Добра слава је слава врлине. Она остаје нестарива, не боји се сплетки, не колеба се, не може се одузети, не умањује се, не плаши се пропасти, него остаје свагда млада; неподложна лукавству и блистава прати и иза смрти онога који постане њен вечни споменик, јер заиста и гроб постаје вечити споменик добре славе. Никада добра слава не нестаје, нити њено име, него управо под земљом обесмрћен бива коначно онај којега, у ревновању за врлину и борби за своју земљу и децу, погуби неумољиви Арис.
Ко љуби добру славу сам не мари за њу, него пре свега тражи да буде добрим и часним човеком. Стара се за врлину и тежи знању. Страда за добро, за часно, за истинито, за праведно, са жаром се бори за светиње, за отачаство, за заједницу, за каноне, за поредак и чини све што води слави и части његовога рода. Боји се Бога и са благоверјем Му приноси дужно поклоњење. Поштује себе сама и ништа недостојно себе не чини. Спремно и строго испуњава дужности које су му наложене. Све што чини, чини часно и без лукавства. Ништа не чини на показ, ништа ради лажне славе. Бежи од празнославља и сваке сујетне части, али слава сама гони њега и следи његове трагове; јер истинска слава следи часне, храбре, ревнитеље врлине, пријатеље добра, који теже знању, чуваре закона, благочастиве пред Богом, добротворе отачаства, штоватеље рода свога, делатнике за добро човечанства, који се упуштају у опасност части ради дома, који претпостављају општу корист сопственој и показују истинско самоодрицање у заузимању за истину и правду, за раздавање знања истине и зацарење благочашћа мећу људима. И премда све који тако чине носи једино чежња према часноме и победи његовој у свету, немајући за циљ саму славу, ипак слава прати њих и показује их преславнима.
Василије Велики каже: „Муке раћају славу и напори венце. Ако желиш славу и хоћеш да се узвисиш над многима, буди расудан, целомудрен, мудар, мужествен и трпељив у страдањима за благочашће. Тако ћеш и себе самога спасити и узнети се више због већега блага.“
Свети Нектарије егински
