У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, данашње Јеванђеље открива нам тајну нашега живота и тајну нашег спасења, зато се и зове Јеванђеље, што значи блага вијест. Нема важније благе вијести од оне која нас води и узводи у живот вјечни.
Данашње Јеванђеље опомиње нас да око наше мора бити свијетло уколико хоћемо да будемо здрави, уколико хоћемо да видимо куда идемо. Ако је око твоје свијетло онда ћеш знати куда идеш и нећеш ходити по тами. Сви знамо да је тако! Још се каже да оно што је у нама свијетло треба да буде свјетлост, јер ако то потамни, ако око твоје буде заслијепљено, па не видиш добро, нећеш моћи да ходиш, а ако је оно што је у теби свјетлост, мислећи на оно што људи често називају духовним животом, оно што је посвећено Богу, што је душа и дух у теби, потамнило, онда ће сво тијело твоје бити тама. Тако нам говори данашње Јеванђеље, браћо и сестре. На нама остаје питање – шта је то у нама што би требало да буде свјетлост? Да ли је то душа посвећена Богу, да ли је то срце на којем почива цјелокупно наше биће, да ли је то дух Божији у нама, дух којим смо запечаћени и стварањем – а још више, запечаћени крштењем? Шта ће бити са оним што је од земље, што је земљано – наше тијело? Сва та питања, драга браћо и сестре, треба да постављамо себи током цијелог живота.
Једна ствар, на коју сам јутрос помислио читајући ово Јеванђеље, засвјетлила ми је пред очима – шта би то требало да буде свјетлост у овом свјету, свјетлост која не смије да потамни? Шта би то требало да буде око овога свијета? Мислим да то треба да буде Црква. Црква треба да буде свјетлост свијету, треба да буде кандило које упућује на Онога који Јесте Свејтлост, на Господа Исуса Христа. Међутим, као што ми људи често заслијепимо своје око, као што често потамнимо оно што је у нама свјетлост, дар и печат Духа Светога, и како каже данашње Јеванђеље како се окренемо и служимо ономе што је тама, окренемо се мамону и служимо нечему сасвим другом, пролазном, онда светлост у нама потамни, изгуби се и ми тада кренемо у непознатом правцу. Данас, браћо и сестре, читајући ово Јеванђеље можемо да се искрено помолимо да Господ просвјетли наше умове, да оно што је у нама свејтлост нипошто не буде тама, да оно што је око у нама, душа нашег бића, буде свјетло а не тамно. Онда се догађа једно необично и лијепо чудо, онда и оно што је земља, наше тјело, бива просвјетљено, бива свјетло, и све бива другачије. Тако исто можемо да се подјсетимо неких обичних ствари, како имамо, као народ, узречицу која каже треба да се чува као зјеница ока, дакле, ту свјетлост треба да чувамо као зјеницу ока. То је Црква. Ако Црква треба да буде свјетлост у свијету како тама не би обузела свијет онда требамо да је чувамо као зјеницу ока. Данас, браћо и сестре, славимо наше новомученике и мученике, који су у тами овога свијета одведени у мрачне логоре, у мрачне јаме, у невјероватне просторе таме и заробљени од људи чије су очи и чија су срца била затамњена, од људи који су угушили свјетлост у самима себи. Такви људи, без свјетлости у себи, су друге мучили, убијали, спаљивали. Шта се са мученицима догодило? Они су постали свјетлост свијету, њихове кости, њихове мошти, њихова имена су постала свјетиљке које свјетле у тами овога свијета.
Данас славимо и Светога свештеномученика Методија и Наума охридског. Једном приликом сам био на Охридском језеру и у манастиру Светога Наума код његових моштију. Са десне стране, видио сам један необичан призор на фресци, како човјек и жена ору њиву а у јарму је медвјед. Тамошњи монах, појашњавајући ту сцену, испричао ми је причу која се догодила некада давно. Некој сиромашној породици медвјед је појео краву, због тога они више нису имали могућности ни да ору, ни да једу, те су дошли и почели да се жале Светоме Науму. Затим је Наум отишао у шуму, ухватио медвједа, укротио, ставио у јарам и натјерао да оре за ту сиромашну породицу. То је светитељ. Сваки светитељ је свјетиљка овоме свијету, око овога свијета. Сваки светитељ је примјер за нас, какви ми треба да будемо. Требали бисмо да будемо свјетлост свијету. Има једна молитва коју говори ђакон на почетку службе, казивајући је епископу а самим тим и свима нама, која гласи да се свјетли свјетлост твоја пред људима, да људи виде твоја добра дјела и прославе Оца нашега који је на небесима. Када год то ђакон говори ја се увијек уплашим колико је страшна та служба.
Ми хришћани смо позвани да будемо свјетлост свијету и со земљи. То можемо да будемо само ако се просвјетлимо Духом Светим и ако пустимо Духа Светога да свијетли у нама и ако не допустимо да било која тама овога свијета затамни, прекрије, повриједи ту свјетлост, наше духовно око, а то је сила и дејство и благодат Духа Светога. Зато смо данас овдје, браћо и сестре, да се просвјетлимо, да наше очи просвјетлимо, да боље видимо духовним очим шта се збива око нас. Да се не секирамо да ли ће и колика ће бити инфлација, да ли ће бити неправде у свијету, да ли ће бити ратова, да ли ће бити отпуштања са посла – хоће, али ако будемо имали у себи свјетлост и наде, онда ћемо то лакше поднијети, а ако будемо само мислили на оно што није свјетлост и нада, што није сила и дејство Духа Светога, онда ће то бити јако тешко. Зато смо, браћо и сестре, данас овдје на овој Божанској служби да просвјетлимо очи наше душе, нашег бића, да просвјетлимо и наше тјелесне очи, да просвјетлимо и наше цјелокупно биће, наше срце, силом и дејством и благодаћу Духа Светога која је утиснута дубоко у наша бића и наше срце. Да нам Господ то дарује, јер од тога већега блага на земљи нема. Амин, Боже дај.
Епископ диселдорфски и немачки Григорије
