Сви знамо историјску позадину Видовдана и сви знамо за речи кнеза Лазара: „земаљско је за малена царство а небеско увек и довека“, али дотиче ли се данас икога ово. На жалост све мање и мање. Тачно је да је у протеклих неколико деценија Видовдан много употребљаван и још више злоупотребљаван, а све у циљу да се Видовданска идеја што више злоупотребом излиже и потамни у очима Срба, и да више нико не говори о небеском.
Многи кажу да је Видовдан само једна од епизода српске историје, и да су Срби добијали и губили битке и пре и после Косова. До тада земаљско српско царство је било у сталном успону и њега је пратио развој на свим пољима. Градови су утврђивани, болнице и школе дизане, књижевност, архитектура и култура уопште су се развијале, дуг је био период Немањићког благостања. Међутим, тек понеко хоће да каже да је Видовдан био први велики испит вери Србиновој. Тада су Срби показали да ли се оно што је Свети Сава посејао заиста примило. Свети Сава је код Срба учврстио веру у Васкрслог Христа а кнез Лазар и Видовдански мученици су је на делу показали, јер „земаљско је за малена царство а небеско увек и довека“. Да није било овога тешко да би смо издржали сва искушења историје и очували и хришћанско-православни и национални идентитет.
Прошло је много векова од те 1389. и са смелошћу се може рећи да Видовдан Србима непрестано траје од тада. Христос каже: „да нисам дошао и говорио им, не би греха имали….да не творих међу њима дела која нико други није творио не би греха имали…(Јн. 15, 22;24). Да нисмо имали такве какви су били кнез Лазар и Видовдански мученици не бисмо греха имали, а видели смо и ништа нисмо учинили и где смо сада? Може ли народ који је само у 20. веку изгубио неколико милиона људи имати дилему којем ће се приволети царству. Видовдан је Велики Петак српског народа који скоро непрестано траје. Стално се двоумимо, опредељујемо за земаљско а губимо и једно и друго царство. Дуже времена нам се нуди благостање, сва могућа и немогућа такозвана „људска права“ само да се одрекнемо Косова. Када ће свет схватити, а ми се сетити, да Косово за Србина није само део територије већ првенствено део или цела душа народа, да је оно идеја водиља која је провела народ кроз вековно ропство, идеја која је ослободила и ујединила народ и земљу, са њом се устајало, са њом се одлазило на починак, њом су заједно са мајчиним млеком сви били задојени. Оно нас и сада може спасти јер је пример истинске љубави и пожртвованости за ближње. Сваки сталеж је те давне 1389. године поднео превелике жртве.
Велика је и силна била империја са којом су се Срби сукобили на Косову. Велике су силе које нас данас искушавају, а највеће су оне у нама и међу нама. Времена има још и сва искушења се могу пребродити. Треба се борити против узрока проблема а не против последице. Срби су отпали од Бога и то је једини узрок свих недаћа. Потребна нам је вера у Васкрслога Христа коју су имали Свети Мученици Косовски. Кад ту веру нађемо и кад се за њу изборимо можемо заједно са њима да кажемо: „Ако је Бог са нама ко ће против нас?“(Рим. 8, 31):
