“Највећи број људи у Црној Гори не разумију дубину тог догађаја (рушења капеле) који се седамдесетих година збио у Црној Гори. То није било само склањање једног објекта и стављање другог. То је био обрачун библијских размјера, обрачун, у суштини, добра и зла, зла са добром. То је био обрачун новог паганства, овог у којем ми данас живимо, са хришћанством, и последице тог обрачуна су страшне.”, казао је свештеник Јован Пламенац, отварајући округли сто “Педесет година од разарања Његошеве капеле на Ловћену”, који се 27. јула 2022. године, одржао у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, а чији је организатор Митрополија црногорско-приморска.
* * *
Повезане вести:
Молебни канон Светом Петру Цетињском Чудотворцу на Ивановим Коритима
Протојереј Јован Пламенац истакао је да су се рушењу цркве на Ловћену успротивили многи југословенски интелектуалци, као и велики дио народа у Црној Гори, иако се све догађало у тоталитарном систему.
„Управо на трагици Ловћена показало се колико дубок јаз је тај режим раскопао у српском националном бићу у Црној Гори“, казао је отац Јован.
Објаснио је да су капела и маузолеј два страшна символа, а символи нису тек пука обиљежја припадности или наклоности. „Душом већ у овом животу урањамо у духовни живот својом вољом се приклањајући символима: петокраки, кукастом крсту, или пак Часном крсту и његовим репликама. Исто нам се догађа када се приклањамо маузолеју на Ловћену или Његошевој капели.“
Закључио је да ће Његошева капела кад-тад бити враћена на Ловћен, и то ће бити Божији знак да је добро надвладало зло и да је паганство овог времена утихло.
Професор др Часлав Копривица казао је да се рушењем капеле на Ловћену није смјерало искључиво на скрнављење последњег почивалишта не само највећег српског књижевника и мислиоца, него и жижне фигуре српског индетитета. Без Његоша, који само наизглед мисли и збори као „архаизатор“ српског свјетопоимања, управо модерни српски идентитет био би несумњиво скромнији, поред осталога лишен и своје телеолошке историјске димензије.
„У декапитацији Ловћена 1972. кључна је околност да се једним по-ништавањем жељело створити нешто ново- тако што би се оно заснивало на „својој“ иницијалној ништавности. Modus operandi тог поништавања била је идентитетска мржња.“, закључио је професор Копривица.
Своје излагање: “Судар симбола“ књижевник Милутин Мићовић је почео констатацијом да је Ловћенска капела тема која ће да траје и која најдубље покреће и у свим сферама открива, оно што је проблематично, а што би требало да исправимо и да се уцијелимо:
“Његошеву капелу на Ловћену треба разумјети као једно од његових великих дјела, која имају ту част да буду, упркос времену, све дубље присутна у колективној свијести народа. Показује се да су у капелу уткане тајне које су уткане у Његошевом пјесничком, филозофском, религијском и владарском дјелу. Дух Његошевог дјела је ушао у Његошев народ, тако да тај дух дјелује изнутра и кад га не читамо. Тако је и са капелом. Она показује једно чудо, да је има и кад је реално нема, и управо што је видно нема, дубље ангажује Његошев народ, бавећи се њеним смислом, који је постао знак препоречни, полемичко језгро свих културолошких, цивилизацијских и политичких сукобљавање у Црној Гори. Она се обнавља иако је још не видимо на Ловћену. Иако је нема, она рађа нове капеле свуда простором српског народа па чак је крочила и на друге континенте.”
Професор др Перовић Драго је казао да су код Владика Рада у једном стиху, у једној реченици, сажете цјелокупне велике историјске и савремене филозофске теолошке и друге расправе те да напросто он има једну моћ кристализовања великих историјских идеја у нове формуле, и управо је из тог угла говорио о Његошу и Ловћену и капели.
“Вјерујем да је Владика Раде добро разумио зашто је Свети Василије за своје мјесто изабрао Острошку стијену, као мјесто гдје се укидају границе између Старе Херцеговине и Старе Црне Горе и Брда, дакле да буде мјесто сабориште свих Срба, свих тих предјела. И због тога вјерујем да је и он, одњегован Ловћеном, подигао црквицу и смјестио себе у тој цркви, да би укинуо границе између различитих српских хоризоната и све их спојио у једну ловћенску перспективу.”
По његовим ријечима, владичино уздизање на Ловћен нам показује да је он у свом сједињењу неба и земље, човјека и Бога, природе и човјека, желио прије свега да покаже да је Ловћен зенит не само његовог живота него зенит свих оних који су упућени ка Ловћену:
“И због тога је када је изабрао Ловћен за своје почивалиште и рекао својим пратиоцима да он жели да вјечито буде ту откуд се виде понајвише само српске земље и сиње море, односно да буде ту од куд духом својим да облијеће Србе, да благосиља добре и куне зле. Дакле да буде један водич из велике даљине, како стоји на следећем мјесту, да буде путоказ, оријентир слободе па чак можда и руске заштите и Божје милости, да буде јединство неба и земље.”
Протојереј-ставрофор Борис Брајовић поручио је да је Ловћенска капела нормативна за интегративни идентитет пјесникових потомака, за један изабрани народ коме је она и саграђена као, како каже Орфеј, пјевајући свијет. Ако успијемо да разумијемо шта је Ловћенска капела, онда ћемо моћи одговорити Светом Петру Ловћенском Тајновидцу на оно питање из наслова једне од његових најранијих пјесама из 1833., а која гласи Ко је оно на високом брду.
Професор др Душан Крцуновић казао је да „као што Његошево књижевно дјело врхуни и рекапитулира цијелу историју српског народа у његовој тежњи ка ослобођењу и уједињењу, као што његова поетика рекапитулира и у њој врхуни цијела етика људске борбе за човјечност, тако и Његошева завјетна црква рекапитулира и усврховљује планину Ловћен и Горски вијенац.“
Објаснио је да Његошева црква на Ловћену као владичански аманет, задужбина и завјет има егзистенцијално-онтолошки смисао, а такве су и посљедице њеног рушења, јер је тим чином црногорско друштво ушло у период историјског небића.
Казао је да је идеја и смисао завјеа у очувању историјског континуитета заједнице и њеног идентитета. Истакао је да идеја завјета подразумијева етику дужности и обавезу држања до ријечи. „Држање до ријечи као одговор на завјет је чување образа пред праобразом.“
„Његош је знао не само да идеја завјета подразумијева успостављање етичког и егзистенцијално-онтолошког односа, већ и да завјет унутар саме своје структуре подразумијева неивјесност и контигентност људског искуства, као и крхкост људске воље, памћења, перцепције. Зато је његова завјетна црква на Ловћену изграђена како би била вјечити подсјетник да је смисао ријечи у томе што она утврђује и одржава људе у духовној заједници“, закључио је професор Крцуновић.
Професорица Јелица Стојановић говорећи на тему ,Употреба лексема Цетиње и Ловћен код Његоша”, подсјетила је на новинске чланке из перида аустроугарског разарања Капеле 1916. године, који су посебно третирали Ловћен и сву симболику коју он носи, из којих се да закључити да је освајање Ловћена представљано као најважнији циљ. Освајање Ловћена се у страним часописима по значају ставља чак испред пробијања руског фронта и испред “потпуног уништења Владе Петра Карађаорђевића”.
“Освајање Ловћена није имало само стратешки циљ, примарни циљ је био рушење и уништавање најдубљег српског и црногорског националног симбола, капеле на Ловћену, а преко ње књижевно-умјетничког насљеђа великог Његоша и стављања свега у друге оквире. Кад све ово сагледамо, постаје јасно зашто толика мржња свих зала и освајача против Ловћена и Његоша, зашто толико сахрана, али и васкрснућа капела и Капеле над капелама”, закључила је Јелица Стојановић.
Професор др Радоје Головић казао је да је Његош темељ црногорског духовног, културно-историјског и националног идентитета, вјечни плебисцит црногорског народа и цивилизацијски избор Црне Горе у прошлости, садашњости и будућности. „Он је наше све, као што је то Пушкин за Русију, по ријечима Достојевског.“
Закључио је ријечима да је дошло вријеме да испунимо Његошев завјет, сакупимо свето камење и обновимо капелу на Ловћену, и на тај начин искупимо наш највећи смртни гријех који су, заведени лукавим, починили његови заблудјели синови, и уједно остваримо последњу жељу нашег вољеног покојног Митополита Амфилохија:
„Христос васкрсе, Његош васкрсе, Црна Гора васкрсе, ако Бог да и капела на Ловћену ће ускоро опет васкрснути!“
Модератор округлог стола је Радосав Рајо Војиновић, новинар и публициста, главни уредник часописа „Светигора“.
* * *
Друга сесија, 27. јула, одржаног округлог стола “Педесет година од разарања Његошеве капеле на Ловћену” у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је предсједавао професор др Часлав Копривица, почела је излагањем Слободана Кљакића на тему: “Нова сазнања о рушењу капеле на Ловћену и забрањеном броју часописа Уметност“.
Аутор књиге Његошевих седам сахрана је говорио о сазнањима до којих је дошла историчарка умјетности госпођа Бојана Исаковић, сарадник часописа Уметност, која му је презентовала документацију о рушењу Његошеве капеле.
“Ријеч је о прворазредној текстуалној и фотографској документацији Бојане Исаковић, која је праћена непознатим артефактима, јер је била и непосредно свједочила догађајима у љето 1971. године. То су изворни, између осталог, дневнички записи Бојане Исаковић. На примјер опис тренутака када Ловћеном одјекује 18 загушујућих експлозија док се они пењу ка капели, послије чега ће из утробе планине, преко опчињујућег сивосребрног ловћенског стења и камења, почети да се слива некаква лавина жуте земље. Постоји неколико колор снимака које је Бојана направила о том феномену”, упознао је присутне Кљакић.
У својим записима, она је описала и гневно раскивање дасака, кидање жица, којима је капелица била окружена. Оставила је потресно свједочење о уласку у Његошево здање, описала како клечи пред његовим саркофагом и како су је, у до тада никад не доживљеном миру, спокоју и тишини, помиловале влати једне расцвјетале биљке, извијорене кроз најтешњу просторну нит која саркофаг, у коме су Његошеве мошти, дијели од поклопца којим је он покривен. Тај цвијет она и данас чува, а ради се цвијету који се у нашем народу зове незаборавак – споменак.
Кроз даље излагање г. Кљакића, такође, сазнајемо да је Бојана Исаковић успјела да успостави изузетно присан однос са породицом Мате Мештровића, сином Ивана Мештровића. Захваљујући томе Мештровић је Бојани из Америке послао оно што је пронашао у кућној архиви – преписку свог оца Ивана са челницима црногорских власти и амбасадором Југославије у Вашингтону Владимиром Поповићем. Сви ти записи свједоче о томе какаве је личне напоре, скопчане с ризицима различите врсте, чинила Бојана да дође до писама, протеста, која су стизала на Цетиње, да се капела не руши и на њено мјесто не гради Мешторвићев маузолеј. Као посебно важно, Слободан Кљакић је истакао два разговора са Блажом Јовановићем, током којих је он више пута поновио да је против рушења капеле на Ловћену.
Монах др Павле Кондић имао је излагање на тему „Збирка докумената и свједочанстава Митрополита Данила Дајковића о Ловћенској капели“. Отац Павле упознао је присутне са структуром ове збирке, која је сачињена из службених аката Светог синода, Патријарха Германа, Митрополита Данила, Верске комисије, преписке Митрополита и адвоката, писма других епископа и клирика, као и других људи, чланака из југословенских и иностраних новина, фотографија…
Истакао је да је Митрополит Данило (Дајковић) урадио све што је у том тренутку било могуће и да му је савјест чиста. Такође, заједно са уредником часописа „Светигора“ Радосавом Рајом Војиновићем најавио је објављивање писама свештенства Митрополије поводом рушења капеле, у којима се види однос свештеника према том чину, али и част и достојанство поменутих свештеника.
На крају о. Павле Кондић је изразио захвалност организаторима округлог стола и наду да нећемо чекати ни пет година да засија златни крст на Ловћенској капели.
Др Будимир Алексић говорио је о инспиративној теми – борби др Љубомира Дурковића Јакшића за истину о Његошевој капели, можда највећег борца за истину о капели и против њенога скрнављења 1971. године. Подсјетивши на овог познатог Његошолога, истакнутог културног дјелатника, истраживача Његошевог живота и дјелатности као владара и као митрополита, истакао је да су његови радови о Његошу резултат опсежених научних истраживања, које је предузимао у бројним архивима и библиотекама широм Европе, почевши од Пољске, гдје је 1937. године докторирао на Његошевом животу и дјелу, преко Чешке, Аустрије, Њемачке, Мађарске, Румуније, бивше Југославије…
“И почеци његовог богатог и разноврсног научног стваралаштво су везани управо за проучавање Његоша, и он о томе говори у предговору његове чувене књиге “Црногорска митрополија никада није била аутокефална”, коју је објавила Митрополија 1971. године. И ту ћу реченицу цитирати, каже: Научним радом сам се почео бавити проучавањем Његоша, као владике и господара, и његове Црне Горе. На основу првих резултата тога рада 1937. године на Универзитету у Варшави добио сам титулу доктора наука. Приликом проглашења за доктора, по правилима Универзитета, свечано сам дао заклетву, коју сам као православни вјерник са уздигнута три прста гласно изговорио, да ћу у будућем научном раду служити само истини, истражујући је путем научне методе рада. И заиста, ако се сагледа научни опус Љубе Дурковића, долази се до закључка да се овај непоколебљиви Србин, врсни Дурмиторац, који је био стамен у својим увјерењима, држао те заклетве до краја живота, а живио је 90 година.”
У књизи Његош и Ловћен, објављеној поводом 120. годишњице Његошевог упокојења, 1971. године, Љубомир Дурковић Јакшић је на темељу огромног броја докумената, како је нагласио Алексић, предочио величанствену историју капеле на Ловћену и њену утканост у живот и дјело Његошево, као и њену утканост у биће читавог српског народа.
Отац Немања Кривокапић, говорећи на тему “Црква Св. Петра Цетињског на Прчању – залог васкрсења Ловћенске капеле“, подсјетио је да је његов отац, блаженопочивши прота Момчило Кривокапић, био један од оних који никако нису могли се помире са дрским чином, директним кршењем аманета Светога владике да му кости почивају на Ловћену, у црквици коју је сам за живота саградио, те да је за Његошеву капелу био необично и дубоко везан, а имао је прилике пар пута да служи у њој, о чему је често говорио и увијек са истим жаром описивао сваки детаљ.
“Отприлике годину дана прије рушења капеле, иако су припремни радови за градњу маузолеја били већ у поодмаклој фази, а све и даље надајући се да се то ипак можда неће догодити, написао је за Православље један текст На Ловћену ништа нарочито ново, у ком изражава своја осјећања приликом, испоставиће се, последњег изласка на Ловћен и сусрета са капелом на Петровдан 1971. године”, казао је о. Немања.
Прочитао је оно што је о. Момо, између осталог, записао тог поподнева: … Још издалека, када се прилази језерском врху, примјети се по планинама овог врха нешто црвено, то градитељи маузолеја безобзирно бацају, приликом радова, црвену земљу низбрдо, не водећи рачуна какав утисак оставља ова ријека црвенила. Мени се неодољиво намеће утисак, да рањени Ловћен крвари.
Исте године када је срушена Ловћенска капела, отац Момо је започео градњу цркве по узору на њу, на Прчању, приморском мјесту у подножју Ловћена, на позицији одакле се пружа предиван поглед на ловћенске врхове.
“На мјесту гдје је црква дијагонално повезана са позицијом некадашње Ловћенске капеле, гдје се, како би отац Момо рекао, капеле огледају једна у другој. Дакле, баш на Прчању гдје је и сам Његош волио често да борави, гдје је сам, само годину дана прије смрти, у кући која се налази у непосредној близини будуће прчањске цркве, написао свој тестамент. То ће бити дакле прва у величанственом низу цркава саграђених по узору на Ловћенскуу капелу”, рекао је отац Кривокапић, наглашавајући да се није могло спријечити да се капела сруши, али да је управо грађењем ове цркве, она наставила да живи, само привремно измјештена са Ловћена у приморје.
Пјесник Будимир Дубак је направио осврт на тему “Српски пјесници о Ловћену и Његошу“ и пренио поздраве академика, највећег живог српског пјесника, Матије Бећковића, који је га је замолио да у његово име каже реченицу: “Да се Његош врати својој цркви”. Подсјетивши на бројне српске пјеснике, који су видјели удес Ловћена, као наше свете планине, која је оскрнављена и прогнана и утамничила Његоша, казао је да тај одјек у стваралаштву најубедљивије говори колико су догађаји око Ловћена, учинили да добијемо неке од најпотреснијих строфа нашег послератног пјесништва, а дјела која настају на ову тему до наших дана, чине већ цијело једно велико поглавља српске књижевности.
“Његошев српски народ се моли да васкрсне Његошева капела на Ловћену”, поручио је на крају свог излагања Будимир Дубак.
Др Милена Мартиновић је говорила на тему “Два приступа етнолошком проучавању Црне Горе”, што је заправо осврт на истоимени текст њеног покојног оца Мика Симова Мартиновића, који је објављен 1974. године, непосредно пред његову смрт, а у суштини послије рушења капелице, а који је био против подизања маузолеја и рушења капелице.
“Он је, пошто се бавио науком, на једном симпозијуму, који је касније објавио Зборник у издању Српске академије наука и умјетности, презентирао рад Два приступа етнолошком проучавању Црне Горе, којим је образложио да постоје два приступа”, казала је госпођа Милена Мартиновић и подсјетила да су један приступ заговарали: Богишић, Ровињски и Цвијић, који су складно, допуњују и комплетирају, по коме сва грађа етнографска, историјска упућује на чињеницу да је државном појму Црне Горе претходио државни појам Зете. Други етнолошки приступ проучавању Црне Горе заснован је на србофобији Анте Старчевића.
Веселин Матовић је учесницима округлог стола пренио поздраве Комнена Бећировића, човјека који је можда више него ико учинио да се питање рушење Његошеве капеле интернационализује, односно, да постане на неки начин планетарни проблем. Бећировић каже да је овај скуп “велики корак ка враћању Ловћена онаквим каквим га је обликовала геологија, теологија и Његошев геније”.
“Познато је да је више од седам деценија дио наше интелигенције, углавном онај који је функционисао и који функционише као трансмисија и реализатор државних политика и владајућих идеологија, али ништа мање и онај који дјелује у оквиру образовних и научних институција, из генерације у генерацију, готово хорски понављао, и данас понавља, захтјев за такозваним новим читањем Његоша. Међутим, ако мало боље погледамо, видјећемо да иза тога захтјева не стоји, како би се у први мах могло помислити, стварна потреба да се на основу нових књижевно теоријских, књижевно историјских сазнања, изнова освијетли Његошева пјесничка порука. Него је то увијек био и остао до данашњег дана, издигнут до највишег државног разлога и упућен са највишег политичког мјеста, захтјев за новим порицањем с једне стране Његошевог српског националног и језичког идентитета, а с друге православног садржај његовог дијела”, казао је, између осталог, Веселин Матовић у свом излагању под насловом “Такозвано ново читање Његоша“.
Професор Светислав Поповић је говорио на тему “Одлазак, долазак – Васкрсење Његошеве капеле на Ловћену“.
“Тема има неку симболику јер Ловћенска капела има сопствену личност и сопствену судбину, као мало који други објекат, било сакрални или секуларни. Она је симбол страдање и симбол васкрсења, и икона отпора и стуб молитве. Када год да је величана и кад год је оспоравана, била је мета коју је лако погодити или љубављу или мржњом, у зависности од тога ко је у њу циљао”, казао је Поповић и изложио хронологију догађаја од године када је подигнута Црква Светога Петра Цетињскога до данас – педесет година од разарања капеле на Ловћену.
Говорећи о Судској голготи књаза Михаила Петровића Његоша у одбрани Ловћенске светиње, публициста Јован Маркуш је казао да поред ових великих имена, која су данас споменута, почевши од нашег великог Митрополита Данила (Дајковића), онда Љубомира Дурковића Јакшића, Ника Симова Мартиновића, Комнена Бећировића, постоји једна грандиозна личност историје Црне Горе, која је, по његовом мишљењу, најсличнија Светом Петру Цетињском:
“То је принц Михаило или књаз Михаило Петровић Његош, који је, што уопште није познато широј јавности, поред Митрополије црногорско-приморске, водио паралелни поступак да се забрани рушење Његошевог гроба као легитимни насљедник и да се забрани рушење Цркве Светог Петра Цетињскога на врху Ловћена.”
Наглашавајући да је тај велики човјек, патриота, који је одбио три пута владарску круну, водио паралелни поступак, и за то ангажовао два адвоката, подсјетио је да је тај поступак покренут 1971. године, а пошто је разорена капелица 1972. године, нормално је било да надлежни суд донесе одлуку прије самог чина разарања.
“Међутим, не да није донијета тада одлука, него вјеровали или не, одлука је донијета, уручена 1975. године”, казао је Јован Маркуш.
Врх Ловћена је власништво Митрополије црногорско-приморске, односно надлежне Парохије његушке и о томе нема, како је казао Маркуш, никакве дилеме, јер постоје документи. Затим је посвједочио да је 1984. године као предсједник Извршног одбора Општине Цетиње, имао састанак који се тицао враћања, испуњавања дуга републичке власти, састанак је био на њихов предлог, да се испуни обавеза државе и да се поново подигне разорена Његошева капелица, односно, како су они тада тумачили, пресељена Његошева капелица.
Након овог излагања, приступило се дискусији.
Последње излагање на округлом столу, које је Митрополија црногоско-приморска организовала поводом 50 година од разарања Његошеве капеле на Ловћену, Ивана Петровића Његоша изговорено је пред црквом Преображења Господњег на Ивановим коритима, у непосредној близини остатака ловћенског храма Светог Петра Цетињског, које су посјетили учесници скупа, уз молитву Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, свештенства и вјерника Митрополије црногорско-приморске у навечерје празника Светих Кирика и Јулите, 27. јула 2022. године.
