Године долазе и пролазе, вријеме неумитно тече, прошло обликује будуће. Људски живот само је кап у океану времена, а у тој маленој капи скупи се премало добра и превише зла. У животу нас Крајишника, обремењених патњом, добро се памти више него зло, али се ни зло не заборавља, јер нас оно подсјећа на ожиљке којима смо заувијек обиљежени.
Прије 27 година, баш у ове августовске дане, доживјели смо страдање библијских размјера. У најдужој колони, која се протезала од Бенковца до Београда, хиљаде и хиљаде прогнаних Срба спашавали су голи живот, своје најмилије, носећи успомене као једино преостало благо.
Тамо у далматинским, личким, кордунашким и банијским селима, остали су гробови вољених предака, колијевке будућих нараштаја, једини завичај, куће незакључане, неубрана љетина. Остала је вишестољетна прошлост, древни манастири, свеци на фрескама, дједови у гробовима. Остале су њиве и ливаде, сеоски сокаци и празна дворишта.
Тог топлог августа пола српског срца престало је да куца, а она друга половина крварила је заједно са онима који су остали у својим домовима, на својим огњиштима, вјерујући да ће им њихова невиност сачувати голи живот. Али, није. Јаук из Грубора, Голубића, Уздоља и са Петровачке цесте још увијек се пролама нашим сјећањем, да нас пробуди из заборава којем смо као народ склони.
У сузама ожалошћених мајки, у плачу гладне и сироте дјечице, на лицима мучких убијених Личана и Далматинаца на Цести петровачкој, скрила се Крајина, да својим болом врисне до Неба, да се склупча у сопственој трагедији на коју је Европа била и остала нијема, као да Крајишници нису људи.
На тракторским приколицама, под испараним церадама старих камиона и на коњским запрегама, тумарао је један народ од немила до недрага, знајући да мора преживјети и са ножем у срцу и са омчом око врата. Нису се тада чула звона из Крке, Крупе, Драговића… Заћутала је Крајина, да у безгласној тишини објави смрт једног поносног и жилавог народа.
На вјечној стражи остали су гробови великана: Стефана Кнежевића, Герасима Зелића, Јована Синобада, Владана Деснице, Лукијана Мушицког и многих других, знаних и незнаних, да некад, у нека боља и срећнија времена, на оном истом грумену земље крајишке сачекају потомке оних чије је претке заувијек обиљежио мученички ход у колони од Бенковца до Београда.
Плачући с Христом, за Крајином и Крајишницима, нека сваки Србин упали по једну свијећу, као сјећање на дане када смо изгубили себе.
Нека десет милиона свијећа расвјетли таму у коју смо бачени, да бисмо поново нашли пут којим ћемо се вратити у она иста села и градове из којих смо прогнани без милости, да бисмо обрадовали душе оних чији нам гробови поручују да је повратак наша историјска обавеза према Крајини – земљи која нас воли и чека!
Епископ бихаћко-петровачки Сергије
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
