Архимандрит Дамјан (Цветковић) - секретар Епархије жичке Српске православне цркве. Са њим су разговарали са сајта pravoslavie.ru о Христовој проповеди у савременом свету, о потреби за искушењима и опасностима „удобног“ хришћанства, о томе како да се изборимо са паником у нашим тешким временима. Архимандрит Дамјан је такође изнео своја размишљања зашто породични човек не треба да „јури“ за монасима, већ да тражи исповедника међу белим свештенством.
„Удобно“ хришћанство никада није довело до добра. Зато нас Бог не оставља без искушења"
– Слобода коју је Бог дао човеку је веома опасна ствар. Само вођен овом слободом, човек одређује ко му је господар, брат, Бог. Само мој лични избор води ме у ропство греху, или у очишћење од њега. То се не односи само на појединца, већ и на људе, друштво. На основу личног искуства, рећи ћу да непријатељско окружење понекад има своје предности: тако човек или људи лакше виде ко му је пријатељ или непријатељ, и постаје му лакше да направи прави избор, макар и ради очувања себе. Духовни „стакленички“ услови су изузетно опасни: врло је лако упасти у гордост, почети да лажете себе говорећи: „Ја имам све у духовном смислу добро“ – такво самозадовољство ће неминовно довести до деструктивног пада. Зашто, пита се, радити на неговању врлине у себи, када је ионако све (споља) добро: молитва по распореду, лепа музика, звона, побожни разговори, „поклоници“, „благослови“ и слично? Не, тако „удобно“ хришћанство никада није довело до добра – рад је увек потребан. Зато нас, чини ми се, Бог не оставља без искушења: помажу нам, прво, да увидимо сопствену слабост, а друго, обавезују нас да радимо да име хришћанина не постане празна љуштура .
*Односно, данашња искушења, са којима се, на примјер, суочавају Србија и Русија, имају своје духовне користи?
- Не само корист, него задатак од Христа, који морамо испунити да бисмо Му остали верни. Схватите, без икакве „шенген визе“ можете бити хришћанин. Али без Христа је тешко, зар не? Мало је вероватно да ће Срби моћи да остану хришћани ако прихвате и пристану на агресивно наметнуте „вредности” под дугином заставом, иако им се за ово обећава улазак у друго „цивилизовано друштво”. И нека нам се смеју, ругају, називају нас „варварима“ и „заосталим“ – боље нам је да „заостанемо“ са Христом него да Га издамо после „цивилизатора“, помози им, Боже, да се врате Теби.
*Свако од нас је позван да проповеда Христа. Да ли то значи да треба да зовемо све које сретнемо да страдају? Као, ако хоћеш са Богом, имаш директан пут до Гулага или Јасеновца – само тамо ћеш наћи спас?
Једина права проповед Христа је наш сопствени живот.
- Изузетно сам негативан према таквим позивима. Не познајемо човека, његове снаге, могућности – не познајемо себе како треба. Стога је помало неодговорно постављати било какве услове, и то од себе, од „ветра у својој глави“. Морамо проповедати, али једина права проповед Христова, чини ми се, јесте наш сопствени живот. Мој исповедник ми је рекао: „Не проповедај Христа ни у чему другом осим у свом животу“, није само рекао, већ је чак, рекло би се, викао, инсистирао. Можеш да избацујеш лепе фразе из књига, побожне пароле колико хоћеш, али шта имаш од њих ако и сам не живиш по Јеванђељу. Генерално, чини ми се да смо сада у огромној кризи духовног искуства.
*Како то?
– Видите: Срби су живели под турском окупацијом скоро пет стотина година – о процвату српске цркве у то време и у тим условима тешко је говорити: углавном се радило бар о физичком опстанку Православља. Негде средином 19. века ми смо се ослободили, али су Цркву предводили епископи из Фанара, који нису имали много посла са некаквом Србијом, некаквим Словенима. Радило се о материјалној добити, да, а да би врло духован Хелен утонуо у просвећеност словенских варвара - престаните.
Ми смо веома млада Црква. Наравно, могуће је и потребно подсетити се светлих времена лозе Немањића, Светог Саве и других великих српских светитеља, али пола миленијума проведених у окупацији, укључујући и духовну, не може а да не утиче.
*Чак и „неких“ 70 година комунистичког вавилонског ропства Руске Цркве има ефекта – а камоли неколико вјекова.
- Не усуђујем се да поредим, али признајем. Свима нам је било тешко.
*Али сада је, хвала Богу, лакше.
- С једне стране, да. С друге стране, ту су и изазови и невоље. На пример, жеља лаика да се по сваку цену исповеде код монаха. Уверен сам да је за породичног човека најбоље да се исповеди код белог свештеника: он има искуства у породичном животу, може да да савете, препоруке у области са којима монах нема никакав однос, а и не треба да га има. Зашто бих ја, извините, оптерећивао монаха својим породичним успонима и падовима? Шта њега брига за моју свекрву, зета, снају? Поштеди калуђере, уосталом, ово се њих не тиче. Можете се обратити космонауту за економски савет или историчару око руског фудбала.
Свети Пајсије Атонски је рекао да ће човечанство у 21. веку имати две главне невоље: безумље и развод.
Како, питам се, монах може помоћи у породичним стварима? Још једном кажем: оставимо монасима њихову сферу деловања, немојмо на њихова плећа стављати бремена неподношљива.
А монаси, сећам се овога из разговора са нашим драгим патријархом Павлом и његовим истомишљеницима, немају право да се претварају да су исповедници, немају потребу да претендују на улогу свеца који може да реши породичне невоље! Исповедник својој братији можеш бити само у манастиру где сви заједно живите, где познајете сваког члана своје мале заједнице. Оставите белом свештенику, који не живи ништа горе од монаха, ни у чему нижег од њега, али разуме се, дао Бог, у породичне ствари, у ову страну живота. Једноставно, престаните да трчите за монасима – они су већ уплашени!
А за самог таквог тркача је штетно. То је уобичајена сујета: „Кога брига, али ја се не исповедам никоме, него самом схимонаху Илији!“
*Ратови и ратна пропаганда - ово слушамо не само свакодневно, већ сваког минута. Узнемирено, понекад застрашујуће. Како ја, као хришћанин, да прихватим ово, оче Дамјане?
Да, као и увек, зашто паничарити! Нико од нас не зна да ли ће дочекати сутрашњи дан. Чини ми се да нема потребе да обраћамо такву, па чак и паничну пажњу на нешто глобално – свако од нас се суочава са својим крајем света. Последњи пут доживљавамо управо сада, а не када о томе извештавају Први канал или Би-Би-Си. Морате да исправите свој живот сада, овог минута, а не касније, када замирише пржено. Помоћи мајци или жени да огуле кромпир данас је већ нешто: тако показујеш љубав према ближњем. Усредсредите се на свој живот и молим вас, препустите Христу да се носи са проблемима и катастрофама другачијих размера - Он ће се носити са њима тако да се то не чини мало, Он све то зна и донеће добар резултат, на Његову победу. А у Његовој победи можемо учествовати ако у свом – малом, али за Христа веома вредном – животу покажемо љубав према ближњем. Зато не паничите. Први пут вам је, шта ли? Све ће бити добро – верујте Богу.
