У сусрет почетку нове школске године доносимо ауторски текст др Александра Милојкова „Смисао и циљеви верске наставе и грађанског васпитања у савременом образовном систему“
Када говоримо о верској настави у српском образовном систему кажемо да је она уведена у наше основне и средње школе 2001. године, у време владе покојног премијера Зорана Ђинђића. То је, наравно, тачно али би требало инсистирати на прецизнијем термину. Верска настава је у време владе Зорана Ђинђића враћена у српске школе, одакле је била избачена од стране комунистичких власти бивше Југославије. Треба инсистирати на том термину враћена јер он указује на један идеолошки мотивисани прогон. Сведочи о увођењу верске наставие не као о некој новотарији у нашем школском систему већ као о исправљању једне велике неправде и једног анти демократског и анти цивилизацијског поступка. Нажалост, термин враћена потребно је неговати јер се слична идеолошка атмосфера према верској настави наставља, све време од њеног поновног враћања у српски образовни систем. Такође, један податак, са којим заиста не треба да се поносимо пред демократским светом којем декларативно тежимо, даје нам за право да сумњамо у искреност државе када је повратак верске наставе у питању. Наиме, наставни кадар који изводи верску наставу, од 2001. године до дана данашњег нема решен радни статус. То су људи који имају исте обавезе али не и иста права као њихове колеге које предају друге предмете. На делу је једна груба, системска дискриминација. Ми имамо закон који онемогућава наставницима верске наставе заснивање сталног радног односа – само зато што предају верску наставу. Да додамо да за наставнике грађанског васпитања ово не важи. Ово озбиљно говори у прилог сумњи да је држава била неискрена у својој намери да исправи један анти цивилизацијски акт. И да је та неискреност континуирана, са крајњом намером да верске наставе ипак не буде. Са тим у вези, повремени отворени насртаји, какав је последњи од стране министра просвете, господина Вербића, могу се тумачити као стварна намера државе – да се поново, из њој знаних идеолошких и/или неких других разлога, реши верске наставе. Иступ господина Вербића зато разумевамо како „пипање пулса“ јавности, да ли је спремна да тако нешто прихвати.
У свом даљем излагању, мотивисани управо критикама министра Вербића и других противника верске наставе, осврнули бисмо се на три питања која се најчешће у тим критикама и покрећу. Прво питање је веза секуларног уређења државе Србије и верске наставе у државним школама. Устав Републике Србије, у члану 11. регулише одвојеност цркава и верских заједница од државе, а државу као световну. Противници верске наставе се на овај члан позивају, сматрајући да је присуство верске наставе у државним школама у директној супротности са Уставом. Напоменимо да је Уставни суд, у два случаја (по питању Уредбе владе о увођењу верске наставе и по питању Закона о црквама и верским заједницама) пресудио да присуство верске наставе, као и оспорени чланови Закона о црквама и верским заједницама (у једном се јемчи право на верску наставу у државним основним и средњим школама) није у супротности са Уставом Републике Србије. И поред тога, овај „аргумент“ позивања на Устав и секуларност се и даље истиче. У чему је ту онда проблем? Очигледно у самом појму секуларности. Да ли је тај појам суштински могућ као један и јединствен, или пак постоји мноштвеност његових модела? Ако ствари поставимо сликовито и проблем илуструјемо чувеном Рафаеловом сликом Атинска школа, проблем изгледа платонско-аристотеловски. Они који се позивају на аргумент секуларности наступају „палтонски“, заступајући идеју да постоји само један модел секуларности, једна објективна суштина секуларности у коју нам се ваља уклопити уколико желимо да се назовемо секуларним друштвом. Та „објективна суштина секуларности“, гле чуда, изгледа као модел већ виђен у нашој не тако давној идеолошко-тоталитарној, богоборној и вероборној прошлости. Ствари не би биле за чуђење, да на сцени немамо једну политичку схизофренију. Са једне стране заступа се тоталитарност мишљења, док се са друге декларативно тежи европским вредностима, у чијој суштини су плуралност и различитост. Управо та Европа, којој званично тежимо као држава, показује да не постоји један, платонско-трансцендентни, задани модел секуларности већ да постоје појединачни модели, који су међусобно делом слични, али делом и различити. Јасно је да у европском искуству одвојеност државе и цркава не мора значити апсолутни зид између, већ подразумева одговарајуће облике сарадње на пољу заједничког интереса, а све у циљу унапређења људских права и слобода. Дакле, колико год нам Платон био драг, истина је овог пута на страни „аристотеловске“ мноштвености и појединачности из које нам ваља угледати за нас одговарајући модел секуларности. Ако бисмо из те плуралности европског секуларизма могли извући један заједнички именитељ секуларног онда би он гласио да није посао државе да шири верско учење, али јесте да унапређује људска права својих грађана. А право на веру и верско образовање су свакако део тог корпуса права. Такође, ако је верска настава усмерена као упознавању своје вере у дијалогу и са другима и другачијима, то свакако треба да допринесе бољем разумевању и слози једног на разликама заснованог друштва. А мир и стабилност је свакако интерес државе. Много је и других практичних и животних разлога који оправдавају присуство верског образовања у државним школама. Са друге стране, против верске наставе постоји само један разлог – идеолошки. Та, савременом демократском свету несхватљива потреба да се задовољи једна мртва идеја као идеја, без обзира што она нема везе са конкретним животом и животима. Цивилизацијски и демократски искорак јесте схватање да животу не претходе идеје, већ да идеје формира живот. Тако и појам секуларности формира конкретна животна пракса. Идеје треба да подражавају живот и да служе животу, а не да живот служи унапред задатим идејама. То је, мишљења смо, једини прави модел демократског друштва које једино као такво има шансе да буде састављено од слободних, задовољних и срећних људи. Тако, питање верске наставе и грађанског васпитања представља један мали тест јавне политичке свести – да ли иде ка демократичности или тоталитарности. Заиста, Платон колико год да је био интересантан ипак је био и прилично тоталитаран. Зато, овог пута је боље прст окренути са Аристотелом „ка доле“ – ка реалности живљења, ка стварности конкретних живота. Онима који се залажу за унитарни појам секуларности мора се прихватити да је то залагање легитимно (као политичка опција, ма колико се она нама лично не свиђала). Али, са друге стране, они морају прихватити да то није и не може бити једини могући појам секуларности. Поготово ако се у исто време, као политичка опција, залажу за европски пут земље и за европске вредности.
Следеће питање је у блиској вези са претходним, као однос јединства и плуралности. Њега је, нека нам се дозволи да кажемо, за нас који предајемо верску наставу, прилично болно па и увредљиво активирао министар Вербић. У низу својих паушалних и међусобно неконзистентних изјава о верској настави (и грађанском васпитању) министар је изјавио да је увођењем ова два предмета створена сегрегација међу ученицима. Сегрегација означава грубу деобу људи, на основу неког критеријума који одудара од основних људских права и врло често је у вези са дискриминацијом. На пример, деоба по националној, расној, верској, социјалној или некој другој, сличној основи. Министар је замерио да се деца по питању верске наставе и грађанског васпитања опредељују не по интересовању већ по вери својих родитеља. Шта је све проблематично у овој министровој изјави? Прво, створен је непостојећи јаз између грађанског васпитања и верске наставе, као да се за први опредељују атеисти а за други верници, те да се деца по том основу деле. Из радног искуства наставника верске наставе, одговорно се може потврдити да то није тачно. Ђаци се најчешће опредељују према личном интересовању. Има ту и других критеријума који утичу на избор (најчешће личност наставника и одговарајуће друштво из разреда), али једног нема – потреба за оштрим отклоном према алтернативном предмету. Такође, ова два предмета никако не значе деобу на вернике и атеисте. Радно искуство говори да, на нивоу средњошколског образовања, на оба предмета постоје ђаци који заступају оба става у вези религиозности.
Следеће што као проблем треба приметити у овој министровој изјави јесте појам јединства и однос према различитостима. Ако узмемо за тачно да се ђаци на верској настави најчешће опредељују због личне припадности одређеној вероисповести, да ли ту постоји проблем сегрегације? То питање је посебно актуелно у мултирелигијским срединама, где се у једној школи слушају две врсте верске наставе (на пример православни катихизис и исламска веронаука). Прво што треба напоменути јесте да је право родитеља да васпитавају своју децу у складу са својим религијским убеђењима Уставом гарантовано право (члан 43. Устава). Заиста је несхватљиво да неко ко представља извршну власт доводи грађанима у питање Уставом гарантована права!? Зашто се том праву родитеља даје негативна конотација? Због чег би се реализација тог права потискивала из јавне сфере, конкретно из нашег школства? Није ли то онда једно индиректно указивање на религиозност као лошу и непожељну? Таквим ставом се само доприноси да вероисповест на нашим просторима заиста постане и остане неуралгична тачка. Тачка могућих сукоба. Потискивајући ту различитост из нашег школства, управо се доприноси појму религијске различитости као нечем потенцијално опасном. Дајући религијској различитости епитет непожељног у школској атмосфери ми заправо улазимо у једну тиху сегрегацију. Сегрегацију у којој ће наше различитости стасавати и расти као неуралгичне тачке, спремене да ескалирају у неки будући сукоб.
Да бисмо овакве негативне ефекте избегли, ваља нам да порадимо на другачијем појму јединства. Сфера нашег јавног живота, па тако и сфера нашег школства, треба да постане место сусрета и комуникације различитости. Нама није потребно јединство које се плаши разлика и где се разлике поистовећују са деобом и сегрегацијом. Наш појам јединства не сме да буде поистовећен са некаквим најмањим заједничким именитељем истости, већ треба да имплементира постојећу различитост у свој њеној животној пуноћи. Јединство треба да постане комуникација многих и различитих. Та реалност различитости је реалност наше државе Србије. И те различитости се не треба стидети, нити је као злехуду потискивати из јавне сфере. Коначно, разлика није раздвајање, а поготово није сегрегација. Различитост јесте и треба да буде спајање, без поништења појединачне конкретности, уколико јединство схватимо као комуникацију и однос. Да бисмо до таквог појма јединства дошли, а он је једино могућ у мултикултуралној Србији, онда је место верске наставе у нашим школама неупитно. Но, да бисмо коначно кренули као оваквом појму јединства морамо учинити први и најозбиљнији корак – престати да тоталитарно мислимо. Нажалост, чини се да је управо такав, тоталитарни начин мишљења, идејна основа последњег насртаја на верску наставу и грађанско васпитање. И поново долазимо до апсурда, јер се са друге стране залажемо за своје место у заједници европских народа. Очигледно је да управо тај европски појам јединства треба прво да дође до нас, до наше свести. Тоталитарни начин мишљења, поистовећивање различитости са подељеношћу, јединство као монолитна истост на јавној сцени, никако не иду заједно са нашом тежњом ка интеграцији у ЕУ.
И треће питање којег бисмо се у свом излагању дотакли, јесте питање модела верске наставе у нашим школама. У нашим школама верска настава се изводи као катихетска настава одређене традиционалне цркве или верске заједнице, у зависности за коју се ђаци определе. Често се таквој настави упућује приговор, управо због њеног катихетског садржаја, што се поново надовезује на већ поменуту причу о секуларности државе. Неретко се чују и предлози да би верска настава требало да буде учење о религијама, а не изношење садржаја једне одређене вере. У дискусијама се поставља питање који је од два модела бољи?
Када је у питању искуство европских држава, ситуација је следећа. Готово у свим државама Европе постоји верска настава. У државама ЕУ верске наставе нема у Француској (мада у неким деловима је има) и Словенији. У осталим земљама ЕУ постоје генерално два модела верске наставе. Један је, слично нашем, катихетски модел а други неки облик религијског образовања, неконфесионална учења о великим светским религијама или као неконфесионално учење о хришћанству и сл. Поменимо неке од земаља ЕУ које имају модел верске наставе сличан нашем. То су: Белгија, Мађарска, Италија, Немачка, Аустрија, Летонија, Литванија, Шпанија, Португал, Пољска, Словачка, Румунија, Кипар, Грчка, Малта, Северна Ирска, Република Ирска, итд.[1] Такође, постоје различити модели сарадње државе и цркава и верских заједница на плану верске наставе. У неким државама предмет је факултативан, у некима обавезан изборни са алтернативним предметом (као код нас), док је у неким државама, попут Аустрије, обавезан предмет.
Вратимо се поново питању који је од два постојећа модела верске наставе бољи и прикладнији за наше школе? Плуралност модела у земљама ЕУ говори нам да не постоји обавезујући, универзално добар и универзално прикладан модел верске наставе. Модел који конкретна држава примењује направљен је тако да постигне задати циљ. Шта то значи? То значи да треба анализирати властиту реалност и потребе и задати циљ верске наставе. И на основу тога усвојити конкретан модел наставе, који ће за наше конкретно подручје дати најбоље резултате и омогућити достизање задатог циља. Ако као за глобални циљ верске наставе поставимо неговање права на верско образовање, познавање себе и другог и развијање свести о мултикултуралности и комуникацији, онда би, по нашем личном мишљењу, у Србији најбољи модел верске наставе био онај који би представљао неку врсту синтезе два у Европи постојећа модела. Наиме, из искуства рада у нашим школама, стекли смо утисак да се горе поменути циљеви најефектније постижу када нашим ђацима изложите садржај вере којој лично припадају и када их кроз то учење уведете у комуникацију са другим и другачијим. Толеранција различитих, у првом реду различитих по верском и националном определењу, у свести младих људи (реч је о искуству рада у гимназијском образовању) нејделотворније заживи и бива прихваћена ако се пренесе као садржај конкретне, властите вере и властите припадности. Зато смо мишљења да би такав један модел верске наставе, као синтеза верског катихизиса и учења и упознавања са другима, био најбољи модел за наше поднебље. Његови ефекти би били како јачање појединачног верског и културног идентитета, тако и комуникација са другима и другачијима. На тај начин бисмо допринели изградњи поменутог појма јединства као комуникације, у исто време негујући и властите појединачности и различитости.
Овакав приступ верској настави и грађанском васпитању у нашим основним и средњим школама био би у чврстој вези са европским вредностима којима декларативно, политички тежимо као држава. Са друге стране, алтернатива је инсистирање на тоталитарној истости, на страху од разлика, на постовећивању разлика са поделама, што све представља озбиљну схизофренију са званичним државни проевропским опредељењем. Европске вредности и европски стандарди нам налажу да говоримо о свакако добродошлој реформи верске наставе, а не о њеном суштинском укидању (ма како та намера укидања била увијена у фине обланде).
Када својој проевропској свести поставимо ово питање ваљало би да на уму имамо и следећи податак. На тлу Европе, у XXI веку нико још није укинуо верску наставу. Верску наставу су укидали неки мало другачији Европљани у XX веку и то: нацистичка Немачка, комунистичка Русија, комунистичка Југославија, комунистичка Румунија… Шта им је заједничко? Тоталирани начин мишљења. Очигледно, тоталитарној свести смета свака различитост, па и верска. Она има потребу да све сведе на истост, да униформише. Зато је тоталитарна. Но, Европа је такву свест оставила иза себе.
