На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети свештеномученик Милош (Билбија); Свети апостоли Прохор, Никанор, Тимон и Пармен; Свети мученик Јулијан; Свети мученик Евстатије анкирски; Свети мученик Акакакије; Преподобни Павле Ксиропотамски; Света Дросида мученица; Обновљење храма Пресвете Богородице у Диаконисима; и преподобна Ирина.
* * *
Тропар празника:
СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК МИЛОШ БИЛБИЈА
Милош Билбија, у народу познатији као Милан, потоњи свештеник и страдалник од аустро-угарске окупаторске милиције, рођен је у селу Угарци надомак Босанског Грахова 2. новембра 1870. (1869) године. Трговачку школу завршио је у Сарајеву, послије које га је божански призив упутио стазама својих славних предака свештеничког рода. Богословију у Рељеву уписује 1890. године, а завршава је успјешно 1893. године. Био је син славног и познатог свештеника Илије Билбије (1860-1908), једног од вођа босанско-херцеговачког устанка из 1875. године. Отац Милош имао је брата Данила Билбију (1887-1942) потоњег архимандрита који је хришћански дјелао на пољу данашње Епархије зворничко-тузланске.
Личност младог богословца Милоша Билбије зрачила је огромном љубављу према Христу Богу и науци Његовој. Још као млад ђак рељевске Богословије истицао се високоумношћу и преданошћу будућем свештеничком раду. У доба усавршавања у богословским наукама Милош је показао шта је то заправо чему његов дух тежи, иако млад, и можемо слободно рећи будући у неком младалачком „заносу“, Милош је написао један чланак у којем је описао све жеље и стремљења свога срца ка Богу Вишњем. Чланак под називом „Прави Хришћанин“, објављен у „босанско-херцеговачком источнику“ за нас је најбољи свједок управо оне чињенице шта је то за будућег свештеника Цркве Христове био идеал правог хришћанина. Читајући детаљно поменути чланак силазимо у дубину ума пишчевог сазнајући многе тајне и о њему самом у које нам због људских слабости, историјских околности, те саме временске непремостивости, није дозвољено да завиримо. Тако окретавши страницу по страницу долазимо управо до тог савршеног „Правог Хришћанина“ и одлика које њега самог красе: „Он то чини на основу ријечи апостола Павла: „ Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих. Онај који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом својим који живи у вама.“ (Рим 8,11) Ту је основ наде правога Хришћанина на загробни живот. Смрт човјеку није ништа друго, него оруђе, које отвара врата праве његове отаџбине-вјечнога живота; гроб је за њега дио земље, у ком труне огртач човјечији и почива до општег суда, чекајући, да се опет састане са душом, која га је овдје на земљи оживљавала.“ Прочитавши ово богонадахнуто штиво јасно схватамо чему је то понајвише и тежио својим животом и радом отац Милош, па чак и у ранијим добима свога живота, а то је идеал смрти у Христу која је премосница за живот вјечни. Није знао за страх од смрти у овоме свијету, штавише по свједочанствима можемо да увидимо да је и сам тежио ка оном вјечном, када ће се оно његово тијело, напаћено и измучено страдањем ради правде и истине, ради оног „Правог Хришћанина“ опет састати са душом „која га је овдје на земљи оживљавала.“
О младалачком добу оца Милоша Билбије јако се мало зна, готово и да не постоји неки записан документ који јасно свједочи, или бар неким сегментима упућује на његово младалачко доба, доба дјетињства и узрастања. Неки најранији спис који нам говори о добу његовог тјелесног сазријевања је управо поменути чланак написан о правом хришћанину и његовом животу са једином надом у Христа. Из тога чланка ми јасно можемо да закључимо да је отац Милош у то доба још био богослов рељевске богословије и да, како смо недвосмислено закључили, већ у то вријеме, дакле период одприлике 20-23 године, он већ увелико има јасан став по питању вјере у Христа и Цркву Његову. Исто као што по свједочанствима Отаца Цркве немамо много посвједочених јеванђелских прича о периоду Христовог дјетињства, тако исто немамо много ни о оцу Милошу, али закључујемо и то, вођени мудростима светих Божијих Угодника, период дјетињства и није толико пресудан нити битан за човјека, битнији је онај период дјетињства, односно усиновљења у Самом Христу Господу.
Милош Билбија, истински се усиновио и кренуо путем својих „старих“, те је по завршетку Богословије ступио у брачну заједницу са Милком Војводић и убрзо био рукоположен у чин ђакона 16. новембра 1893. године у Сарајеву, а потом на Сабор Светог Архангела Михаила 21. новембра 1893. године у чин свештеника. Рукоположен руком блаженопочившег митрополита Георгија Николајевића и именован за помоћника граховском проти, своме оцу свештенику Илији Билбији. Поред редовне испомоћи своме оцу, прота Милош је службовао и као предавач Православне вјеронауке у граховској Комуналној школи. 4. августа 1894. године премјештен је са, дотадашње службе помоћника при парохији граховској, на парохију у Грковцима-Црном Лугу гдје је дејствовао као самостални парохијски свештеник. На овоме мјесту започиње духовно и тјелесно страдање проте Милоша Билбије за Име Христово, које ће бити прекинуто његовим пресељењем у вјечно наручје Божије 28. јула 1916.г.
Свештеник Милош Билбија започео је градњу храма посвећеног светом пророку Илији у Црном Лугу, који је како „Први Шематизам Епархије бихаћко-петровачке“ наводи: „ Грађен од 1910. до 1926. године, на мјесту старог дотрајалог дрвеног храма из 1855. године. Избијање Првог свјетског рата, те чињеница да је у непосредној близини село Обљај, мјесто рођења Гаврила Принципа, атентатора на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, утицало је да су радови прекинути и храм је остао незавршен.“ Памти се, како и извори наводе, да је у Црном Лугу кад: „ Дође свети Илија у нас от каде се памти у Црном Лугу кот цркве велики збор бидне што море бити. Дође народа от Челебића и Врбице све до Грава…“ Ситуација је иста и у вријеме проте Милоша. Народ се од „вајкада“ сакупљао око свог свештеника и око храма да би заједно тако у Господу саборовао, најприје литургијски па онда и народски. Било би неосновано и погрешно говорити и писати о детаљном свештеничком раду оца Милоша на парохији црнолушкој, јер како већ напоменусмо, према људској слабости нису нам у детаље познати ови историјски токови. Међутим, оно што засигурно можемо да кажемо да је свештеник Милош Билбија био узоран свештенослужитељ и пастир Цркве Христове, јер да је, којим случајем било супротно, увјерени смо да би се та вијест пренијела са кољена на кољено и до данашњих дана. И имајући ово на уму можемо слободно да кажемо да је и он био такође ревносан и богоносан, најприје човјек па онда и свештеник, сљедујући својим славним прецима свештеничке лозе Билбија.
Догађај који је сасвим сигурно помутио како токове саме историје, тако понајвише историју српског народа био је атентат на аустро-угарског престолонаследника Фрању (Франца) Фердинанда којег је извршио Гаврило Принцип 28. јуна 1914. године. Атентат је између осталих недаћа које су услиједиле, великих трагедија и страдања народа у Првом свјетском рату, донио и недаће у западни дио Босне и Херцеговине, у околину мјеста рођења Гаврила Принципа.
Гаврило Принцип је рођен 13/26. јула 1894. године, како нам свједочи црквена књига „Домовник“, а према датуму који је уведен у „Матичну књигу рођених“ 13/26. јуна 1894. године. Из овога јасно и недвосмилено можемо да закључимо да је између ове двије административне књиге дошло до разлике у датуму рођења Гаврила Принципа, и то тачно мјесец дана. Овакав случај погрешног увођења тачног датума рођења извјесних личности нам је познат и у каснијој историји када су се у матичне књиге датуми уводили, каснећи чак и по неколико мјесеци, тако да бисмо добили ситуацију да неко бива рођен крајем децембра извјесне године а бива уписан тек следеће године. У оваквим ситуацијама се прибјегавало црквеном „Домовнику“ у којем су свештеници уредно водили датуме рођења, јер су они били ти који су „знаменовали“ дијете, тј. били велики посредници у давању имена новорођеном, то су били моменти који су пропраћени свештеним обредом који је јасно прописан Црквом Божијом. Исти случај се догодио и са Гаврилом Принципом који је рођен 26. јула по Грегоријанском календару, дакле на Сабор светог архангела Гаврила, по коме је, како ћемо и увидјети, добио име. Гаврило је рођен рано ујутро у мјесту Обљај од мајке Маре (Марије) и оца Петра од миља званог Пепо. Одмах по рођењу отац малог Гаврила отишао је у село Угарке гдје је боравио свештеник Илија Билбија како би учинио „знамење“ дјетету. С обзиром да су родитељи Гаврила имали многе жеље у давању имена дјетету, ипак је пресудило оно наше народно „сам је себи дао име“, или пак боље речено Сам Господ Бог му га је дао. Међутим, тада још не знајући какав ће исход бити, Петар Принцип упутио се у Угарке код свештеника Илије како би он учинио знамење, и вративши се кући касно увече ништа није спомињао, и укућанима је изгледао као да је сасвим задовољан и да ће име дјетету бити по брату Марије, мајке Гаврилове, који се звао Шпиро, како и бијаше њезина жеља. Међутим, када дође и дан крштења, недељу дана по рођењу дјетета, тада Петар исприча сљедећу причу, причу коју није нико знао: „ Нисам, свега ми, ништа крив. Јер како ја изреко’ попу Илији да Мара жели дјетету надјенути име свога брата Шпире Мићића, тако се он исправи. Исколачи оне очурине, поглади браду, па ће мени: Да ти ниси бунике доручков’о!? Који Шпиро, који ли бакрачи? Дијете је рођено на светога Архангела Гаврила, 26. јула, и име ће му бити Гаврило.“ Крштење је умјесто проте Илије извршио његов син Милош који је по његовим ријечима био одсутан јер је: „Мор’о отићи у Л’јевно“. Све ове чињенице навели смо како би разјаснили проблематику око дана рођења Гаврила Принципа, јер ће управо тај дан бити разлог страдања проте Милоша Билбије.
Послије сарајевског атентата којег је Гаврило Принцип извршио 28. јуна 1914. године, са тим чином као што већ рекосмо, повукао је окидач многих страдања и мука српског народа. Између осталих пострадалих и мучених нашао се и прота Милош Билбија. Већ раније напоменусмо да је у одсуству проте Илије крштење Гаврила изврши његов син млади свештеник Милош Билбија. Како Јован Бабић поставља упит: „ Због чега је поновно враћање овом догађају важно?“ Управо јер се по тадашњим аустро-угарским законима пунољетство навршавало са пуних 20 година живота. Проблем у овом случају настаје онога момента када се Гаврилу Принципу суди за почињено дјело убиства престолонаследника Фрање (Франца) Фердинанда. По законима тог режима смртна пресуда могла је да буде извршена ако је дотично лице пунољетно, међутим овдје се поставља питање да ли је Гаврило Принцип у тренутку извршења атентата био пунољетан? Наиме, према матичним књигама Гаврило је, како смо већ навели рођен 26/13. јуна 1894. године што би аутоматски значило да је био пунољетан и као такав подлегао би смртној казни. Међутим, оно што је истина јесте била друга тврдња која наводи да је Гаврило рођен 26/13. јула 1894. године, на Сабор светог архангела Гаврила. У другом случају у моменту извршења атентата он није био пунољетан, имао је дакле 19 година и не би потпадао под суд смртне казне. Око ове теме водила се вишедневна битка у сарајевском Окружном суду, али је ипак коначан суд морао да додијели Гаврилу Принципу највећу затворску казну за малољетнике у трајању од 20 година.
Оно што нас највише занима, а што је уско везано са овим догађајима који су предходили јесте управо заточеништво и мучење свештеника Милоша Билбије.
Милош Билбија парох црнолушки, одмах је по атентату на Престолонаслиједника заточен у мјесном затвору у Ливну. Над њим је у томе затвору извршена страховита тортура од стране аустро-угарске жандармерије, како би он признао да прави датум Гавриловог рођења није био 26. јул већ 26. јун, дакле мјесец дана раније. О овоме страшном догађају посвједочио је игуман манастира Милешеве Алексије (Ненадић) родом из Грковаца који се упокојио 1973. године. Он је приликом разговора са протопрезвитером Војиславом Билбијом 1965. године навео неколико битних информација из јула 1914. године које овдје износимо:
Наиме, Алексије Ненадић, био је у вријеме страдања свештеника Милоша Билбије његов црквењак и помоћник (лаик). Он га је допратио у Ливно гдје је мучен од стране „Шуцкора“ (Војна милиција аустро-угарске војске на територији БиХ), чији су злочини запамћени у великој мјери као покушај истребљења православних Срба. Игуман Алексије је потврдио чињеницу да је оцу Милошу између осталог, паљена брада и коса, те је изругиван на начин тако што су га припадници милиције јахали ругајући му се и ударајући га врећама пјеска. Све ово су чинили како би он измјенио датум рођења Гаврила Принципа, но он није попуштао. Након два дана мучења полумртвог и намученог су га пребацили попријеко на леђа коња који га је, уз пратњу свједока игумана Алексија, донио до куће. Од ових посљедица никада се није опоравио.
Отац Милош вјеродостојност „Домовника“ није ни у једном моменту хтио да доведе у сумњу, па макар и за то платио сопственом главом. Претрпјевши тако огромне муке, за које други извор наводи да: „ то свако зна“, ипак није хтио ни послије свега да призна да је било шта преправљао нити дописивао у „Домовнику“ како би тим чином Гаврилу спасио живот. Због свог истрајавања био је подвргнут нечувеном мучењу и истјазавању: „ Рекоше да су попа Милана Билбију, у љевањскоме пржуну, били кесами са ситном пржином, да се на кожи не позна, а бубреге му и џигере одбили. Све зато што је, рекли су му у пржуну, он крстијо Принципа Гавру и накриво му записо кат је рођен. Седам равније недиља је поп Милан, кадек су га најпослије ис пржуна пушћали, у јањећије бекињами, заливеније најљућом ракијом, лежо. Ништа није помогло: умро је, покој му души, ко прави мученик.“ Прелешћени ђаволском обманом, непријатељи Божији и гнусни мучитељи били су свештеника до изнемоглости врећама напуњеним пјеском, те на тај начин не оставивши иза себе видљиве трагове, али начинише унутарње крварење и „одбијање органа“ које је резултовало смрћу у тешким мукама.
Дошавши кући из затвора прота Милош је био у невиђеним мукама, оба бубрега су му била одбијена, те је због тога мокрио саму крв. Узалуд су над њим вршени велики трудови лијечења и којекакве помоћи, њему пак лијека није било. Тако је, након двије године тешке муке 28. јула 1916. године, свој дух предао у руке Христа Васкрслога исповиједник и свештеномученик Милан Билбија. Он је уз учешће велике масе нашег свијета сахрањен на црнолушком гробљу 30. јула исте године, да би благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, након пуне 102. године биле извађене дана 15. октобра 2018. У тренутку смрти имао је 45 година.
„ И дође тако свети Илија кадек у нас от каде се панти у Црном Лугу кот цркве велики збор бидне што море бити. Дође народа от Челебића и Врбице све до Грава…, …неки кажу биће збор, неки неће зато што не да власт да се нарот скупља…и још рекоше да је поп Милан пушћен ис пржуна љевањскога па ће бити литија и дјецу ће кршћавати ондак навали нарот само сукља прама цркви све до иза подне.“ И тако, благочестиви народ сабравши се поново, гледајући ка Цркви својој очекиваше оца Милоша на сабор, и чекаше и чекаше, узалудно јер се он не појави. Умјесто њега дође вијест о страшној смрти, вијест о највећим мукама које је прота Милош Билбија поднио за душу повјерену му од Господа, те уподобивши се јеванђеоској причи о Христу као „Пастиру добром“, Који живот свој полаже за овце, тако и он, свештеник из славне лозе Билбија живот свој положи за овце стада свога.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА И ЂАКОНА: ПРОХОРА, НИКАНОРА, ТИМОНА и ПАРМЕНА
По Вазнесењу Господњем и по силаску Светога Ауха на апостоле знатно се увећа број верних у Јерусалиму; стога по савету апостола, који у то време борављаху у Јерусалиму, бише изабрани за ђаконску службу седам угледних људи, пуни Духа Светога и премудрости: Стефан, Филип, Прохор, Никанор, Тимон, Пармен и Никола Антиохијанин. И свети апостоли, помоливши се Богу метнуше руке на њих и поставише их за ђаконе (Д.А. 6, 1-6).
Од ових изабраних ђакона свети Првомученик Стефан празнује се засебно 27. децембра, а Филип 11. октобра. Никола Антиохијанин није ушао у ред светитеља због своје јереси. Остала четворица немају посебних дана празновања, него их света Црква све заједно празнује у данашњи дан, иако су скончали у разна времена и у разним местима апостолски проповедајући Христа и мученичком смрћу запечативши своју проповед.
Свети Прохор је најпре са осталим саученицима био сапутник светог врховног апостола Петра (још до Успенија Пресвете Богородице). Потом је апостол Петар поставио светог Прохора за епископа града Никомидије у Витинији, као што то блажени Симеон Метафраст казује у Житију светог апостола Петра под 29. јуни. После пак Успенија Божије Матере свети Прохор је дуго време био сапутник светог апостола Јована Богослова и заједничар његових трудова; заједно с њим пропутовао је многе крајеве, заједнички подносећи страдања и муке од незнабожаца за Еванђеље Христово; с њим је и на острву Патмосу био заточен, где је записао оно што је свети Јован Богослов по откривењу Божјем њему устима својим говорио. После тога свети Прохор се понова потруди у Никомидији, где он би први епископ, обраћајући ка Христу Богу заблуделе људе и умножавајући новосабрану цркву. А када дође у Антиохију, свети Прохор мученички сконча, убијен од незнабожаца због проповедања Христа.
Свети Никанор пострада у исти дан када свети Првомученик Стефан би камењем убијен; у то време беше велико гоњење на Цркву јерусалимску, и свети Никанор би убијен заједно са две хиљаде људи који беху поверовали у Христа. Начин на који је он убијен спомиње се у Канону: заклан од Јудејаца као јагње, он би принесен на жртву Христу Богу (Канон, песма 4, 6. и 7).
Свети Тимон би постављен од светих апостола за епископа града Бостре у Арабији. За проповедање имена Христова он много пострада од Јудејаца и Јелина; би бачен и у ужарену пећ, али изађе из пећи ни најмање неповређен огњем. По римском Мартирологу, свети Тимон пошто изиђе неповређен из пећи, би распет на крсту.
Свети Пармен са пламеном вером обављаше поверену му од светих апостола проповедничку службу; на њихове очи он умре, и они га рукама својим сахранише и умерено оплакаше. Међутим, неки тврде да је он мученички скончао и овенчао се венцем мучеништва.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА
Антонин цар и његови незнабошци примораваху хришћане: или да боговима принесу жртве, или да умру у љутим мукама. Тада у Кампанији бејаше игемон неки Флавијан, човек свиреп и мрзитељ имена Христова. Он разасла по целој области Кампаније своје незнабожне слуге са наређењем, да које год хришћане нађу, доведу везане к њему у град Атину, у коме се он у то време находио.
У то време у Кампанију дође из Далмације неки човек, млад по годинама али стар по нарави и мудрости хришћанској; диван лицем и телом, али још дивнији благодаћу и светошћу; сјајан високим пореклом, али сјајнији вером. Њему беше име Јулијан. Пролазећи путем у близини града Анагнија, Јулијан случајно наиђе на војнике игемонове, и поздрави их хришћанским поздравом, рекавши: Мир вам, браћо! – По овим речима и по кротком држању Јулијановом војници познаше да је он хришћанин, и стадоше га испитивати, ко је и откуда је, како се зове и које је вере. А слуга Божји Јулијан, желећи да страда и умре за Христа, неустрашиво одговори: Хришћанин сам; име ми је Јулијан; родом сам из Далмације; проходим ове крајеве, свуда саветујући људима да одбаце клањање идолима – демонима, и да поверују у јединог истинитог Бога и Сина Његовог Господа Исуса Христа, и да се клањају Њему кога ја проповедам и за кога сам готов душу своју положити.
Војници се удивише тако неустрашивом одговору Јулијановом, ухватише га, па га чврсто свезаше и поведоше, бијући га штаповима и оружјем, и говорећи: Да видимо, да ли су истините речи твоје, да желиш умрети за Распетога! – А он бијен мољаше се Богу, да му да силе да до краја претрпи страдања за свето име Његово. И услишена би молитва његова од Господа, јер к њему дође глас одозго који га крепљаше и говораше: Не бој се, Јулијане! Ја ћу бити с тобом, дајући ти силу и победу.
Тада свети младић узнесе благодарност милосрдноме Богу. После тога би одведен к игемону, који одмах нареди да га затворе у страшну тамницу, звану „Студени ров“. И држаху га тамо седам дана без хране и пића, хотећи да га уморе глађу и жеђу. Али Бог не остави слугу Свог, јер Бог посла к њему светог анђела. И сужањ Христов, наслађујући се гледањем лица анђелова и разговором с њим, примаше из његових руку небеску храну.
Након седам дана изиђе игемон на јавно гледалиште, – (ту потом би подигнута црква у име Пречисте Богородице), – и седе на судишту у присуству мноштва сабраног народа. Онда доведоше преда њ на ислеђење светог мученика, и он га упита: Зар те није стид што си се ти, тако диван и изврстан младић, прилепио за бедног Назарећанина који би распет на крсту? Зар не би било боље да се одрекнеш те одвратне вере и поклониш боговима, да би постао мио цару? – Мученик одговори: Слава моја и хвала моја јесте распети Христос, Бог мој; и не хвалим се ничим другим до крстом Господа мога; а за свету веру, коју ти лажно називаш одвратном, готов сам умрети. Међутим, богови твоји стварно су одвратни, јер су демони; и нека се постиде сви који им се клањају.
Ове речи разјарише мучитеља и он нареди да мученика бију по устима, па да га затим муче опружена на мучилишту. Подносећи мучења, свети се мољаше Богу говорећи: У Тебе се, Господе, уздам; силом Твојом избави ме! Ти си Бог мој, помоћник мој, прибежиште и избавитељ мој; нека се постиде они који се клањају идолима и који су ми смислили зло. К Теби, Господе, вичем: не предај ме непријатељима мојим у плен!
И опет дође к мученику с неба глас који га крепљаше и говораше: Не бој се! подвизавај се јуначки! – Тада мученик, обраћајући се народу, рече: Чујте, кукавци! Не уздајте се у богове које рукама својим начинисте себи, него познајте онога Бога који је из ничега створио небо и земљу. – Таким речима саветујући народ, свети Јулијан обрати ка Христу више од тридесет људи. Затим би понова одведен у тамницу.
Идућег дана свети мученик би понова изведен на судиште. Игемон му упути овакве речи: Ја бих хтео да поштедим тебе који не штедиш самога себе и нећеш да се поклоииш непобедивим боговима. – На то му свети мученик одговори: Узалуд ми ти говориш то, јер ми не можеш променити ум. Ја се клањам Богу, коме сви треба да се клањају, Богу који је створио небо и земљу.
Ове речи разгневише игемона Флавијана и он нареди да светог мученика Јулијана обесе на мучилишту, и да га муче батинањем и стругањем железом. Но по дејству силе Бога, дивнога у светима Својим, руке мучитељима малаксаше и оболестише се, те они не само не могаху додирнути светитеља, него не могаху ни справе за мучење држати у рукама, и уопште не могаху ништа радити. Док се томе игемон чуђаше, дотрча гласник са вешћу да се храм њиховог бога Сераписа срушио, и да је уједно пао и кип тога бога са осталим идолима и разбио се у прах. То веома запрепасти игемона и остале служитеље демона и испуни их стида; хришћани пак који се налажаху међу народом и тајно држаху свету веру, обрадоваше се духом и слављаху Христа Бога.
Потом незнабошци повикаше громко: Нека овај мађионичар буде погубљен што пре! – Игемон, бесан од гнева и љутине, одмах пристаде на захтев народа и изрече оваку смртну пресуду мученику: Наређујемо да се секиром одсече глава Јулијану, од хришћана наученом мађионичкој вештини, хулитељу богова и противнику царског наређења; наређујемо да му се глава одсече на месту палога храма, у одмазду за срамоту коју је он нанео боговима нашим.
И свети мученик би поведен ка том месту. Стигавши тамо, светитељ преклони колена и помоли се Богу говорећи: Боже бесконачне доброте, благодарим Ти што си мене недостојна удостојио тако драгоцене смрти, као што је – умрети за свето име Твоје. Стога Те молим: самим овим проливањем крви моје омиј ме, и очисти ме од грехова мојих, и уведи ме у благословено царство Твоје. Прими дух мој у миру. Не заборави превеликим милосрђем Својим и све оне који пожеле у славу пресветог имена Твог одати поштовање успомени страдања мог.
Пошто се светитељ помоли тако, дође глас с неба који га извештаваше да је молитва његова услишена и који призиваше светитеља на небо. И секиром би одсечена глава светом мученику Јулијану. А света душа његова, разрешивши се од тела, узиђе на небо, ка Христу Богу нашем, који царује са Оцем и Светим Духом, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВСТАТИЈА АНКИРСКОГ
Свети мученик Христов Евстатије бејаше војник у Анкири. Пошто беше хришћанин он би изведен пред војводу Корнилија. Упитан, он смело исповеди Господа Христа; зато би бездушно бијен. Потом му провртеше стопала, провукоше конопац и вукоше га од града Анкире до реке Сангаре; при томе војвода иђаше за њим и посматраше. Тамо метнуше светитеља у један ковчег, па бацише у реку. Но по благоволењу Божјем јави се анђео Господњи, и изнесе ковчег из реке на земљу; у ковчегу се светитељ обрете жив и певаше псалам: Који живи у помоћи Вишњега, настаниће се у заклону Бога небескога… (Пс. 90, 1-16). Видевши то, војвода се осети постиђен, па извади мач и самог себе прободе. Свети мученик пак, помоливши се Богу, причести се из руку јавившег се анђела Божанским Тајнама, послатим му с неба по голубу. Онда, захваливши Богу, предаде душу своју у руке анђела који га избави из реке, и тако блажени Евстатије прими неувенљиви венац мучеништва. Свете пак мошти његове бише сахрањене у граду Анкири.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АКАКИЈА МЛАДОГ
Свети мученик Акакије, млад по годинама, пострада у време цара Ликинија, пред кога би изведен на суд. Пошто исповеди Христа, Акакије би по наређењу Ликинијевом обешен и струган, па затим предат игемону Терентију. Овај врже мученика у котао пун вреле смоле, зејтина и оцта; али светитељ, чуван благодаћу Божјом, остаде неповређен. После тога јунак Христов би натеран да трчи за игемоном који је путовао у Апамеју и Аполонију Стигавши тамо, мученика уведоше у идолопоклонички храм, и он молитвом својом сакруши све идоле који се тамо налажаху. Потом свети мученик би изведен пред трибуна Зиликинтија. Овај видећи да мученик упорно остаје при својој вери у Христа, нареди те га силно избише. Затим пусти на њега једнога лава; али пошто остаде неповређен, трибун нареди те га поново тукоше. После тога, по трибуновом наређењу, мученик би бачен у ужарену пећ, али остаде неопаљен. Трибун, мислећи да је пећ хладна, приближи јој се да се сам увери у то, али тог часа изгоре и тело му се претвори у пепео.
После погибије трибунове свети мученик би предат на суд Посидонију. Овај видећи да мученик остаје непоколебљив у Христовој вери, окова га у тешке окове и посла у град Милет. Тамо он, уведен у један идолски храм, нареди те идоли попадаше на земљу и разбише се. Затим одведен у други идолопоклонички храм, он и тамо учини то исто. Због тога му одсекоше свету главу, и уместо крви из врата му истече млеко. И тако блажени страдалник доби венац мучеништва. Свете пак мошти његове узе презвитер Леонтије, помаза их миром и сахрани у граду Синади.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА КСИРОПОТАМСКОГ
Преподобни отац наш Павле родио се у Цариграду. Његов отац, цар Михаил Куропалат, звани Ранкава, човек мирољубив и богобојажљив, не подносећи свакодневне трзавице и нереде, одрече се царског достојанства и ступи у манастир који сам беше подигао и назвао Мирелеон; у њему и сконча као монах. Мати Павлова Прокопија, такође веома побожна, беше кћи цара Никифора и сестра Стагвракија. Носећи у утроби својој плод, она једне ноћи виде овакав сан: као да се на житној њиви разрешила бремена и родила јагње, и на то јагње, када оно мало ојача, одједном насрнуше два лава са жељом да га растргну, а оно заузе одбрамбени став. Видећи да је безазлено јагње у опасности, царица полете да га заштити од лавова; приближивши му се, она виде да је то не јагње него мушко дете које у својим рукама држи крст, чијом силом и бише лавови савладани.
Одмах затим царица Прокопија се пробуди и роди дете, које на светом крштењу доби име Прокопије. Касније сама царица тумачаше свој сан овако: јагње је означавало кротост и безазленост детета; умртвљење два лава силом крста било је предзнак монаштву, у коме ће Прокопије узети на своје раме крст Христов – оружје против страсти, и њима победити два лава, страховито опака по монашки живот, – наиме: свет, са свом његовом славом и задовољством; и ђавола, са свом његовом силом и војскама; обиље хлебнога жита означавало је, да ће Прокопије учењем и примером анђеоског живота свог нахранити душе гладне божанске утехе и, очистивши многе од кукоља телесних страсти, учинити их достојнима небеске житнице.
Прокопијево рођење свечано је прославио цео Цариград. Међутим, тек што дете би одбијено од сисе, његов се отац цар Михаил Куропалат одрече царске круне. Упражњени престо грчке царевине заузе Лав Јерменин. Прокопије доби дивно васпитање и сјајно образовање. Не само необично даровит по природи него и веома вредан и трудољубив, Прокопије достиже такав степен образованости, да су му сви мудраци онога века уступали право на славу и дивљење ондашњег света. Као сведоци његовог високог образовања дошли су до нас његови: Реч на Ваведење Пресвете Богородице, Канон Четрдесеторици мученика и Канон Часноме Крсту. Цар Роман старији у својој царској повељи, датој касније Павлу ради подизања манастира на Светој Гори Атону, назива Павла највећим од свих философа.
Високо образован и са сјајним положајем у свету, Прокопије ипак потпуно увиде таштину света и осети у свој сили њеној изреку светог Макарија: „Душа, која се није ослободила световних брига, није истински заволела Бога, нити се како ваља одрекла ђавола“. Схвативши то, он се одрече свега и реши да се удаљи у пустињу. Но нарочити повод за то беше то што име Прокопијево бејаше свима у устима: један је хвалио његову љубав и предусретљивост, други смиреност, трећи мудрост, уздржање и целомудрије, четврти милосрђе, презирање светске славе, итд.; једном речју, осим похвала Прокопије ништа друго у свету није чуо о себи. Истина, све је то било оправдано, али у исто време и опасно. Но да та слава од људи не би угушила у Прокопију смиреност и захватила га гордост, он једнога дана навуче на се просјачке рите, изађе из Цариграда као птица из кавеза, и прну из света на Атонску Гору.
Тамо он најпре обиђе манастире, врло пажљиво загледајући у начин подвижничког живота тамошњих монаха. И осетивши неисказано спокојство духа у кругу спасавајућих се инока, он ступи у манастир Ксиропотам, основан царицом Пулхеријом, недавно опустошен од морских разбојника. Живописна природа, савршена тишина пустиње и безмолвије усхитише Прокопија. Он најпре начини себи на развалинама манастира малу келију и настани се у њој ради молитвених подвига. У то време тамо, у суседству живљаше благочестиви пустињак Козма. Са њим се Прокопије убрзо зближи и прими од њега анђеоски лик, добивши име Павле. Са примањем пострига Павле својим ранијим постничким и молитвеним трудовима додаде нове: земља му постаде постеља, а камен узглавље. Таквим лишавањима и крсним самоодречењем он стече дар суза и плодове Светога Духа, које апостол Павле набраја: духовну љубав, радост, мир, дуготрпељивост, доброту, милосрђе, веру, кротост и уздржање (Гал. 5, 22-23).
Слава о узвишеном животу монаха Павла пронесе се по целој Светој Гори и многе подстаче да га подражавају. Иако се преподобни Павле, пун смиреноумља, старао да се пред другима покаже неучен и прост, ипак није успео у томе, – по речи Еванђеља: не може се сакрити град кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Слава о њему убрзо дође и до прота. Једном, када преподобни Павле беше на Кареји, прот дознаде за њега, позва га к себи и упита, ко је он и одакле је. Павле одговори на то: Ја сам убоги инок, као што сам видиш, свети оче; живим усамљенички у развалинама Ксиропотамског манастира. – Дирнут Павловим смирењем, прот га остави на миру, а монаси га од тога времена стадоше називати Павлом Ксиропотамским. А и сам манастир царице Пулхерије касније назва се, и до данас се назива Ксиропотам, што преведено на српски значи: Суви Поток.
Међутим, Господу би угодно да васпостави из рушевина тај манастир где се његов смирени слуга подвизавао и да њему препусти славу и част тога обновљења на следећи начин. Цар Роман чим ступи на престо, он из осећања сродничке љубави према Павлу, одмах га стаде свуда тражити. Цареви посланици нађоше преподобнога у Светој Гори, и једва га умолише, и то преко прота, да иде у Цариград ради виђења са царем и осталим сродницима. Дочек преподобнога у Цариграду био је достојан његове подвижничке славе и царског порекла: цео град дочекао га је као анђела свечано и са необичном радошћу. Иако се смирени монах Павле појавио усред дворске раскоши и блеска као просјак, у подераној мантијици и са крстом, великаши су са дубоким поштовањем припадали к њему и просили од њега благослов. Тако је чудесна сила врлине, при њеној смирености и простоти!
Но док је царствени град ликовао и радовао се светом Павлу, сам цар Роман је лежао тешко болестан. Видевши царево страдање, преподобни би дирнут, и само што руке своје положи на цареве руке, болесник оздрави. Ово чудо још више прослави преподобнога. Захвални цар указиваше преподобноме непрекидно благоволење и рођачку наклоност за све време његовог боравка у Цариграду, дајући му пуну слободу да се на двору понаша сходно аскетским правилима и заветима пустињачког живота. А да би се стално назидавао слатким поукама преподобнога, цар му повери васпитање и образовање своје деце у правилима хришћанскога морала. Тако је време пролазило. Цар Роман у сваком погледу беше задовољан Павлом. Али Павле стаде туговати за својом пустињом, утолико више што је свуда примећивао немир и смућеност и није налазио у дворском блеску и дворским свечаностима ни задовољства ни утехе. Напослетку, притиснут огромном тугом и чежњом за пустињом, он се реши да замоли цара да га отпусти на Свету Гору Атонску. Кратко, но дирљиво, он изложи цару своја осећања. „Господару, – говораше он цару, – као риба без воде тако и монах не може живети без услова келијског живота и пустињског безмолвија: он је мртав за Бога и безживотан да тачно испуни своју дужност и обавезе према Богу. Свет није монашка стихија. Стога ми допусти да се удаљим у своју пустињу, где разговор са Богом сачињава врховно благо моје душе“.
Цару беше жао да се растане са божанственим Павлом, према коме је гајио дубоко поштовање и рођачку љубав, али није хтео да га против његове воље и жеље задржава код себе. Он стога рече преподобном Павлу: Не бих желео, свети оче, да се растајем с тобом док сам жив, јер си ми многу утеху дао и био руководилац на путевима спасења. Али те силом не смем задржавати. Само те једно молим: Узми колико хоћеш блага из мојих ризница и раздај беднима за спомен души мојој. – Господару, одговори на то Павле, мени није потребно твоје благо и ја га не могу раздавати; има и овде много сиротиње, надгледај је сам. Уосталом, ако желиш да оставиш за собом вечну успомену, благослов и молитвену помоћ души својој за гробом, онда обнови у Светој Гори манастир, основан царицом Пулхеријом, а од морских разбојника претворен у рушевине.
Цар са задовољством прихвати предлог преподобнога. Он из својих ризница издаде потребне суме новца, и обнову манастира повери стручним људима. Од тога времена Ксиропотам се блиста величанственом лепотом, достојном царског ктиторства. Када обнова манастира би довршена, цар Роман одреди да освећење храма у новој обитељи изврши његов син Теофил, који је тада као патријарх држао престо Цариградске цркве.
Но то није све: у знак свог изузетног благоволења и пажње према светом Павлу, цар Роман, пред полазак преподобнога из Цариграда, уведе преподобног у своју ризницу и предложи му као попутнину неоцењиви божанствени дар: велики део животворног дрвета Часног Крста Господњег. У својој повељи, издатој светом Павлу поводом тога, цар каже ово: „Са неким мојим великашима ја уђох у моју царску ризницу, и међу деловима дрвета Животворног Крста нађох онај значајнији од других нарочито тиме што се на њему и до сада види сведок страдања Господњег – рупа, где је било приковано божанствено тело Господа мог на очишћење грехова наших, и где је текла пресвета крв Његова. То свето сакровиште, то страшно знамење Небескога Цара, које се има јавити пред долазак Сина Човечијег ради суда над живима и мртвима, то божанско оруђе нашега спасења ја с љубављу подарих преподобноме Павлу ксиропотамском, да буде неотуђива својина манастира који се обнавља о мом царском трошку, неотуђива својина све до другог доласка Господњег. Захтевам да овај дар буде испраћен са црквеним и војним почастима, и да буде положен у светом олтару на освећење и утврђење наше царске обитељи“.
Добивши Часно Дрво, блажени Павле благополучно стиже у Свету Гору, и по обновљењу манастира и освећењу саборнога храма, положи Часно Дрво, сходно царевој наредби, у олтару на светом престолу. А пошто се слава светога Павла пронесе свуда, нарочито по Светој Гори, то се убрзо сабра око њега мноштво монаха, да под његовим мудрим и опитним руководством проходе крсни пут живота достојно њиховог монашког назначења. Но избегавајући вреву и многољудност, преподобни Павле се уклони од свих: поверивши управу манастира једноме од благочестиве братије, он се удаљи ка подножју Атона, где се предаде савршеном безмолвију и строгом усамљеништву.
Међутим многи, искрено одани преподобном Павлу и жељни да их он лично води стазом живота, и тамо га пронађоше, и настанише се поред њега. Стога и ова пустиња светога Павла за кратко време доби изглед монашке обитељи, јер број сабраних ученика беше до шездесет. Таква заједница захтевала је правила и услове за пустињачки живот. Поред тога, ово место је било отворено према мору, те стога у опасности од пљачкашких и разбојничких напада сарацена.
Са тих разлога преподобни Павле се понова обрати цариградском двору, молећи за помоћ ради оснивања друге обитељи. И ту му би изађено у сусрет. Ова обитељ би посвећена светом великомученику Георгију Победоносцу, и по имену свога оснивача носи до данас назив Светопавловска. Њен први настојатељ би сам преподобни Павле, али не задуго: јер ускоро по основању обитељи наступи дан и час блажене кончине његове, која му благовремено би откривена од Бога. На два дана пред кончину своју он сазва братство Ксиропотамске и нове обитељи своје. И када братија окружише његов болеснички одар, преподобни Павле отвори своја старачка уста и праштајући се рече:
„Децо, још два дана, и мене неће бити међу вама. Ви знате, и видели сте, како сам живео у овом светом месту, и како сам од младости своје држао заповести мојих отаца. И вас молим, возљубљени, да их и ви чврсто држите! У младости мојој, када је пламтела иконоборска јерес, ја сам тако ратовао против ње, штитећи Православље, да сам из љубави према Христу био готов пролити крв своју до последње капи. За изобличавање и уништавање те богомрске јереси и писмено и усмено, добио сам много батина. Говорим о томе не из хвалисавости, него ради тога, да бисте и ви храбро подносили свако искушење и невољу, очекујући за то рајске венце од Бога“.
Горке сузе и плач братије заглушише предсмртне речи божанственог Павла. – Оче, говораху му братија, не остављај нас сироте и не лишавај твојих духовних поука. Видећи дивне подвиге твоје, ми смо држали да ти никада не треба да умреш; Међутим, ти одлазиш од нас, утеха наша, отац наш и наставник!
Тронут сузама и плачем братије, заплака и сам самртник, и кроз сузе продужи: „Браћо, престаните плакати! не смућујте плачем својим срце моје. Ево стиже час, који је душа моја увек желела и од кога се тело моје увек страшило“.
При овим речима он устаде, навуче на се мандију, и пошто се дуго помоли Богу причести се Пречистим Тајнама. Одједанпут на лицу његовом заигра божансгвсна светлост, и сва братија, поражена таком славом његова лица, поклонише се ничице. Одмах затим он седе, и изговоривши своју свагдашњу молитву: „Упованије моје Отец, прибјежиште моје Син, покров мој Дух Свјатиј; Тројице Свјатаја, слава Тебје!“ – обрати се братији и рече: „Сврх свега, чеда моја и браћо, љубите један другог, молите се, смиравајте се, и имајте божанствену послушност; монах, туђ ових особина и својстава анђелскога лика, није достојан називати се монахом; он није бољи од мирјанина“. – На питање једнога брата, како стећи сузе умилења, светац одговори: „Имај свагда у уму свом Страшни суд и грехе своје, па ће ти тада нехотице потећи сузе“. – Најзад се преподобни опружи на самртном одру, прекрсти на грудима руке, подиже молитвено очи к небу, уздахну, и душа му тихо и мирно отиде ка Господу, на дан 28. јула 820. године.
Сагласно вољи и завештању преподобнога братија не сахранише његове посмртне остатке у Светој Гори, намерни да му последњу почаст одаду на полуострву Лонгос, које лежи преко пута Свете Горе. Али Бог устроји другачије. Када они увече кренуше лађом од Свете Горе и ноћу прођоше поред полуострва Лонгос, изјутра се они преко сваког очекивања обретоше пред Цариградом. Вест о приспећу атонских монаха са посмртним остацима преподобног Павла брзо се пронесе по Цариграду, и најзад допре и у царски дворац. Обрадован таким неочекиваним догађајем, цар и његов двор, праћени патријархом и целокупним клиром, изиђоше у сусрет преподобном Павлу. Народа се слеже необично много. При сјају безбројних свећа, мошти преподобнога бише чесно положене у великој цркви, у славу Бога, дивнога у светима Својим; Њему нека је и од нас част, слава и благодарност кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДРОСИДЕ
Дросида мученица би стављена у златни левак, и тако сконча.
* * *
ОБНОВЉЕЊЕ ХРАМА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у Диаконисима
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ИРИНЕ ХРИСОВАЛАНТЕ
Родом из Кападокије; од знатне фамилије; била намењена за невесту цару Михаилу III (842-867. г.) и онаху Св. Теодоре царице; но она по савету Св. Јоаникија Великог изабрала за своје обиталиште Цариградски женски манастир Хрисовалант, и раздавши све имање своје она се постриже у том манастиру. Због својих подвига она се брзо прочу, стече свеопште поштовање најпре у манастиру, затим и ван манастира. И на општу жељу свих патријарх Цариградски Методије (843-847. г.) је постави за игуманију обитељи. Велика подвижница и узорна руководитељка у духовном животу она привуче у свој манастир многобројне пострижнице. Упокојила се 921. године. Данас постоје два дивна њена манастира у предграђима града Атине у Атици.
