Поводом посете Патријарха српског Порфирија: Историјат манастира Савина

Питање старости манастира Савине није са сигурношћу утврђено нити се може поуздано рећи ко га је основао. По предању, мала црква Успења Пресвете Богородице потиче из 1030. године а сасвим је извјесно да је оваква каква је данас подигнута у XV вијеку, као и црква Светог Саве за коју предање говори да је темеље освештао сам Свети Сава у XIII вијеку.

Манастир је у својој вишевјековној историји неколико пута остајао пуст и бивао обнављан. Најзначајнија обнова догодила се крајем XVII вијека када се у Савини настањују монаси из порушеног херцеговачког манастира Тврдош на челу са епископом Саватијем Љубибратићем. Овом великом обновом отпочиње нови манастирски живот који ће свој врхунац достићи у другој половини XVIII вијека.

Мала црква манастира Савине посвећена је празнику Успења Пресвете Богородице, и по предању потиче из XI вијека, тачније 1030. године. Обновљена је у вријеме Херцега Стефана Вукчића Косаче, када је и дјелимично фрескописана. Фреске је сликао зограф Ловро Добрићевић из Котора. Фрескописана је и 1565.год а поново је обновљена 1831. год. 

Налази се на брежуљку изнад манастирске порте и посвећена је Светом Сави Српском. Темеље ове цркве је по предању освештао сам Свети Сава посветивши је светом Сави Освећеном. Обновљена је у XV вијеку за вријеме Косача а у ХIХ вијеку дозидана је припрата. Осликана је почетком XXI вијека.

Велика црква Успења Пресвете Богородице је монументална грађевина и представља јединствену синтезу различитих стилова- романског, готског и византијског са елементима православног барока. Зидана је од 1777. до 1799. године а градитељ је био корчулански мајстор Никола Форетић са сарадницима. Иконостас је дјело живописца попа Симеона Лазовића Бјелопољца и његовог сина Алексија а завршен је 1797. године. Величанствени дуборезни баладур (хорска галерија) највјероватније је дјело дубровачког мајстора Паола Пасквалија за кога се претпоставља да је урадио и дуборез на иконостасу.

Манастир Савина са својом богатом библиотеком заузима угледно мјесто у српској култури. Овдје се, осим штампаних књига, чува пребогата збирка старих рукописа из временског раздобља од XIV до XVIII вијека. Ту су четворојеванђеља, октоиси, служебници, требници, акатисници, каноници и ирмологије, типик и крмчија, хронограф, егзегетски и омилитички списи светих отаца, зборници, посебно апокрифни зборници и молитвеници, помјаници и слично.

Најзначајнија је Савинска крмчија, један од преписа Законоправила Светог Саве из XVI вијека. По свом садржају овај препис је потпунији и богатији од осталих преписа.