесно, често прилично дубоко и искрено. Али некад се породица према томе односи као према одређеном чину – једноставно као „само дођи до баћушке и реци нешто“ – то такође можемо видети.
За шта се деца кају? Беснели су и нису послушали. Два греха. Родитељи често не обраћају пажњу на то да њихово дете проводи сате на телефону, да већ лаже или се понаша као егоиста који никад не помаже код куће. Али они не примећују дубоко усађене ствари и раде са својом децом само на оним питањима која леже на површини.
Ако нико не васпитава децу код куће, она ће, без сумње, ћутати све време исповести.
Зато сам за упрошћену припремну фазу исповести за децу. Нешто сте погрешили — идите и признајте се, покајте се за оно што сте погрешили.
*Често на исповести видимо да дете нерадо чита своје грехе са папира. Осим тога, дешава се да грехе диктирају његови родитељи. Да ли је то изводљиво и у којој мери?
— Огромна је педагошка грешка када се деца, још мала, приморавају на то. Јер кад једном напуне тринаест или четрнаест година, једноставно ће се побунити и потпуно престати да иду у цркву.
Видите, ми практично немамо тинејџере у цркви. То је резултат такозваног „маминог васпитања“, када се мајке претварају да су религиозне, али, у ствари, не успевају да васпитавају своју децу у вери. Зато, када дете једном достигне адолесценцију и одрасте у својој способности да озбиљно схвати хришћански начин живота, оно често не жели да се узбуђује и удаљава се од Цркве. Можда звучи грубо, али овај проблем постоји.
Видимо само децу и младе који су се у животу опекли, или посрнули и пропатили. Они се, као изгубљени синови, изненада сете да треба да се врате у Цркву. Чињеница да немамо тинејџера у нашим црквама је резултат нашег васпитања.
Саветовао бих вам да се не играте ниско или на прстима око перцепције греха вашег детета. У нашој породици деца мало говоре о својим гресима. Али знам да ће када оду на исповест имати за шта да се покају. Навика истраживања душе је изузетно важна врлина.
„Ако на крају дана успете да запишете неколико грехова које сте починили, онда живите промишљено.“
Уопштено говорећи, писање грехова на папир је добра навика, посебно када тек почињете свој живот као хришћанин или када сте дете. Ако сте на крају дана у стању да запишете неколико грехова које сте починили, онда живите промишљено, процењујући своје речи и поступке и пратећи своје грешке и грехе. Затим, на крају недеље, потребно је да испитате листу како бисте дефинисали конкретне грехе и исповедили их пред свештеником. У овом случају, то је добра пракса.
*На жалост, видимо да је у савременим породицама мајка та која брине о васпитању своје ћерке, а отац синова…
— Дао бих строгу епитимију таквим родитељима: рекао бих да чине велике метаније.
Требало би организовати парохијске курсеве о основном хришћанском васпитању деце уз помоћ родитеља са вишечланим породицама. Зато што људи нису у стању да школују своју децу. И не само то, него не желе и не могу. Као резултат тога, видимо свакакве девијације у хришћанском васпитању. Споља – додир црквености, али изнутра – празна шкољка, често, која скрива помало труле црте људског карактера које нико никада није неговао.
Таквих тужних примера, нажалост, има доста и међу онима који уче у богословијама и спремају се за рукоположење. Савремени младићи више не показују особине које би требало да буду у основи хришћанског образовања: поштење, марљивост и несебичност. Који разлог стоји иза тога? Разлог томе су недостајуће године васпитања, када је о деци требало бринути, из дана у дан, добијати кућно васпитање, водити примером, а никако не дозволити да се омаловажавају.
*Често се дешава да родитељи покушавају да за своје вољене наследнике нађу посебног баћушку „наклоњеног деци“, посебно нежног оца исповедника. Да ли постоји потреба да се ово уради?
— Мислим да свештеник мора да створи угодно окружење за свакога ко дође на исповест: не само за дете, већ и за одраслу особу.
Рад исповедника подразумева стварање зоне комфора, тако да се свако ко дође на исповест осећа спокојно, опуштено и нема страха да говори о својим грешкама и гресима. Јер хришћанин се не исповеда код свештеника, него код Бога.
„Тражите свештенике као што тражите учитеља или доктора; покушајте да нађете некога ко не игра улогу пастира, већ је живи.“
Нажалост, наши свештеници не могу увек да обезбеде овај ниво духовне удобности. Ужасно је да постоји само неколицина одабраних којима можемо поверити своју децу, или који не би учинили никакву штету. То је био један од омиљених предмета за архимандрита Јована (Крестјанкина): тражите свештенике као што бисте тражили учитеља или доктора; покушајте да нађете некога ко не игра улогу пастира, већ је живи.
*Како родитељи треба да се понашају након исповести свог детета? Неки практично горе од радозналости: да тако кажем: „Шта је моје дете рекло свештенику? Како је свештеник одговорио?”
— Не узнемиравај га. Не копајте му у душу. Признао је — слава Богу што јесте. Нема потребе да се питате ни о чему. Кад оде на следећу исповест, рећи ће више.
Које је главно правило васпитања? Савијајте дететову вољу нежно, али систематски и чврсто, држећи фокус на остварењу тих узвишених циљева. Овај рад је од највеће важности!
Иако сам рекао да децу треба да васпитавамо нежно, то није баш лако, па чак и наноси бол. На пример, треба да научимо дете да устане рано да изговори јутарње молитве, да склони своје играчке, да намешта кревет или пере судове за собом. Родитељи треба да наставе да саопштавају ове поруке и тако обучавају децу да се жртвују. Мало по мало, донеће први плод.
„Ко може да се похвали да је успео да отргне своју децу од компјутера, паметног телефона или видео игрица?!“
Затим, треба да кажемо нашој деци да пазе шта говоре и да буду љубазни и захвални. Посебна тема је паметни телефон, данашње „оружје за масовно уништење“. Ко може да се похвали да је успео да своју децу отргне од компјутера, паметног телефона или видео игрица?!
Некако смо узели за правило да већи део одговорности пребацимо на свештеника. Нека Баћушка, да тако кажем, поправи путеве детета. Видите, ми можемо само да дотерамо оно што су родитељи урадили по питању васпитања. Све што можемо да урадимо је да им помогнемо и прилагодимо их. Највећи терет одговорности сносе искључиво родитељи детета.
*Када је наше дете још било мало, волели смо да играмо једну игру. На крају сваког дана разговарали смо о томе како је прошао његов дан. Дете је објаснило шта је ново научило и шта је погрешило или где није успело. Али, пре него што је напунио шест година, приметио сам да је почео да говори лажи у нади да ће изгледати боље и паметније. Исто се дешава и на исповести када желе да изгледају боље него што заиста јесу и прикрију одређене ствари. Како можемо помоћи нашој деци да науче да буду верни себи и да се никада не плаше беспоштедне процене?
— Ако лаже, лаже свуда, и код куће и у цркви. Родитељи треба да раде са дететом. Ако се те лажи изнесу на видело, када је он, на пример, намерно прескакао часове, или узео бомбоне из кухињског ормарића, или сурфовао по мрежи, иако је то било забрањено, а потом су родитељи разговарали са њим, шта су последице? Дете оде и исповеди се код свештеника.
Ми свештеници само бележимо ову или ону грешку, али је превише тешко направити разлику. Има људи, посебно мале деце, који варају током исповести и у том случају очигледно желе да изгледају бољи него што заиста јесу. Родитељи треба да знају и раде са оним што се крије у души њихове деце.
Зашто стално говорим, „родитељи ово, родитељи оно“? Зато што је деведесет пет одсто дететовог васпитања одговорност родитеља.
Често се људи питају: „Шта да радимо?“ Код неких родитеља је реч о њиховој деци која болују од дроге, другима је то играње игрица, а онда има и оних који су ступили у у интимне односе итд. итд. Како можемо помоћи? Молећи се. Изгубљено време и благовремени напори за исправљање које родитељи нису предузели не могу се поправити. У том погледу сам песимиста, јер се у овом тренутку већ суочавамо са прилично страшном ситуацијом.
Али како су слатка сва та деца на почетку! Ипак, имајте на уму, сви су они млади, а реч је о деци од пет до седам или девет година. А шта је са срећно насмејаним тинејџерима? Или, чак и они који се не смеју срећно? Једноставно су нестали из наших цркава. Наравно, уживамо да видимо бебе у црквама. Хвала Богу! Али када служите четврт века, не будете толико срећни када видите још једно дете. Али ја се прилично радујем када видим тинејџера или младића.
*Ево још једне ситуације. Родитељи су одлучили да њихов седмогодишњак треба да живи праведно, и он се води на прву исповест, а потом и причешће. Али овај клинац, пошто га нико раније није учио, има правих проблема да прође кроз исповест. Шта би био ваш савет и како да спасемо његову незрелу душу?
— Бог делује на тајанствене начине. Знамо за толико случајева када је дете од малена било у цркви, а онда га оде на другу страну и више га не видимо. Дешава се чак и одраслом човеку, рецимо, да иде у цркву десет-петнаест година, и — само толико! Он се разочара и сагори — а ни ми га више не видимо…
Ентузијазам у првом тренутку је, наравно, битан. То би требало да буде радостан догађај. Људи први пут долазе у цркву да се исповеде, или причесте, или се спремају за свој први пост… Али ко истраје до краја, биће спасен (Матеј 24:13). Замислите само то, цео ваш живот је пред вама, и морате га живети као хришћанин. Биће толико искушења, када можда пожелите да напустите оно са чиме сте почели.
Пре свега, свештеник својим неправедним поступцима не треба да одвраћа човека од вере, или од Цркве, нити да га застрашује. Оно што обично радим је да стојим тамо, слушам, молим се и посматрам. Јер сваки човек другачије размишља о својој души. Ако Бог да, то ће трајати много година.
Поменули сте сагоревање. Дешава се и да, временом, деца васпитана у црквеним породицама изгубе тај побожни однос према свему што је у вези са Црквом и почну да се према томе односе као према мукотрпном послу. Они иду у цркву, не због тог најважнијег Састанка, већ зато што ће видети своје „недељне“ пријатеље, и тако механички узимају Свете тајне. Како родитељи могу да сачувају своје дете од сагоревања и навикавања?
*„Ако родитељи воде лажни религиозни живот, пре или касније, и њихова деца ће постати као они“.
— Само њиховим личним примером. Ако се родитељи према свему што је свето односе са поштовањем, њихово дете ће то увек приметити. Ако родитељи воде сумњив живот и понашају се двосмислено, и њихово дете ће их у томе копирати. Управо су се причестили и изашли из цркве — и то им је ван памети: суде, свађају се, говоре непристојне ствари, или се одају беспосличарству или прождрљивости итд. Шта дете види? Позоришна представа, драмска представа, коју његови родитељи једноставно играју глумећи неки идиличан живот. Деца не опраштају лицемерје. Ако је верски живот родитеља лажан, пре или касније, и њихова деца ће постати попут њих. Зато је императив да родитељи воде сопственим правим примером.
*Да ли су родитељи једини ауторитет за дете? Шта кажете за свештеника, учитеља или спортског инструктора?
— Млађа деца и тинејџери не би требало да имају других ауторитета осим својих родитеља. Проживљавамо заиста тешка времена и сами морамо да бринемо о својој деци. Нажалост, сведоци смо нездраве и алармантне ситуације.
Али када деца одрасту, неопходно је да пронађу доброг пријатеља, старијег брата или оца, у лику свештеника (у зависности од старости оца исповедника), који ће им помоћи да се позабаве својим животима.
*Зар им не одузимамо независност?
— Не када су мали, али касније, када дођу у разумне године, можемо их постепено пустити.
Наша породица је велика, зато не могу да причам како је одгајати јединца или, можда, двоје деце, али у размаку од десет година. Имамо седморо деце и немамо другог искуства осим тога. Наша породица је сазревала заједно са децом. Дакле, могу да пренесем управо овакво искуство. Шта да кажем онима који имају једно дете?.. Лакше је васпитати десеторо него једино дете. Измориће родитеље, јер је усамљен. Одрастао сам као једино дете, и сећам се: то је била права ноћна мора.
Останите близу своје деце – то је најважнија ствар. Децу треба волети. Ако останеш са њима, ако разговараш са њима и водиш рачуна о њиховом васпитању — све ће бити у реду.
*Које књиге, осим Књиге над књигама (Светог писма, прим.прев.), можете препоручити деци, и њиховим родитељима, где би могли научити како се свесно покајати?
— Најбоља књига је правилно васпитање, када родитељи објашњавају шта је добро, а шта лоше, шта је дозвољено, а шта забрањено. Увек ме заболи у срцу док посматрам скривене пороке, као што су злоба, лицемерје и нелојалност, када споља све делује пристојно, али изнутра – смрди на трули карактер. Очигледно је нешто у породичном животу те особе пошло по злу.
„Важно је научити дете да ради лак посао, како би знало да пере под, судове, како да ручно пере одећу и окачи је да се суши.“
Важно је научити дете да ради лаке кућне послове, како би знало да пере под, судове, како да ручно пере одећу и окачи је да се суши. Овај рад је од великог значаја. У данашње време одрасли покушавају да заштите своју децу од тога, али као резултат тога настаје егоизам, а он је главни непријатељ доброг васпитања.
Нема шансе да дозволимо себи да „играмо“ игру површног васпитања. Очигледно, данашњим одраслима недостаје знање и мудрост.
Много је корисних књига ових дана у штампи. Постоје дивне књиге о породичном животу које је написао протојереј Илија Шугајев, Породица Нине Феодорове говори о емиграцији, вери и истрајности. Рад Герија Чепмена о психологији под називом Пет љубавних језика је такође добар. Сматрам Ану Карењину уџбеником о породичном животу. Занимљива је и прича М. Шолохова „Судбина човека” и О’Хенријева „Дарови мудраца”.
Оно што је заиста важно јесте да увек будете уз своју децу, да ходате са њима кроз живот, да их волите и поштујете, помажете им и чешће разговарате са њима.
*И у закључку, оче Андреје, како можемо помоћи детету да развије опрезност од чињења греха, али не и страх од исповести?
— Ако дете поред себе види богобојажљивог човека, било тату или маму, оно ће порасти као они. Али овај страх Божији не треба измишљати, када споља остављате утисак да га осећате, а изнутра немате поштовање за Бога. Зато, ако је родитељски пример искрен и истинит, дете ће то исто усвојити. То је врхунски и главни алат.
Поучавати достојним примером — то је данас најважније!
Извор: Оrthochristian.com
