Идеал православног монаштва – с осамљеном молитвом и тиховањем – западни свет слабо може да схвати. Практична Европа и рачунџијска Америка чак и светост желе да мере у категоријама «друштвене користи»...
Међутим, ХХ век је много тога променио – и на карти света и у људским главама. Кад је преко граница некадашње Руске империје покуљала бујица емиграната који су чували руске иконе и градили православне храмове, - свет се срео с Православљем лицем у лице. Право откровење о Православљу за свет је постао наш земљак – светитељ Јован Шангајски и Сан-Франциски. Својим задивљујућим животом он је много рекао и Европи, и Америци, и Кини – о љубави, о милосрђу, о монашком подвигу. И о истинској Цркви којој је припадао свом душом.
Лако је писати и говорити о грешницима, јер «от нихже первиј јесам аз». Делимично искуство, а делимично уобразиља могу да замисле сваку ситуацију из области живота у којој царују похот плоти, похот очију и гордост овоземаљска. Много је теже говорити и писати о светима. Нема адекватног искуства. Човек ризикује да упадне у одушевљење као кученце и необуздане похвале, или да падне у сумњу. Обе ове крајности се дотичу, а чак се и сливају у духовном свету где земаљско око ништа не може да види јасно. Управо сумња воли да се крије иза раскошних похвалних фраза и управо љубитељима дитирамба највише прети падање у неверје.
Похвала свецу није сведочанство о лојалности попут стихова о вођи које човек пише да га не би стрељали. Чему наше речи самом свецу? Ако се о светом човеку и говори то је само због тога како би се кроз његово искуство за очи црквеног народа открила извесна важна страна духовног живота. Можда – неколико страна, али обавезно актуелних, не ради лепе речи и не у касицу ерудите, већ ради живота.
* * *
Ево, намерио сам да говорим о Јовану (Максимовичу) и као увек у сличним приликама извесно време седим ћутећи и ослушкујем себе. У глави ми је тишина – не зато што у њој нема мисли, већ због дивљења величини личности. У рукама ми је лака дрхтавица због величине задатка. Све се не може рећи, значи, треба говорити о главном. О чему?
Почећу од литургије. «Вес от Бога освјашчен свјашченодјејствијем Пречистих Тајн» (Сав од Бога освећен свештенодејствовањем Пречистих Тајни), - тако се о Јовану каже у тропару. Служио је често, скоро свакодневно, независно од тога да ли је у храму било много или мало људи. Волео је да служи као обичан свештеник и да потреби Свете Дарове после службе. То је чинио дуго и за то време се молио над Крвљу Исусовом. Само Бог зна жар ових молитава. Сећам се да се у књизи о Пајсију Светогорцу каже да је неки свештеник потребљујући Свете Дарове увек плакао и било му је нелагодно што «гадне» сузе падају у Путир. Отац Пајсије му је рекао: «Помоли се за мене, да ми Господ да твоје «гадне» сузе.» Очигледно, код владике Јована је било нешто слично, а било је и више од тога. У сваком случају, дуго није излазио из олтара. Могао је још да чита Јеванђеље, могао је да се моли по бројаницама. Напуштајући светилиште могао је рећи са уздахом: «Како ми се не иде из храма.»
* * *
Свака литургија се служи «о всјех и за всја». Свака литургија је догађај од васељенске важности. На служби се сажима сва историја света до размера геометријске тачке. И прошлост, и будућност света се савијају унутра као свитак, као небо у Апокалипси, ка центру, и свештеник који служи види и једно и друго заједно. Ево једног од цитата благодарења: «Поминајушче всја о нас бившија: Крест, гроб, тридневноје Воскресеније, на небеса восшествије, одеснују сједеније, второје и славноје паки пришествије.» (Сећајући се свега што се с нама догодило: Крста, гроба, тридневног Васкрсења, усхођења на небо, седења с десне стране, и опет, другог и славног доласка.) Помиње се и други Долазак! Свештеник који служи или епископ, превазилази границе временских условности и постаје активан учесник у целој људској историји.
На ово су позвани сви служитељи олтара, иако не схватају и не осећају то сви. Тако се и у мору купају многи, али роне у дубину и са дна благо ваде само поједини. Јован је ронио у дубину и вадио је отуда права блага.
* * *
Он се смело може назвати свеправославним епископом. Његово срце није живело само бригом и проблемима руске емигрантске заједнице и само мислима о судбини домовине коју је оставио, већ и бригом за Православље као такво. У свом стремљењу ка дубоком јединству хришћана у молитви и вери архиепископ Јован је откопао и очистио кладенце засуте песком историјског заборава. То је сећање на свете који су заблистали на Западу до велике схизме у XI веку. Свети Дунстан, сети Колумба, Ансгарије Бременски, Патрик Ирски и многи други древни свеци Запада су представници заиста васељенског Православља, а њихово препуштање забораву веома осиромашује наш осећај црквености. Владика Јован је тражио и поново издавао њихова житија, налазио је молитве које су им биле упућене, посећивао је места њиховог труда и страдања, проналазио је честице моштију и остале реликвије. Овај труд треба наставити и његови плодови ће бити задивљујући. Међутим, увек је тешко почињати. Почињати значи усудити се. Почињати значи превладати инерцију столећа и растерати слатку мрену помесне затворености у себе. За то су потребни апостолски дух и молитвено јединство с Главом Цркве – Христом.
* * *
Мало је људи који су у стању да се моле као што се владика молио. У свом монашком труду он се угледао на земљака – Мелетија Харковског који је ноћи проводио стојећи на молитви, а спавао је само седећи на сточићу. У нашем веку раслабљености, у нашој епохи заљубљености у телесни спокој и удобност овакав труд изгледа просто немогуће. Међутим, постојао је. Многи су сведоци тога. Митрополит Антоније (Храповицки) је био запањен подвижничким духом тада још јеромонаха Јована и називао га је Анђелом у телу. Топло сунашце Српске земље, велики паметан човек, и сам – подвижник, епископ Николај (Велимировић) указивао је на Јована (Максимовича) ако су га питали да ли данас има светаца попут древних.
Прва љубав будућег подвижника била су житија светаца. Читао их је целог живота и знао толико добро као да је живео у њиховом друштву. Осим тога, од момента монашког пострига није се растајао од Библије. За пажљивим читањем Светог Писма светитељ се могао затећи увек, кад се налазио у келији. Трудио се да прочита или да одслуша цео круг дневних служби. Где год да се налазио – у авиону или у аутомобилу – у три сата после подне је отварао путни Часослов и читао је 9. час. О њему се може рећи оно што су у посмртним сећањима и похвалама многи говорили о оцу Јовану Кронштатском: он је живео у Цркви. Односно, није свраћао у цркву, није радио у Цркви, није живео за рачун Цркве, није поштовао Цркву из далека. Он је управо тежио ка томе да живи Црквом у сваком трену и постао је неодвојив од ње.
* * *
По етносу – Украјинац, по животу – изгнаник и грађанин света, по духу је био руски православни светитељ, као и монах-подвижник, па чак и јуродиви, спајајући у свом малом животу скоро све најбоље што је везано за појам Православља. Ово право богатство Православља уопште и руског Православља посебно владика Јован је по вољи Божијој откривао пред лицем западног света.
Западна секуларизована свест од хришћанства тражи практичну корист коју схвата као социјално служење. Ова секуларизована свест не верује у потребу за подвигом и у силу молитве и сматра их сувишнима. Владика Јован је у себи самом показао Православље управо као подвиг. Саму црквену историју је оживео и учинио очигледном. Притом се кроз њега пројавило и доброчинство, које толико воле неверујући човекољупци. Архиепископ Јован је оснивао сиротишта, сваке недеље је посећивао болнице, организовао је трпезу за сиромашне, у шангајским брлозима је откупљивао децу од пропалих родитеља како би затим организовао њихово васпитање. Све што је повезано с милосрђем текло је из његовог труда као снажна и свежа бујица из извора Међутим, то је било управо чудотворно милосрђе рођено подвигом и ноћном молитвом, а не сентименталношћу и жељом за похвалама.
* * *
Тешко је набројати случајеве исцелења по молитвама владике Јована. Притом, као истински Христов ученик, владика ни припаднике туђих вера није остављао без молитве. Обилазећи болнице, на молбу родбине или самог болесника могао је дуго времена да се задржи у молитви покрај постеље католика, протестанта или Јеврејина. Често, врло често су болесници чије стање је до тада било безнадежно, пуштани из клинике следећег дана на неописиво свеопште чуђење. Међутим, као што то увек бива код светаца, његова љубав се није простирала до равнодушности у питањима вероисповести. Јован Шангајски је био против мешовитих бракова и школовања православне омладине у школским установама других вера, јер је постојала опасност од губитка вере. Није подносио најновије обичаје попут прославе Хелоуина видећи у томе недопустиви степен посветовњачења. У богословљу није био ни конзервативац, ни либерал. Његово богословље је било живот, пошто је било литургично. На свакој служби – проповед. У посланицама пастви – ниједне сувишне речи, све је на свом месту, све је јасно и строго, уравнотежено љубављу. Познат је један случај. Кад је био позван на језуитски колеџ владика је застао код иконе Архистратига Михаила. «То је наш покровитељ,» - рекао је локални патер. «То се вама тако чини да је он ваш покровитељ,» - одговорио је владика. Ако се зна Јованова блискост небеском животу није тешко схватити да то нису биле просто речи. Вера светих отаца, вера осрамоћене домовине која је остала далеко и Православље били су за њега једина Истина. Посебно дирљиво је то што је цео светитељев живот представљао потврду тога.
* * *
Тешко је подражавати Јовану. То је најчешће скоро немогуће. Човек може да се прене, да почне, али се затим умори, успори кретање и скотрља се испод тачке од које је почео кретање. Шта да се ради? Не могу сви људи не само да буду Моцарт, већ не могу чак ни да свирају Моцарта. Дај Боже да макар слушају Моцарта, што је за многе већ недостижна висина. Исто тако је и у подвижништву.
Сам владика Јован је био свестан да не може сваки клирик или монах да се угледа на њега по свом начину живота. Једног младог свештеника који је тежио ка најстрожем посту чак је лично натерао да једе кобасицу учећи га тако да пост није циљ, већ средство. Међутим, са животом подвижника се не треба упознавати само ради подражавања. Има и других радосних плодова.
На пример, мисао: Црква је жива! Започевши трећи миленијум своје земаљске историје, Црква која рађа таква светила је жива! Ако знамо за свете попут Јована Шангајског, сумња у благодат Светог Духа којом је напојено црквено Тело је смртни грех. Имамо одакле да црпимо мудрост, имамо изворе на којима можемо да се оперемо и очистимо. Можемо бити светли и јаки, трпељиви и радосни, сваки – по својој мери. Можемо да пијемо мудрост и да црпимо снагу из истих извора као и незаборавни владика: из Свете литургије, из Писма и Предања, из оданости Цркви – туђиноватељки и из општења са Црквом победницом.
Протојереј Андреј Ткачов
Извор: Православие.ру
