Човјек, као и свако друго живо биће мора да узима храну, да уноси у себе изворе снаге која је неопходна за одржавање живота. Ми прихватамо кроз храну у наш организам твар коју претварамо у енергију, у покретачку силу која нас чини живим. Уносећи храну у своје тијело ми на најнепосреднији начин постајемо заједничари природе, тј свијета којим смо окружени и чији смо саставни дио. Хранећи се плодовима природе ми чулом укуса успостављамо однос са њом, сазнајемо да живот који нас окружује може да буде сладак, слан, кисео, горак.
Наш однос према храни открива много тога о нама самима. Показује нама и осталима на који начин ми доживљавамо свијет око себе. На који начин спремамо храну, шта и колико једемо, да ли умјерено или се преједамо, колико бацамо, да ли је радо са другима дијелимо или је пак једемо сами. Све то су показатељи стања наше свијести, наше воље, нашег духа. Једном ријечју, наш однос према храни показује какви смо људи.
Недостатак хране значи прекид нашег односа са свијетом чија последица може да буде фатална. Стање глади јесте једно од највећих искушења по људско биће. Због глади човјек је у стању да одустане од своје људскости, да покаже своју сурову страну и сведе своје постојање на животињску борбу за преживљавање.
Човјеку, као и сваком другом живом бићу, је непоходна храна, јер кроз храну ми успостављамо везу са Извориштем живота. Свето писмо нам показује да се Бог човјеку открива дарујући му храну. Створивши прве људе Он их благосиља и дозвољава да се хране плодовима Његове творевине. Авраму се Бог открива у облику три незнана госта које он позива у дом свој и дијели са њима храну. Спасавајући јеврејски народ из египатског ропства Господ им шаље тајанствену храну ману да не помру од глади тумарајући 40 година по пустињи. Христос, како данас чусмо у Јеванђељу, храни пет хиљада људи са пет хљебова и двије рибе.
У овом Христовом чуду се открива велика тајна везана за наше постојање. Народ, жене, дјеца, мушкарци, старци и млади су пратили Исуса слушајући сваку Његову изговорену ријеч, осјећајући да су свједоци нечег посебног, да су свједоци доласка Спаситеља у свијет. Пратећи Христа они долазе у пустињу, дуго су времена на путу а бива већ касно. Народ је изнурен и гладан и ученици предлажу Исусу отпусти народ нека иде у села да купи себи хране (Мт 14,15)
Међутим Христос то не чини, него њихову глад утољава храном. Са мало храни мноштво, али то мало јесте оно што је суштински потребно сваком човјеку. Све ове људе је глад потјерала да дођу у пустињу да траже Христа. Не тјелесна, но духовна глад: глад за истином, правдом, миром, љубављу.
Они напуштају сигурност свога дома, своје породице, града, напуштају своје послове и одлазе у пустињу не би ли сусрели, видјели, чули тог чудесног пророка који објављује једну потпуно нову науку откривајући сваком срцу које жели да га прими у себе истину о смислу постојања.
Христос открива чудом храњења пет хиљада људи тајну свога постојања али и постојања сваког човјека и сваког живог бића. Тек када утолимо нашу глад за смислом, тек када сазнамо зашто, због чега и за кога живимо, постаје нам јасно да човјек не живи само о хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих (Мт 4,4).
Благословивши пет хљебова и двије рибе Христос даје преко ученика народу храну освештану пристуством Божије благодати. Господ толи духовну и тјелесну глад онима који су га тражили и дошли у пустињу да чују Ријеч Божију.
Драга браћо и сестре, не престајмо никада да тражимо Христа, не би ли и ми у сусрету са Њим утолили нашу глад за смислом и истином. Он је наша истинска храна. Вољом Оца Небеског, садејством и силом Духа Светога, Син Божији постаје дио нас, да би ми постали дио Њега.
Христос нам се открива и позива нас ријечима које ми понављамо сваке литургије изнова: Узмите, једите, ово је Тијело моје… (Мт 26,26) Само за трпезом са Христом, причешћујући се храном бесмртнога живота ми обнављамо у себи икону Божију, искру божанског постојања.
Приступајући на Светој Литургији са љубављу, чиста срца и мирне савјести Тајни Христовог присуства ми добијамо сваки пут нову шансу да постанемо садјелатници Његови у преображавању свијета од мјеста пустог у рајску башту. А од нас и наше слободе зависи колико ћемо наш живот и свијет око себе испунити храном благодати непролазне. Амин.
*Беседа изговорена у осму недељу по Педесетници
