Пре неколико дана сам уснио сан, који се, као што то снови умеју да буду, претворио у праву правцату авантуру. У сну као нас неколико другара се налазимо у некаквом нацистичком логору, у коме се, као и у свим логорима тог типа, врше стрељања и убијања затвореника.
Да не дужим, након врло смело осмишљеног плана успели смо да преваримо стражаре и да побегнемо спасавши своје главе. Утом сам се пробудио сећајући се готово свих детаља маштовитог бекства. И, док сам, онако бунован, у полусну, размишљао о свему кроз шта сам „прошао“, увидео сам болну позадину овог сна. Премда је све било врло занимљиво и пуно адреналина ипак сам, присећајући се извесних кључних момената бекства, увидео како ни у једном трену читаве радње сна нисам имао утисак присуства Божијег са мном – бежали смо сами осмисливши начин како да неопажени доспемо до теретног воза (који се незнано откуда створио у оквиру самог логора), али ни једног трена се нисам присетио Господа и нисам му се обратио за помоћ; никаквог спомена Господа, као да сам сасвим сам у овоме свету. Јесмо успели да побегнемо, али сам осећао како је бескрајно тужно ходити кроз овај живот без Бога (као што сам ја чинио кроз позорницу сна); срећом је то био само сан. Јер, ако не би било Господа у нашим животима онда смо сасвим препуштени „слепом“ случају, и, ако се погоди да је тај случај неповољан по нас, онда за нас нема никакве утехе. На крају крајева, ако нема Бога који очински брине о нама, онда је бесмислено бежати из било каквог логора, јер би читав живот био попут логора, тужан, без милости, без наде, без утехе. Како се уопште може живети без Бога?
О томе је још велики Његош сведочио оним снажним речима из Горског Вијенца: „Свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној“. Заиста, овај од Бога отпали свет је, чак и за оне који су тирани, тиранин! Живети у „тиранији“ палости и греха без Бога је живот у истом онаквом логору из мога сна. Па и бежали из тог логора, ако смо препуштени самима себи, пред стихијама које су силне и које нас могу витлати тамо и амо, је мука и бол без утехе и без самилости. Наше снаге су премале да бисмо се могли носити са свим оним што носи палост наших бића…
У томе је велико преимућство хришћанског поимања живота. Оно сведочи Наду. Суштина хришћанске вере је у сведочењу да Бог толико заволе свет да је Сина Свога Јединороднога дао да сваки који верује има живот Вечни. Она сведочи да нисмо сами, и да нисмо препуштени „случајним“ стихијама палости, већ, штавише, да нас Бог воли љубављу која се никаквим кантарима измерити не може. Колики је ово животни темељ, то многу знати само они који су осетили бол остављености, тј. бол препуштености самоме себи! У том смислу, хришћанска вера је Утеха, знак да нисмо остављени и препуштени палости, јер Бог брине о нама и помаже нам да бродимо немирним водама овог живота. Сваки од нас хришћана је сведок овоме (понављам: сваки) и сваки из свога живота може посведочити случајеве када је Бог непосредно и директно показао своје очинско поступање према нама. Отуда хришћанин, чак и када се налази у логору, осећа и види да живот има смисла, и милости и љубави, јер има поверења у љубав Божију. Поверење у Господа је извор наше снаге и надахнућа! Поверење у доброту Божију је попут некакве светлости која обасјава мрак живота у палости. И зато ми, исто тако, са једнаким правом, осим оних Његошевих речи, можемо певати и о томе како је овај свет Божији свет и свет у коме се од земље до неба распростире Милост Божија.
И, на самом крају, можда се некоме учинило чудним то што је код мене, од читавог сна остао само утисак како је тужно не присетити се Бога. Али, то је моје хришћанско дубоко уверење, тужно је не присетити се Бога који нас свакодневно обасипа Својом благошћу. Треба бити и благодаран када већ видимо толику незаслужену љубав…
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Епархија жичка
