Спољашњи изглед старчев се није разликовао од лика обичног монаха. Био је средње висине, око метар и шездесет, веома мршав, коштуњав од дугогодишњег подвига, са лепим, складним и тананим цртама лица. Читав његов изглед је одисао добротом и саосећањем.
Старчев поглед беше живахан, изражајан (изражавао се и причао очима), проницљив и блистав. Мир, поузданост и господственост су пратили његове покрете. Брада му беше средња, густа и скоро сасвим бела пре упокојења, а коса проседа и веома густа, досежући до рамена. Обично је носио плетену вунену скуфију, дебелу када беше хладно. При изласцима носио је уобичајену светогорску одећу.
Старчеве шаке беху веће од уобичајених и снажне, одајући човека који се бавио грубим пословима. Стопала му беху велика, несразмерна према расту. Зубе скоро да није имао, осим два у горњој вилици и неколико предњих у доњој. Он није хтео да стави зубе, иако су му његова духовна деца предлагала. Попустио је, међутим, и ставио две „гиљедес“, како називаше протезе. Када се смејао, оне су се нарочито виделе. Упркос лишености зуба, он је причао чисто, услед чега се његов телесни недостатак није ни примећивао. Очигледна Божанска благодат је покривала његов недостатак и чинила да изгледа „красан лепотом“. Лице му је било светло и весело. Сав је био „облистан благодатном особеношћу“.
Његова чула су остала веома оштра и дејствовала веома добро све до упокојења. Својим чулом мириса на километар даљине би осетио онога ко је пушио. Слух му беше врло осетљив, а вид чудесан. Видео је детаље са велике удаљености. Са наочарима за близину радио је ситан дуборез до краја свог живота.
Он је изгледао је као природан човек, иако је прикривао скривеног човека срца [1.Пт.3,4] сазданога по Богу [Еф.4,24]. Ипак, Божанску благодат није било могуће сакрити, али ни докучити.
Иако сед старац, болестан и без зуба, он беше лав, поседујући нешто снажно, одлучно, божанствено. У болешљивом и ситном телу скривала се снажна душа, велике силе и раздражљивости. Раздражљивост (раздражајну силу) свети оци називају живцем душе. Он ју је окретао ка добру и користио да би достигао врлине. Старац се није снебивао да изобличи онога ко би учинио зло, које је превазилазило границе, нити да се бестрасно расрди. [Речено је]: Гневите се, али не грешите [Еф.4,26]. Ипак, он није губио мир, будући да је увек штитио нешто узвишеније, а не себе. Он није говорио стога што би био савладан страшћу гнева, већ са болом у души.
По природи, старац је био отворен и пријатан, гостољубив и милосрдан, изворан источњак. Волео је да прича веселе приче духовног садржаја и да се смеје из срца. Он је говорио: „Данас се, нажалост, код многих изгубио природан смех“. Могао је да заплаче од љубави, да целива као брата неког паћеника, кога би по први пут видео, и да учини сваку жртву да би га успокојио и помогао. И све је чинио из срца, природно и непосредно.
Старац се жртвовао за оно у шта је веровао и за љубав према ближњем. Гнушао се дволичности, нискости и бесавесности. Поштовао је и уважавао врлинске и побожне људе, који су имали узоре и борили се за добро Цркве и народа, арџије [који се држаху часног надметања] који су имали дух жртвености. Он је говорио: „У срцу носим оне који имају доброту, побожност и једноставност“.
Пред најнезнатнијим човеком он је постајао земља, уколико је наравно, био напаћена и осетљива душа, безгранично се смиравајући. Међутим, постајао је преузвишена планина и непоколебива стена пред претњама, застрашивањима, ласкањима и уздарјима моћника. Био је неустрашив пред претњама, опасностима и смрћу. Био је нерањив од клевета, чак и од удараца оних који га нападаху с висине (Пс.55,3, тј. од моћника земаљских).
Старац је био човек богатог унутрашњег садржаја. Имао је срце са очишћеним осећањима (која нису имала везе ни са каквом преосетљивошћу). Био је савршен човек, Божији човек. Беше богоздана икона од драгоценог камења, тј. врлина. Он беше чисто и неупрљано огледало, које је одражавало божанствене особине“. Старац је био добра природа, добрих настројења и обдарен ретким даровима. Међутим, он се и много подвизавао да би множио и удвостручио своје дарове. Бог му је дао много, а старац је вишеструко узвратио.
Он је био ретка појава оштроумности, бистрине и готовости. Заиста, редак и неуобичајен случај. Имао је задивљујуће памћење. Сећао се некога кога би видео једанпут у десет година. Једном га је у Панагуди посетио неки стар човек. Старац га упита: Јеси ли ти Кокинелис“. И заиста, радило се о Кокинелису, са којим је кратко заједно служио војску пре пола века.
Био је у свему, не бавећи се са свиме. Знао је световне ствари, остајући у пустињи. Духовно је био заједно са свима, волео је васцели свет и био удаљен од свих.
Знао је много, премда ништа није изучавао. Лако се дружио и разговарао са научницима и другим личностима, не заостајући за њима. Напротив, мудри у свету се саветоваху са њим.
На питање да ли се покајао стога што није изучавао [науке], он је одговорио одречно. Само је за знање старогрчког говорио: „Да сам завршио једно два разреда у гимназији, боље бих разумео Свето Писмо и свете оце“. Међутим, био је тачан у говору. Никога није остављао без одговора. Човек би разумео оно што је желео да каже и без речи. Уз мало речи много је говорио. Једним изражајним покретом чинио је да разумеш неку личност или читав случај.
Старац је по природи био уметник и песник. Имао је способности да пише песме и тропаре, и да слика.
Волео је уредан посао. Оно што је узимао у руке, он је вршио са пажњом, савршено. Наравно, највише оно што је имало везе са Богом и Црквом. Имао је истрајност и начин при постизању својих циљева.
У својим односима са другима био је једноставан, непосредан, топао. Он је имао свој начин, своју духовну вештину да се приближи, да оствари додир са човеком и да га успокоји. Пратио би га ћутке уз дугу молитву, пуштао га да говори и стављао се у његов положај. Према другима се опходио опрезно и истанчано, а само је према себи био строг. Речене опречности у његовој нарави саставиле су чудесни склад: снисходљивост према другима и строгост према себи, безметежност и друштвеност, простота вере и разумска способност, побожно држање правила и дух слободе.
Ма којим путем да је у своме животу кренуо, старац би се истицао, с обзиром да је био „сасуд пространи“, снажна направа, сочиво велике издржљивости.
Међутим, он је радије изабрао да буде „лименка“, која одсијава зраке Сунца правде и показује Сунце, неголи да привремено заблиста у лажном свету својим сопственим самоистицањем. Старац се веома подвизавао уз часно надметање и самоодрицање. Све је дао Богу и поднео искушења и туге за Бога. Помогао је неизбројивом мноштву људи. Насамо се борио са ђаволом и изашао као победник. И сада слуша благословени глас: Ономе ко победи даћу да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога [Отк.2,7].
Старчева порука
„Најпре верујемо у Бога, па затим волимо Бога и Његов образ човека. Вера расте молитвом. Дометни нам вере [Лк.17,5]“.
„Како сам разумео, сво зло произлази из безверја. Када не верује у Бога, човек жели да се проведе у свом животу. Стога се предаје греху сваке врсте“.
„Човек треба да схвати дубљи смисао живота, тј. да је овај живот дат да бисмо се припремили за други. И убудуће, као што путник, да би стигао негде, треба да има водича, и за небеско путовање је неопходно да се нађе руководитељ (духовник). Он треба да му да један план, нешто читања, нешто молитве, те [да му нагласи] да избегава поводе за грех и световно размишљање, које је горе од свега. И његово срце ће бити код Христа“.
„Треба да се подвизавамо са часним надметањем да бисмо се спасли и да не бисмо ожалостили Христа. Христос ће нам рећи: „Чедо моје, ја све учиних да бих те спасао. Пролио сам крв своју и поднео страдања. А шта си ти учинио да би се спасао“.
„Сваки човек треба да нађе и да освети свој призив. Трудољубив човек ће бити успешан, ма где се нашао у браку или у монаштву“.
„Ми више треба да волимо туге и да их примамо боље од радости. Горак лек је много пута бољи од слатког, с обзиром да лечи. Истинска радост се рађа из бола“.
„Оно што омета човека у његовом напредовању у духовном животу јесте чињеница да му мозак не ради у ономе што му духовно користи, него у другим стварима“.
„У нас треба да уђе бол због савременог стања да бисмо могли да чинимо срдачну молитву“.
„Данас је дошло време да се раздвоје овце од јараца, верни од неверних. Потом ће доћи време да дамо испит. Претрпећемо и гоњења за веру нашу, те ће се показати шта је бакар, а шта злато“.
„Награду мученика има онај ко се жалости и пати због других, ко сажаљева друге и њихове тешкоће чини својима. Колико су радосни људи који све жртвују. Они немају тешкоће и њихово лице светли, с обзиром да непрестано имају божанствену радост“.
„Сав темељ духовног живота јесте да [човек] мисли на другога, а себе да поставља задњег, да се не обазире на себе. Када се поставимо у туђи положај и схватимо га, ми постајемо сродни Христу“.
„Благодат Божија је скупа ствар. Да би дошла и настанила се у човеку, треба да га нађе да се по Духу слаже са Богом. Човек треба да уложи (исцрпи) све људско. А ми желимо да Божанска благодат дође и ослободи нас од слабости без борбе. Да би се Дух Свети настанио у човека, неопходно је много самоодрицања, много часног надметања, смирења, господствености, жртве. Духовни живот није ужитак. Христос је поставио утикач, али наши гајтани су зарђали, те не примају Божанску благодат. Очистимо гајтане од рђе, потрудимо се да познамо себе, одсецимо страсти, стекнимо врлине и нас ће посетити благодат Божија“. Њему слава и моћ у векове векова. Амин.
Старчево духовно завештање
„Речи монаха Пајсија. Пошто сам испитао себе, видео сам да сам све заповести Господње преступио и све грехе учинио. Није битно уколико сам неке учинио у мањој мери. Ја уопште немам олакшица, будући да ми је Господ многа добра учинио. Молите се да ме Христос помилује. Опростите ми, и нека је просто свима који мисле да су ме растужили. Хвала пуно и опет, молите се. Монах Пајсије“.
