На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Начало Индикта (црквена нова година); Преподобни Симеон Столпник; Преподобна Марта; Свети и праведни Исус Навин; Свети мученици Калист, Евод и Ермоген; Светих четрдесет девојака подвижница; Преподобни Мелетије нови; Свети новомученик Анђел; Преподобна Евантија; Преподобни Николај; и споемн чудотворне иконе Пресвете Богородице у манастиру Миасинском.
* * *
Препоручена емисија:
Емисија о богослужбеним особеностима празника Начала Индикта - Црквене нове године
* * *
Препоручени текст:
Катихета Бранислав Илић: „Твоје од Твојих“ - Поводом 1. септембра Дана творевине Божје
* * *
Тропар празника:
ПОЧЕТАК ЦРКВЕНЕ ГОДИНЕ
Први Васељенски Сабор определио је, да се година црквена почиње првога септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2. Мојс. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: „Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње“ (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ Симеона Столпника
У земљи Кападокији, у селу Сисану, живљаху хришћани супрузи Сусотион и Марта. Њима Бог дарова овај благословени плод сина, коме дадоше име Симеон, и кога по обичају хришћанском крстише. Васпитаваше се он не у књижном учењу него у простоти и незлобивости; али се мудрост Духа Божија усељује и у просте људе и зна неуке избирати, да би посрамила мудровање овога века. Када Симеону, будућем пастиру словесних оваца, бејаше тринаест година, он стаде пасти овце оца свога, чиме се уподоби Јакову, Мојсију и Давиду, који такође пасијаху овце и бише удостојени божанских откривења. Једном у току зиме, када се овце због великог снега не изгоњаху на пашу, блажени дечак Симеон беше слободан и са родитељима својим оде у недељу у цркву. Пажљиво слушајући шта се пева и чита, Симеон чу свето еванђеље у коме се називају блаженима сиромашни, они који плачу, кротки, чисти срцем, па упита једног чесног старца који стајаше поред њега, шта значе ове речи. Научен Духом Божјим, старац стаде објашњавати Симеону и дуго га поучаваше, показујући му пут ка сиромаштву духа, чистоти и љубави Божјој, и ка врлинском животу уопште, који води савршенству. И добро семе старчевих поука паде на добру земљу: у души Симеоновој тог часа изниче усрдна чежња ка Богу и израсте непоколебљива жеља да пође тесним путем који води к Богу, јер он одлучи у уму свом да без одлагања остави све и крене за чежњом срца свог. Поклонивши се чесноме старцу и благодарећи му за корисно поучење, Симеон му рече: Ти си ми отац и мати, учитељ добрих дела и вођ спасења мога.
Одмах после тога Симеон изађе из цркве, и не свраћајући кући отиде у једно усамљено место, згодно за молитву. Ту он паде на земљу ничице крстолико и с плачем се мољаше Богу да му покаже пут ка спасењу. Ауго лежећи тако и молећи се, он напослетку заспа и виде овакво виђење: копа он неки темељ, и чу глас који му говори: „копај дубље!“ И он стаде копати дубље. И кад преста копати, сматрајући да је довољно дубоко, он опет чу глас који му наређује да копа још дубље. Он поново стаде копати; и кад престаде са копањем, њему и по трећи пут дође глас да продужи са копањем. Најзад чу ове речи: „Престани, доста је! А сада, ако хоћеш да зидаш зграду, зидај трудећи се усрдно, јер без труда ништа успети нећеш“.
Ово виђење зби се на самом Симеону. Он на дубоком смирењу положи такав темељ за изграђивање себе и других, да његове врлине, изгледаше, превазилазе људску природу.
После овог виђења Симеон устаде и оде у један од манастира у његовој постојбини. Игуман тога манастира бејаше блажени Тимотеј. Симеон паде на земљу пред манастирским вратима, и лежаше седам дана без хране и пића, а у осми дан изађе игуман и упита га, одакле је, куда иде, како ее зове, није ли учинио неко зло и бежи од руку господара својих. Симеон паде к ногама игуману и са плачем му говораше; Нисам, оче, ја од таквих; никоме нисам учинио зла, него жудим да свим срцем Богу служим. Смилуј се на мене грешног, и допусти ми да уђем у манастир и будем слуга свима. – Провидевши у Симеону Божји позив, игуман га узе за руку и уведе у манастир говорећи братији: Учите га монашком животу и манастирским правилима и уставу.
Примљен у манастир, Симеон се свима покораваше и служаше. За кратко време он научи напамет цео Псалтир. Када му бејаше осамнаест година он би пострижен за инока, и убрзо постаде искусан инок, јер строгошћу свога живота он превазиђе све иноке тога манастира. Братија у манастиру узимаху храну: неки једанпут дневно увече, неки сваки други дан, а Симеон не узимаше хране читаву седмицу.
Родитељи Симеонови две године тражаху Симеона свуда и не могаху га пронаћи, пошто га Бог скриваше. И плакаху много за њим, и толико туговаху, да му отац умре од туге. А Симеон, нашавши себи оца у Богу, свега себе предаде Њему од младости.
Живећи у тој лаври, блажени Симеон пође једном ка студенцу да захвати воду. Узевши конопац од кофе, врло јак и оштар, исплетен од палмових врвца, он га тако чврсто омота око нагог тела свог, од врата до бедара, да му се конопац уреза у тело. Након десет дана тело му се загноји од рана, јер се коноп беше зарио до костију, и стаде страховито смрдети, па још и црвима узавре. И братија рекоше игуману: Откуда си нам довео овога човека? Не можемо да га подносимо због смрада што излази од њега; нити ко може стајати близу њега. Када ходи, црви падају од њега; и постеља му је пуна црва. Чувши то игуман се зачуди; и уверивши се да је тачно све што му је речено, упита блаженог Симеона: Реци ми, чедо, откуда долази овакав смрад? – А Симеон стајаше ћутећи, оборена погледа. Игуман се разгневи и нареди да силом свуку са Симеона горњу хаљину. Тада угледаше да му је власеница сва крвава и да му се коноп урезао дубоко у тело до самих костију. То запрепасти игумана и све присутне. И они са великом муком једва узмогоше скинути тај коноп са Симеона, пошто заједно са њим отпадаше и иструлело месо. А Симеон, јуначки трпећи те болове, говораше: Пустите ме као смрдљивог пса, јер сам ово заслужио грехова мојих ради. – На то му игуман рече: Тек ти је осамнаест година, и какви су то греси твоји? – Симеон одговори: Оче, речено је пророком: у безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50, 7). – Чувши овакав одговор игуман се зачуди Симеоновом расуђивању, и дивљаше се што је тако прост младић прожет толиким страхом Божјим. Ипак га стаде саветовати да не мучи себе толико, и говораше му: Није корисно почињати нешто што је сврх силе; доста је ученику да буде као учитељ његов (ср. Мт. 1. 0. , 24).
Много је времена требало да Симеону зарасту ране. А када Симеон оздрави, игуман и братија поново приметише да Симеон опет мучи тело своје; па бојећи се да се не стану угледати на њега нека слабија братија, и тиме сами проузрокују смрт себи, наредише му да иде из манастира. Симеон оде из манастира и дуго хоћаше по пустињи и по горама док најзад не пронађе један безводни бунар у коме живљаху разни гмизавци. Спустивши се у тај бунар, Симеон се стаде молити Богу.
После неког времена игуман једне ноћи виде у виђењу много народа са оружјем и свећама који опколише манастир и питаху: „Где је слуга Божји Симеон? Покажите нам њега, који је тако мио Богу и анђелима. Ако нам га не покажете, ми ћемо с манастиром спалити и вас. Симеон је већи од вас, и Бог ће преко њега учинити многа чудеса на земљи“.
Пренувши се из сна, игуман обавести братију о свом страшном виђењу и исприча им какав страх претрпе због Симеона. И посла игуман свуда да траже Симеона, па чак и сам крену у тражење. Узевши неколицину од братије, игуман прохођаше пустињу и пештере тражећи подвижника. Наишавши на чобане који пасијаху овце игуман се распита код њих, и сазнаде од њих да се Симеон налази у оном празном бунару. Журно отишавши к томе бунару, игуман викну Симеона: Јеси ли ту, слуго Божји? – Симеон одговори: Оставите ме, свети оци, још мало времена, док не предам дух свој, јер изпеможе душа моја пошто гневљах Бога.
Но монаси га и против његове воље извукоше из бунара и доведоше у манастир. Проживевши у манастиру неко време, блажени Симеон опет тајно оде из манастира и скиташе се по горама и по пустињи. Затим, вођен Духом Божјим он дође на гору у близини села Таланиса, нађе тамо малу келију усечену у стени, и затвори се у њој. У тој келији он проведе три године. Ту се он опомену Мојсија и Илије који су се постили четрдесет дана, па намисли да и он опроба себе таквим постом. У то време допутова у Таланису епископ те покрајине, по имену Васон, који обилажаше цркве по градовима и селима. Дознавши за блаженог Симеона епископ дође и к њему. Симеон га стаде молити да зазида врата његове келије на четрдесет дана, не оставивши му у келији ништа за јело. Али епископ не хте учинити то, говорећи му: Не треба човек да убија себе безмерним постом, јер је то пре грех него врлина. – На то му преподобни рече: Онда ми, оче, постави хлеб и воду, да их се прихватим ако буде нужде, и тако храном поткрепим мало тело своје.
Епископ Васон пристаде на то: постави у келији хлеб и воду, зазида врата камењем, па оде на свој пут. А кад се наврши четрдесет дана, епископ дође опет к преподобноме, разида зазидана врата келије и обрете преподобнога где као мртав лежи на земљи, а хлеб и вода стоје нетакнути на месту где су били постављени, јер их се велики постник не беше ни дотакао. Узевши сунђер, епископ Васон оми и расхлади уста преподобноме, и чим преподобни мало дође к себи епископ га причести Божанским Тајнама. После тога Симеон узе мало лаке хране, те се поткрепи. О овако великом уздржању преподобнога епископ причаше многој братији на корист. Преподобни пак од тога времена стаде се сваке године тако постити у Свету Четрдесетницу: ништа није јео ни пио него се непрестано молио, двадесет дана стојећи а двадесет дана седећи од труда.
Пошто проведе три године у својој тесној каменој келији, преподобни Симеон се попе на највиши врх горе. И да не би силазио отуда, он једним крајем железног ланца, дугачког десет метара, окова себи ногу, а други крај прикова за камен. Тако везаи он све време очи своје упираше на небо и умом се узношаше к Ономе који је изнад небеса. Чувши за пре1подобнога, сам архипастир Антиохијске цркве блажени Мелетије дође да га посети. Видевши преподобнога Симеона тако прикована, блажени архипастир рече: Човек може и без окова владати собом, и гфиковати себе за једно место не ланцима него вољом и разумом. – Чувши ово, преподобни Симеон употреби ову поуку себи на корист: скиде са себе окове и добровољно окова себе вољом, обарајући помисли и сваку охолост која се подиже на познање Божије, и поробљујући сваки разум на послушност Христу, да постане добровољни сужањ Исуса Христа (ср. 2. Кор. 10, 4-5).
Слава светог подвижника разнесе се свуда. И стадоше се стицати к њему сви, не само оближњи житељи, него и људи из далеких земаља којима је ваљало превалити пут од много дана.
Неки од њих доношаху к њему своје болеснике, други прошаху исцељење својим болнима на дому, трећи сами беху под искушењима и невољама, четврте мучаху нечисти духови. И нико се од њих није враћао празан, него је сваки добијао оно што је тражио: неки исцељење, неки утеху, неки корисну поуку, неки неку другу помоћ. Сви су се с радошћу враћали својим кућама, славећи Бога. А преподобни, када би исцелио кога, увек је говорио таквоме: Прослављај Бога који те исцели, и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе.
Као река стицаху се к преподобном Симеону људи разних народа, племена и језика: Исмаиљћани, Персијанци, Јермени, Грузини, Хомерити, Шпанци, Британци и Талијани. Тако Бог прослављаше онога који Њега прослављаше. И сви ти многобројни људи који се сабираху к преподобноме, тражаху да га се дотакну узимајући благослов од њега. Такво поштовање и узнемиравање постаде теретно блаженоме, и он пронађе чудан начин избављења од људске вреве: одлучи да сазида стуб и стоји на њему, како га се долазиоци не би могли дотицати. И он подиже стуб, и устроји на њему обиталиште од два лакта; и ту живљаше у посту и молитвама. И би први столпник. Стуб беше висок шест лаката, и свети Симеон простоја на њему неколико година. Тада му људи подигоше други столп, висок дванаест лаката. Затим након не мало времена подигоше му стуб висок двадесет и два лакта, а потом – стуб од тридесет и шест лаката. Тако преподобни стубовима разне висине као лествицама пењаше се ка небеском свету, трпећи много на њима од к1ише, од врућине и од мраза. А храна му беше квашено сочиво, – вода. Око стуба људи му подигоше две камене ограде.
O таквом животу светог Симеона чуше свети оци који живљаху по пустињама, и дивљаху се његовом необичном подвигу:јер још нико не беше измислио такво живљење – стајање настолпу. И желећи да испитају каквога је духа, они му послаше овакву поруку: Зашто не идеш путем отаца наших него си измислио неки нови пут? Сиђи дакле са стуба и последуј житију древних пустињака. – Поред ове поруке они дадоше посланицима још и упутство: да Симеона силом скину са стуба ако се не покори њиховој поруци, а ако се покори њиховој поруци и хтедне сићи са стуба, онда да га оставе да стоји на стубу као што је почео, јер покаже ли се послушан, то ће бити доказ даје његов нови начин живота од Бога. Тако и би. Јер када посланици дођоше к преподобном Симеону и саопштише му поруку сабора светих отаца пустињака, он одмах крочи ногом на лествицу желећи да сиђе доле. Видећи то посланици повикаше: Не силази, свети оче, него остани и даље на стубу, јер сада знамо да је тобом започето дело од Бога, који нека ти буде помоћник до краја.
К преподобном Симеону дође и Дон, патријарх Антиохијски, прејемник светог Мелетија, и видевши његово живљење удиви се и дуго бесеђаше с њим о стварима корисним по душу. Затим патријарх одслужи свету литургију, и они се обојица причестише Божанским Тајнама. Потом се патријарх врати у Антиохију.
Међутим преподобни се све више и више подвизаваше, оружајући се против невидљивог непријатеља. Тада ђаво, ненавидник свакога добра, претвори се у анђела светла и показа се светоме у близини стуба на огњеним колима, са огњеним коњима, као да силази с неба, и говораше: Чуј, Симеоне, Бог неба и земље посла ме к теби, као што видиш, са колима и коњима, да те као Илију узмем на небо, јер си такву част заслужио због светости свога живота, и већ је дошао час да окусиш плодове трудова својих и примиш венац похвале из руке Господње. Стога похитај, слуго Господњи, да видиш Творца свога и да се поклониш Њему који те створи по лику Своме; а и тебе желе да виде анђели и арханђели са пророцима, апостолима и мученицима. – Светитељ не распознаде вражију прелест, и рекавши: „Господе, мене ли грешника хоћеш да узмеш на небо?“ подиже десну ногу да стлш и на огњена кола, и у исто се време прекрсти десном руком; и тог часа ђаво са колима и коњима ишчезе као прах развејан ветром. Тада Симеон познаде ђаволску прелест и кајаше се, а десну ногу којом је хтео да ступи на ђаволова кола он казни тиме што стајаше на њој једној читаву годину дана. Ђаво пак, не подносећи такав подвиг његов, порази ногу преподобноме љутом раном, те сатрули на њој месо а намножише се и црви, и гној са црви3. ма течаше из ране по стубу на земљу. А неки младић Антоније сабираше црве што падаху на земљу, и по наређењу преподобнога опет их ношаше к њему на стуб. А он, трпећи као други Јов, прилагаше црве на рану, говорећи: Једихе што вам даде Бог.
У то време кнез сараценски Василник, чувши многе ствари о светом Симеону, дође к њему, и после дуге беседе с њим доби велику корист и поверова у Христа. Угледавши пак црва који беше пао на земљу из ране преподобнога, кнез га узе у руку и отиде. Преподобни га врати и упита: Зашто си у чесне руке своје узео смрдљивог црва који је пао из сатрулелог тела мог? – А Василик, отворивши руку, нађе у њој скупоцени бисер, и рече. То није црв већ бисер. – То теби би по вери твојој, примети преподобни. – И тако Сарацен, примивши благослов, оде дому свом.
После много година мати преподобнога Марта, дознавши за њега, дође да се види с њим, и много плакаше пред вратима. Али Симеон не хте да се види с њом и посла к њој говорећи: Не узнемиравај ме сада, мајко моја; ако заслужимо, видећемо се на оном свету. – А л и она још више узажеле да га види. И блажени поново посла к њој молећи је да почека још мало ћутећи. Она леже пред вратима ограде, и ту предаде дух свој Господу. Свети Симсон тог часа сазнаде за њену кончину и нареди да тело њено донесу пред стуб. Угледавши мајку своју он се са сузама стаде молити за њу. Док се он мољаше, свето тело њено се покреташе и лице јој се осмехиваше. И сви који то посматраху дивљаху се, хвалећи Бога. И сахранише је крај стуба светитељева. И светитељ помињаше мајку своју у молитвама својим два пута сваки дан. Ускоро затим људи опет променише стуб светоме и начинише му нови од четрдесет лаката висине. На том стубу преиодобни стајаше све до саме блажене кончине своје.
Место на коме преподобни провођаше чудесно живљење своје не имађаше воде у близини, те воду доношаху издалека, због чега се много паћаху људи који долажаху к преподобноме и њихова стока. Видећи те патње због недостатка воде, преподобни се усрдно помоли Богу да подари воду као некада жедноме Израиљу у пустињи. И гле, око четири сата поподне изнена да се затресе земља, и раседе се на источној страни од ограде, где се отвори као пећина, у којој се ван сваког очекивања појави вода у изобиљу. Светитељ нареди да се то место раскопа још више седам лаката унаоколо, и одатле стаде тећи вода изобилна.
Једна жена, ожедневши ноћу, попи са водом мајушну змију. Змијица стаде расти у женином стомаку и постаде велика. Од тога лице женино постаде зелено као трава, и многи је лекари лечаху, али је не могоше излечити. Ту жену доведоше к светом Симеону. Блажени рече: „Напојте је овдашњом водом“. Кад се жена напи те воде, из ње изиђе велика змија, која допузи до стуба, и ту одмах препуче.
Неки људи који издалека путоваху к преподобноме, склањајући се од жеге, скренуше с пута под дрво да се мало одморе. Док тамо сеђаху они угледаше где пролази бременита кошута и повикаше к њој говорећи: „Молитвама светог Симеона заклињемо те, застани мало!“ И гле чуда! кошута стаде, јер и звери именом светитељевим постајаху кротке и послушне. Ухвативши кошуту путници је заклаше, одераше јој кожу и спремише себи јело од њенога меса. А л и чим почеше јести, они бише кажњени гњевом Божјим, те изгубише људски глас и стадоше рикати као јелени. Онда они трчећи дојурише к светом Симеону, носећи са собом кожу кошутину, као изобличење греха свог. И проведоше они поред стуба две године, и једва се могоше исцелити и проговорити као људи; а кожу од кошуте обесише на стубу за сведочанство о догађају и чуду.
На тој гори где се свети Симеон подвизаваше, не много далеко од стуба угњезди се страшна змија, због које ни трава не растијаше на том месту. Једном се забоде тој змији у десно око треска, дугачка један лакат, и задаваше змији силне болове. И једнога дана змија допузи к стубу преподобнога, и лежећи пред вратима ограде сва се превијаше приклањајући главу као смиравајући се и просећи милост од светог Симеона. И када светитељ погледа на змију, одмах јој треска испаде из ока, и змија остаде тамо три дана, лежећи пред вратима као овца. И сви без икаквог страха долажаху и излажаху, и змија никоме ништа не учини. А када се змијино око потпуно исцели, она оде у своје легло. И сви посматраху и дивљаху се том предивном чуду.
У тој земљи живљаше леопард, звер велик и веома опак, који уништаваше и људе и сгоку. И нико се не усуђиваше да пролази поред места где се тај звер беше настанио, јер много зла чињаше околним житељима. људи дођоше и известише о томе преподобнога. Он нареди да узму земље од његове ограде и воде, па да оно место где се налазио звер издалека обиђу посипајући земљом и кропећи водом. људи послушаше светитеља, и тако урадише. И после не много дана, видећи да се звер нигде не појављује, пођоше да га потраже, и нађоше га мртва где лежи на оној земљи коју узеше од ограде преподобнога и посипаше. И сви прославише Бога.
Но ускоро се у том крају појави други звер, окрутнији од првог, звер словесни – разбојник из Антиохије Јонатан. Он убијаше многе људе на путевима и по кућама, разбојнички их изненада нападајући по насељима и предграђима. И нико га не могаше уловити, иако му многе заседе постављаху крај путева; јер он беше веома снажан и храбар, да нико не беше у стању противстати му. А када се узбуди сва Антиохија и посла војнике да ухвате разбојника, он, не могући се сакрити од многобројне потере, добеже у ограду преподобног Симеона, и ухвативши се за стуб као блудница за Христове ноге, он плакаше горко. И викну к њему са врха стуба светитељ: Ко си, одакле си, и зашто си дошао овамо? – Он одговори: Ја сам Јонатан разбојник; начинио сам многа сваковрсна зла, и дошао сам овде да се кајем за грехе своје.
Док он то говораше, дојурише војници из Антиохије и стадоше викати к преподобноме: Дај нам, оче, непријатеља нашег, разбојника, јер су већ и зверови спремљени у граду да га растргну! – Одговори им блажени Симеон: Дечице моја! нисам њега ја довео овамо, већ Бог који жели покајање његово упути ка г мени. Ако можете ући унутра ви га узмите, а ја вам га не могу извести, јер се бојим Онога који га посла к мени.
Чувши то и не смејући не само ући у ограду него и ништа рећи против, војници се са страхом вратише и испричаше све у Антиохији. Разбојник пак проведе седам дана покрај стуба, припадајући у молитви к Богу, исповедајући грехе своје и плачући великим плачем. И сви који беху тамо, гледајући његово покајање и плач, бише и сами веома тронути. А кад се наврши седам дана разбојник викну к светоме: Оче, хоћеш ли ми наредити да идем? – А свети отац га упита: Опет ли се враћаш на зла дела своја? – Не, оче, одговори он, него време моје дође. – И тако разговарајући с преподобним предаде дух свој Богу. А кад ученици светога Симеона хтедоше да погребу разбојника покрај ограде, стигоше из Антиохије војне старешине и стадоше викати: Дај нам, оче, непријатеља нашег, због кога се сав град узнемири. – Преподобни одговори: Онај који га доведе к мени, Он исти дође са мноштвом небеских војника и узе га, очишћена покајањем, к себи. Стога ми не досађујте.
Чувши то и угледавши преминулог разбојника, војне старешине се запрепастише и одадоше хвалу Богу који не жели смрти грешника. Вративши се у град они објавише све што чуше од преподобнога и што видеше.
Стојећи на стубу као свећа на светњаку, преподобни отац наш Симеон показа се светлост свету, просвећујући помрачене идолодемонијом народе и упућујући их к светлости познања истинитога Бога. Слава чудесној благодати Божијој која тако дејствоваше у њему! Стојећи на једном месту, свети подвижник приведе к вери многе, као да је проходио сву васељену учећи и проповедајући. Јер као сунце сипаше он зраке врлинског живота свог и слаткоречивог учења, те просвећиваше околне земље. Јер крај стуба његовог могли су се видети Грузини, Персијанци и Јермени где примају свето крштење; Исмаиљћан долажаху у групама, по двеста, по триста, а каткад и по хиљаду људи; они се с криком одрицаху заблуда својих отаца, и доносећи к стубу идоле које су из давнина почитовали и клањали им се, они их крај стуба разбијаху и ногама гажаху; и примивши закон истините вере са медоточивог језика преподобнога оца, и удостојивши се причешћа Божанским Тајнама, они се враћаху с великом радошћу, просвећени светлошћу светог Еванђеља. Неки сараценски војеначалник Филарх, чији сродник беше раслабљен, моли светитеља да му подари исцељење. Светитељ нареди да раслабљенога донесу пред стуб, и упита га: Одричеш ли се зловерја својих отаца? – Он рече: Одричем се. – И опет га упита светитељ: Верујеш ли у Оца и Сина и Светога Духа? – Раслабљени изјави да верује без икакве сумње. – Тада му светитељ рече: „Устани!“ И тог тренутка устаде младић здрав, као да никада није боловао. А да би убедљиво показао да је младић оздравио, блажени нареди младићу да узме на своје раме војеначалника Филиарха, који беше дебео, и да га однесе у логор, што младић и учини забацивши војеначалника на своја плећа као сноп. Видећи то, сви одадоше хвалу Богу који кроз светитеља Свог твори дивна чудеса.
Преподобни имађаше и дар пророштва: јер за две године унапред он прорече сушу, глад и помор; и још прорече да ће кроз тридесет дана наићи скакавци, – што се све и зби. Једном он у виђењу виде два жезла где се спуштају с неба, и један паде на исток а други на запад. То виђење преподобни исприча присутнима, проричући да ће Персијанци и Скити устати на грчку и римску државу. И многим сузама и непрестаном молитвом преподобни умилостивљаше Бога да одврати Свој праведни гњев и не допусти да та казна снађе хришћане. И умоли Бога о томе: јер сва персијска војска, већ готова за рат, по Божјем промислу одложи свој поход, и за то време настадоше код Персијанаца међусобне распре, те они одусташе од своје намере.
Једном преподобни дознаде да је цар Теодосије Млађи вратио Јеврејима храм који је био предат хришћанима, и одмах упути писмо цару карајући га и претећи му гњевом Божјим, не обазирући се на то што је он цар. Прочитавши писмо цар се уплаши, и нареди да се храм поново преда хришћанима, а градоначелника који му беше саветовао да храм врати Јеврејима смени с положаја, и преподобноме посла молбено писмо у коме га мољаше да му опрости и узнесе за њега молитву Богу. А супругу истога цара, царицу Евдокију, која после смрти свога мужа беше пала у евтихијанску јерес, преподобни усаветова својим писмима и у току четири месеца обрати к побожности. По обраћењу свом царица поживе још четири године у покајању, па се удостоји блажене кончине у Јерусалиму, и би погр3ебена у својој зад4ужбини, цркви светог Првомученика Стефана. А цар Маркијан, који после Теодосија Млађег ступи на грчки престо, често је тајно посећивао преподобног Симеона и добијао од њега многе корисне савете.
Персијска царица, слушајући о чудесима и светости преподобног Симеона, посла к њему просећи благослов, и доби од њега благословљени јелеј који сматраше за велики дар и чуваше га чесно.
Царица Исмаиљћана, будући нероткиња, посла к преподобноме молећи га да се моли за њу, да би његовим светим молитвама могла постати мајком. Тако и би, јер се она ускоро разреши нерађања и роди сина. Узевши дете, царица крену на пут к преподобноме. А л и чувши да женама није могуће долазити к преподобноме, – јер он чак ни мајци својој не допусти да дође к њему -, она посла сина свог по слугама својим да га преподобни благослови, говорећи: Ево, оче, плод светих молитава твојих; стога благослови овај плод!
Шта да речемо о неисказаним подвизима преподобнога? Њих је немогуће исказати, јер превазилазе силе људске. Ја се пре свега, вели блажени Теодорит, дивим његовом трпљењу: ноћу и дању он тако стоји, те га сви виде. Догоди се једном да се вратанца и горњи део зида срушише од дотрајалости, те док се то поново не направи и обнови сви су могли гледати светитеља не мало времена. Тада су они посматрали нов и необичан призор: преподобни је или непомичан стајао дуго, или је приносио молитве Богу правећи често поклоне. Неко од присутних прича како је хтео да изброји поклоне које је преподобни правио не престајући: избројао је хиљаду двеста четрдесет и четири, па се уморио гледајући увис на врх стуба и престао бројати. Међутим, светитељ не изнеможе од поклона. Јер узимајући једном у недељу дана храну, и то врло мало и лаку, он постаде лак и способан за честа метанија. Од дугог пак стајања њему се и на другој нози отвори незарастљива рана, и много крви истицаше и з ње. Али га ни то не узможе отргнути о д богомислија. Добровољни мученик трпљаше јуначки све. Но једном приликом преподобни би принуђен да покаже своју рану, а ево због чега. Неки свештеник из Арабије, човек добар и богонадахнут, дође к преподобноме и стаде говорити: Питам те у име саме Истине која привуче к себи сав род људски, реци ми, јеси ли човек или бестелесно биће? – Због чега ме то питаш? упита га преподобни. – Због тога, одговори свештеник, што сам слушао о теби да нити једеш, нити пијеш, нити спаваш; а то није својствено човеку, и не може човек живети без хране, пића и сна. – Преподобни онда нареди том свештенику да се попне к њему на стуб, и допусти му да види и опипа рану гнојаву и пуну црва. Видевши рану и чувши да преподобни једе једном у седмици, и то врло мало, свештеник се удиви трпљењу и подвигу светитељевом.
При таквим подвизима, творећи толика чудеса и проводећи тако врлински живот, преподобни беше кротак и смирен, као да је био мањи и непотребнији од свих људи. За све лице његово беше подједнако светло и реч љубавна, како за велможу тако и за роба, како за богатог тако и за убогог и за последњег изрода: јер он не гледаше ко је ко. И сви се не могаху наситити гледања светоликог лица његовог и слаткоречиве беседе његове, јер уста његова беху пуна благодати Светога Духа. Имајући дар мудрости, он сваки дан напајаше срца слушалаца реком учења, и многи, одушевљени његовим учењем, остављаху све земаљско и као птице узлетаху високо: једни одлазећи у манастире, други у пустиње, а трећи остајући да живе поред њега.
Свакидашњи устав живота преподобнога Симеона беше овакав: сву ноћ и дан до три сата поподне он је стајао на молитви; после три сата говорио је поуку сабраном народу код стуба; затим је саслушавао потребе и молбе свакога који је дошао к њему, и молитвом исцељивао болеснике; потом је стишавао свађе и спорове људске и заводио мир; а по заласку сунца он се опет предавао молитви. Носећи толике подвиге преподобни није престајао бринути се о миру црквеном: рушећи многобожачко безбожје, оповргавајући јеврејске хуле, искорењујући јеретичка учења; цареве пак и кнезове и све власти својим мудрим и корисним писмима упућивао је ка страху Божјем, ка хмилосрђу и љубави, и побуђивао их на штићење Цркве Божје, и све је поучавао много душекорисним стварима. Тако проводећи чудесан живот, који изгледаше неиздржљив за природу људску, преподобни се најзад приближи кончини својој када му беше преко сто година од рођења. На столпу је он стајао осамдесет година, како о томе пишу потпуно веродостојни људи, савршен у врлинама, земаљски анђео, небески човек.
О блаженој кончини преподобнога Симеона овако пише његов ученик Антоније: „Једнога дана, и то у петак, после три сата поподне, када ми очекивасмо од њега уобичајену поуку и благослов, он не погледа на нас са стуба; тако исто и у суботу и у недељу он нам не пружи по обичају своју родитељску реч. То ме уплаши и ја се попех на стуб, и гледам: преподобни стоји погнуте главе као на молитви, а руке му прекрштене на грудима. Сматрајући да он врши молитву ја стајах ћутећи. А затим ступивши пред њега рекох: „Оче, благослови нас, јер народ ево већ три дана и три ноћи стоји око стуба чекајући благослов од тебе“. Али ми он не одговори. Ја му онда рекох: „Зашто, оче, не одговараш твоме чеду које је у тузи? Еда ли те чиме увредих? Пружи ми руку своју да је пољубим“. Али одговора не беше. Стојећи пред њим. око пола сата, у мени се појави сумња и ја помислих: да није већ отишао ка Господу? Онда прислоних уво, али се дисање не осећаше, само диван миомир, као од разних дивних мириса, излажаше из тела његова. Тада схватих да се он упокојио у Господу, уплаших се и плаках горко. И приступивши к њему, положих и опремих мошти његове, и целивах му очи, браду, уста и руке, говорећи: Коме ме остављаш, оче? Где ћу чути слатке поуке твоје? Где ћу се наситити анђелске беседе твоје? Какав ћу одговор дати од тебе народу који чека твој благослов? Шта ћу рећи болесницима када дођу овде просећи исцељења? И ко неће заплакати када угледа твој столп празан, без тебе светилника на њему? И када многи дођу издалека тражећи тебс, и не нађу те, неће ли заридати? Тешко мени! сада те видим, а сутра пођем ли на десио или на лево, нећу те наћи!
„Плачући тако над њим, ја од бола душевног задремах, и гле, јави се преподобни као сунце, говорећи: Нећу оставити столп, ни место, ни гору ову благословену. Сиђи и подај благослов народу, јер се ја већ, по вољи Господњој, упокојих; и не казуј им, да се народ не би узрујао, него брзо пошаљи вест о мени у Антиохију. Теби пак потребно је да послужиш на овом месту, и Господ ће ти узвратити по труду твом. – Ја се пробудпх из сна и дршћући рекох: „не заборављај ме, оче, у светом покоју твом“, и падох на ноге његове, и целивах свете стопе његове, и узевши руку његову ставих је на очи своје говорећи: „благослови ме, оче!“ и опет плаках горко. Затим уставши отрех сузе, да не би ко сазнао шта се догодило, па сиђох и тајно послах поверљивог брата у Антиохију к патријарху Мартирију извештавајући га о престављењу преподобнога. И патријарх стижс брзо са три епископа, а такође и градоначелник Ардаборије са својим војницима, и мноштво народа не само из Антиохије него и из свих околних градова и села, и из манастира монаси са свећама и кадионицама, и од Сарацена врло многи, убрзо се стекоше као реке, јер вест о смрти преподобнога за један час се разнесе свуда као ветром ношена.
„Патријарх са епископима узиће на стуб, и узевши чесне мошти снесоше их доле и положише поред стуба, док сав народ плакаше. Чак и мноштво птица, на очиглед свију, с криком летијаху око стуба, као да оплакују кончину таквог светилника свота. Свенародно нарицање и кукњава чуло се на даљину око седам потркалишта; а и саме околне горе, поља и дрвеће изгледало је као да тугују и плачу заједно с људима, јер свуда ваздух бејаше сумрачан и ношаху се талши облаци. Ја пак видех јавившег се крај светих моштију анђела, лице му беше као муња, хаљине као снег, и с њим седам стараца који разговараху; чух и глас њихов, али не разумех шта су говорили, јер ме страх и ужас беху обузели“.
У онај дан у који се престави преподобни Симеон, ученик њег2ов и подражатељ светог живота његовог преподобни Данило, који кратко време пре тога намераваше да узиђе такође на стуб крај мореуза Црнога Мора, близу Цариграда, виде на ону страну где се налажаше стуб преподобног Симеона мноштво небеских војски где узлазе са земље на небо, а усред њих узношаху душу светога Симеона сву радосну3. . – И не само преподобни Данило него и блажени Авксентије, који из пустиње беше позван на Халкидонски Сабор, виде то исто, налазећи се у то време у Витинији.
Када чесне мошти светога Симеона бише положене на припремљену носиљку, патријарх, мислећи да узме на благослов неколико длака из свете браде његове, пружи руку, и рука му се тог часа осуши. И само после усрдне молитве свију за патријарха Богу и угоднику Божјем, рука патријархова постаде здрава. Узевши чесне мошти светога Симеона носише их са псалмима и молитвама у Антиохију, и изиђе сав град у сусрет. А беше ту човек глув и нем четрдесет година. Он чим угледа свето тело преподобнога, одмах му се одреши слух и језик, и павши пред светим моштима узвикну: „Добро си дошао, слуго Божји, јер ево долазак твој исцели ме!“ – Примивши светитељево тело, драгоценије од злата и сребра, Антиохијани га однесоше у велику цркву; и многа чудеса и исцељења биваху на гробу његовом. Кроз неколико пак година Антиохијани саградише цркву у име преподобног Симеона и пренеше у њу свете мошти његове.
Престави се преподобни у време цара Лава Великог, 460. године. Цар Лав посла к Антиохијанима, молећи их да му допусге пренеги мошти преподобнога у Цариград; али они, не желећи се лишити таквог заштитника, рекоше царевим посланицима: Пошто град наш нема камене бедеме, јер они падоше, делом разорени царским гњевом, делом разрушени великим земљотресом, ми због тога унесмо свето тело Симеоново, да нам оно буде бедем и заштита.*
На оном пак месту где бејаше стуб преподобног Симеона, би подигнута у његово име прекрасна крстолика црква и образован велики манастир. И испуни преподобни обећање своје које изрече ученику Антонију у виђењу, да он неће оставити своје место: јер чудеса и исцељења болних тамо не оскудеваху. А у дан спомена његова сваке године се јављаше велика звезда над стубом и обасјаваше сав крај. О јављању ове звез1де сведоче многи историчари, нарочито Евагрије Схоластик, који је виде својим очима. Исти Евагрије пише да то свето место беше неприступно за жене, и строго се пазило да се женска нога не усуди дотаћи се прага, који ни мајци преподобнога не би дозвољено да прекорачи. Говори се да се нека жена обуче у мушко одело, како би неопажено ушла у цркву светог Симеона, и када се дотаче прага црквеног, тог часа паде мртва н2а леђа. Мада су тамо долазиле и жене, као што пише Никифор, но оне се нису усуђивале да се приближе огради него су стајале подаље и молиле се гледајући на стуб. И сви који с вером долажаху, не лишаваху се благодати преподобнога већ добијаху помоћ и разна исцељења, и враћаху се с радошћу, благодарећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ MAPТE
Блажена мајка светог Симеона Столпника. О њој се говори у Житију светог сина њеног Симеона Столпника, под данашњим даном.
* * *
СПОМЕН ПРАВЕДНОГ И СВЕТОГ ИСУСА НАВИНА
Исус Навин беше вођ народа Јеврејског после смрти Мојсијеве. Одређујући га за вођа, Господ рече Исусу Навину: С тобом ћу бити као што сам био с Мојсијем, нећу одступити од тебе нити ћу те оставити. Буди слободан и храбар (Ис. Нав. 1, 5-6). Исус Навин је са целим народом по суху прешао реку Јордан, као Мојсије Црвено Moкe (Ис. Нав. 3, 15-17). Он је лице у лице видео војводу Небеских Сила Архистратига Михаила, који му је рекао: Ја сам војвода војске Господње. Изуј обућу с ногу својих, јер је место где стојиш свето (Ис. Нав. 5, 14.15).
Овај свети војвода трубљењем труба разрушио је бедеме Јерихона (Ис. Нав. 6, 20). Овај богоугодни војвода зауставио је сунце над Гаваоном и продужио дан, док није потукао непријатеље своје (Ис. Нав. 1. 0. , 12-14). Једини он и Халев ушли су у Земљу Обећану од неколико стотина хиљада Јевреја који изађоше из Мисира. Увевши народ у Земљу Обећану Исус Навин је раздели племенима Израиљевим у наследство. Поживе Исус Навин сто десет година и мирно сконча око 1440. године пре Христова Рођења.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВО ЈАКА ПОДВИЖНИЦА и њиховог учитеља АМУНА, ђакона
Ове свете девице подвижнице беху из града Адријанопоља у Македонији (Тракији). Живљаху у време цара Ликинија. Као хришћанке оне следоваху Христу, имајући за учитеља ђакона Амуна. Градоначелник Адријанопоља Вавд изведе их на суд и стављаше их на страшне муке, приморавајући их да се поклоне идолима. Оне се помолише Богу, и одједном идолски жрец би подигнут у ваздух, и висијаше у ваздуху мучен дуго; најзад паде на земљу и зли у мукама издахну. После тога мучитељ нареди те светог Амуна обесише и стругаше по ребрима; затим му усијан гвоздени шлем метнуше на главу, но свети мученик би чудесно избављен од њега. Онда послаше светог Амуна са светим девојкама у град Ираклију, к другоме мучитељу. По наређењу овога: десет од њих бише бачене у огањ; осам бише посечене мачем заједно са својим учитељем; неке скончаше избодене мачем по устима и срцу; шест бише искасапљене ножем; а остале отидоше ка Господу, пошто им растопљено железо сипаше у уста.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МЕЛЕТИЈА НОВОГ
Овај дивни Мелетије, беше изданак земље Кападокијске. Родио се у селу Муталаски (око 1035. године), родном месту преподобног Саве Освећеног. Родитељи су му се звали Јован и Софија а беху пуни побожности и врлине. Дете се угледаше од малих ногу на њих, просветљавано небеском мудрошћу. Када поодрасте, родитељи га послаше у школу. Но будући да му је школа слабо ишла он, испуњен вером, сакри се једног дана под часну трпезу за време литургије, молећи Бога за помоћ. И заиста, од тада му се отвори ум тако да само једном прочитавши другу Мојсијеву песму, потпуно је запамти, добивши способност од тог момента да разуме и најтеже ствари.
Живећи богоугодно и телесно узрастајући, Мелетије је сваки дан ходио у храм и хранио се медом божанских Писама. Упоредо са телесним узрастом, узрастао је у мудрости и благодати, тако да се многи дивљаху његовој младеначкој разборитости, какве ни одрасли не имађаху. У његовој петнаестој години родитељи зажелеше да га ожене, и невесту му нађоше, али он не пристаде на то, него узевши крст свој пође за Христом, у жеља да Му се преда свим својим бићем. Побегавши од родитеља, до тог момента пун послушности према њима, стиже у Цариград и настани се у манастиру који је некад основао св. Јован Златоуст и у коме је и сам боравио као цариградски патријарх. После трогодишњег боравка у манастиру Мелетије би замонашен. Млади монах је брзо напредовао у врлини, тако да ускоро претече све своје саподвижнике. Но он, избегавајући људску славу и градску галаму, жељан још већих подвига, напусти Цариград и пође у Солун да се поклони моштима светог великомученика Димитрија, имајући намеру да оде на поклоништво у Јерусалим и Рим. Приступивши гробу мученика и помазавши се његовим светим миром, крену се на даљи пут. Но на путу му се јави неки чудан младић, правећи се као да и он иде у истом правцу, и рече му да је Божја жеља да промени своју намеру и да најпре оде у Тиву где се налази храм св. Георгија, другог Христовог великомученика. Рекавши му то и испративши га, младић ишчезе, а он променивши свој правац, посети најпре храм Пресвете Богородице на Акрополису у Атини, па оде где му би заповеђено преко виђења. Нашавши храм св. Георгија који се налазио у Тивејским горама, настани се код њега и ту провођаше дане у посту и молитви и сваком добром подвигу, скривен од људских очију. Али и поред тога што се он скривао, прочу се у оним крајевима његово врлинско живљење и многи се сабраше око њега, да га имају за свога вођу и учитеља. Тако се после не много времена његово место молитвеног самовања претвори у манастир.
Многи су долазили да живе са преподобним, одричући се света, а други опет да чују поуку и духовни савет од њега. Дође тако једном из града Тиве и једна богата жена, из угледне тивејске породице, која покуша, наговорена ђаволом, да својом лепотом и чарима заведе светитеља и наведе га на грех. Светитељ, прозревши њену намеру, оштро је изобличи и рече јој: „Ја, жено, зато и отсекох одраније власи косе моје, да ми их не би отсекла жена, као Далила Самсону, и тиме помрачила демонским мраком зенице душе моје. Зато одлази од мене и обмањуј твојим прљавим жељама градске кнежеве, подложне твоме ножу и страстима.“ Жена постиђена оде од њега, а он, наложивши на себе четрдесетодневни пост, остаде целу годину затворен у ћелији, не примајући ничију посету. Лукави пак демон пусти страшне болове на цело његово тело, особито на ноге, да би тиме савладао његову мушку храброст и натерао га да проклиње дан у који се родио, али му труд остаде узалудан.
Видећи нарушен свој мир многим посетама и сећајући се свога завета, преподобни Мелетије предаде манастир после извесног времена на управу једном између сабране братије а он се крену да оствари своју давнашњу жељу: да се поклони гробу Господњем и другим светим местима. Палестина беше у оно време поседнута дивљим Селџуцима, који беху победили Арапе домородце и Грке, заробивши чак и византијског цара Диогена Романа. Турци Селџуци чињаху велика насиља над поклоницима, пљачкајући их и нагонећи да се одрекну Христа. Преподобни Мелетије, запаљен жељом за мучеништвом, не водећи рачуна о опасностима, крену се на пут, и стиже у Јерусалим после великих невоља и страдања. Претила му је сигурна смрт, да му Бог не посла као избавитеља неког емира из Арабије. Пошто проведе три годинс у Палестини и поклони се свим светим местима, преподобни се врати у Тиву да посети своју братију и духовно је утврди, а потом продужи поклоничко путовање до старог Рима и Шпаније. Пошто целива у Риму гробове врховних Апостола Петра и Павла и трагове крви римских мученика, а у Шпанији гроб Апостола Јакова, врати се поново у Тиву од Бога повереном му стаду, које га прими са великом радошћу.
Живећи са братијом, био им је у свему пример за углед. Пред свима се смиравао, први је ишао на рад а последњи се са њега враћао. Оно што други нису могли, сам је радио, допуњавајући недостатке свих; бринуо се о оделу и обући братије, задржавајући за себе само једну хаљину од кострети коју је стално крпио због оветшалости, и пар искрпљених сандала. У свему беше уздржљив, строг према себи, снисходљив према другима. Иако се, док је био сам, хранио само хлебом и водом, колико да одржи тело у животу, са циљем да смири његов немир, живљењу у заједници одредио је човекољубивији устав. Сваки је могао по вољи узимати од свега предложеног на трпези, а сам је он само толико узимао, колико да одржи тело у животу и да издржи тајне и јавне подвиге и болове, и колико да сакрије свој непрестани пост од братије. Најтеже камење за градњу манастирских постројења узидала је његова света рука, а исто тако он је њоме засадио прве вртове и племенито дрвеће око манастира. Но иако је неуморно радио и садио, никад са службе Божје није изостао.
То су били његови видљиви трудови, а број невидљивих и ноћних метанија и коленопреклоњења, молитава и бдења, суза и томе сличних подвига, само је Богу познат. Никад се није десило да почине на бедној асури, која му је служила на место кревета, док је не би сузама оросио; потом одморивши се мало, устајао би ла полуноћницу и молио се до звона за заједничко богослужење. Од великог молитвеног стајања и труда, биле су му отекле ноге, и отвориле се ране на њима. У ранама се чак и црви зародише, па кад би неки испао из ране, он би га враћао на његово место, да би тиме умножио телесне болове, а кроз њих и трпљење своје. Братија се много жалостила због таквог његовог злопаћења, али му не могоше наћи лека. Деси се да у то време дође неки лекар, који на њихову велику радост обећа да ће га излечити. Међутим, преподобни не хтеде открити лекару ране него му, будући прозорљив, прорече да ће умрети после три дана, тражећи од њега да се сам излечи покајањем и да се припреми за скору смрт. Лекар заиста умре после три дана на дивљење свих. А он и даље подношаше болове као некада многострадални Јов на ђубришту, имајући сву бригу првенствено о души својој и њеном спасењу.
А имађаше преподобни тако дубоку веру, да је могао и горе да премешта и да чини друге дивљења достојне ствари. О томе сведочи и следећи догађај. Један од његових ученика, необично послушни јеромонах Марко који је благосиљао трпезу, изненада умре. Кад се братија окупи да га сахрани, један од монаха, било од превелике жалости што неће имати више ко да их благосиља или не знајући шта говори, рече Старцу: „Нареди; Оче, ученику твоме да каже возглас, да би почели са службом“. Преподобни пак обрати се мртвом ученику као живом: „Благослови, чедо Марко!“ И, гле чуда! Мртвац отвори очи, подиже руку према лицу, прекрсти се, покрену усне, изговори „Благословен Бог …“ и поново се врати у првобитни положај.
Ево још једног великог чуда, које иоказује да је из уста његових излазио огањ, као из уста Мојсија и Илије и Апостола Петра, кад су предавали преступнике казни. Међу ученицима својим, имађаше преподобни иједног самовољног и својеглавог, званог Никодим, коме није дозвољавао рукоположење знајући да је недостојан. Он пак презревши послушање, оде у Тиву и тајно се рукоположи од тамошњег епископа, али се не врати у манастир него остаде у граду. У то време би велика суша која натера Тивејцс да врше молебне за кишу, но без успеха, све док не затражише помоћ од слуге Божјег Мелетија. У литији узе учешћа као свештеник и речени Никодим. Кад дођоше до манастира, Мелетије се помоли и изли се обилато киша на земљу. Видевши пак Никодима у свештеничким одеждама, старац заповеди да му их свуку, и стави га у једну јаму због непослушања. Неки из народа осудише због тога светог као немилосрдног, извадише Никодима из јаме, вратише му одежде и кренуше са њим у град заједно са осталим народом. Но пре него стигоше у град, догоди се нешто страшно. Дође до провале облака уз севање муња и јаку грмљавину, а Никодима удари гром, изабравши га између целог оног народа, и остаде на месту мртав.
Пошто се прочу име преподобнога на све стране, због врлина и чудеса која је Бог чинио преко њега, он, жељан спокојства и молитвене тишине, бежећи од људске славе, изабра за игумана свог ученика Николу, а сам се удаљи, после 28 година боравка у манастиру св. Георгија, у пусту гору звану Миуполи, на обронцима Китерона. Ту се налазио један мали манастирчић звани Символон (или Симвулон), чији храм беше посвећен Небеским Силама. У њему живљаше клирик Теодосије, који с радошћу прими светога и даде му храм великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Но као што град који на гори стоји не може остати непознат, тако би и са преподобним Мелетијем. Временом се и ту окупи око њега мноштво братије и манастирчић преобрази у велику Лавру. Глас о преподобном стиже у Цариград. Тадашњи патријарх цариградски Никола Граматик заповеди атинском архиепископу Никити да Мелетија рукоположи за свештеника, ради исповести и духовног вођења братије; овај то и учини премда се преподобни томе много противио.
Клирик Теодосије ускоро умре, тако да сва брига о манастиру Бестелесних Сила остаде на Мелетију. Око њега се беше сабрало више од стотину монаха, чији је број из дана у дан све више растао. Преподобни је стално дозиђивао ћелије за њихов смештај, саветујући их и поучавајући, да се држе спољњег и унутрашњег сиромаштва, да се не брину шта ће јести, него да сву наду положе на свеблагог Господа, који ће им давати све потребно, као небеским птицама. Захтевао је од њих пуно сиромаштво, није им дозвољавао да поседују имања и стоку, да им брига о томе не би одвлачила пажњу од главног дела, тј. од молитве. Тако се она гора, до недавно пуста, претвори у други Рај, пустиња поста плоднија од родне земље а горе одјекиваху непрестаним химнама и молитвама. Поред обнове храма Спаситељева, који у почетку доби од Теодосија, преподобни сазида и храм у част Богородице као и још један у част пророка Илије. Од храма Бестелесних Сила направи главну Лавру, основавши још 22. мања манастира широм Грчке, у којима су живели заједно по осам до десет или више његових монаха (Теодор Продромос наводи у свом Житију 24. манастира). У главној Лаври посвећеној Светим Архангелима оставио је да живе најсавршенији монаси, они који су желели да живе усамљенички у засебним ћелијама.
Тако се оствариваше и на Мелетију, обећано у древна времена праоцу Аврааму: његово духовно семе је расло и умножавало се као звезде на небу и као песак морски. И што је чудније од свега: сво то мноштво ученика својих, он повераваше једино Божјем промислу и својим молитвама, забрањујући им да имају њиву или пар волова, да би се тако заједно са њима уподобио Ономе који нема где главе склонити. Боље је, говорио је, уздати се у Господа него у човека. И Бог се стварно старао преко побожних и христољубивих људи о сабраном око њега стаду. Чувши благочестиви цар Алексије Комнен о његовим врлинама, посла му 10.000. златника за потребе братије, обећавајући и више; свети, међутим, задржа потребна му 422. златника а остало врати натраг, приставши да само ту суму прима годишње као царски прилог. Као узврат за царски прилог, преподобни се стално молио, да Бог сачува и утврди његово царство. Тако цар би много пута спашен његовим молитвама. Једном приликом кад Комани нападоше на Тракију и заузеше околину града Анхиала, цар им изађе у сусрет са својом војском и спремаше се да одређеног дана напусти град и судари се са њима. Преподобни Мелетије прозре у молитви, да ће цар бити убијен ако тај дан изађе против варвара, и повика са горе своје: „Не излази из града Анхнала, узвишени Алексије!“ Рекавши то, подиже у ваздух своју десницу, и закрсти цара, као да је био ту пред њим, иако се налазио веома далеко од тог места. Један побожни монах, који се беше задесио поред Мелетија, мољаше га да му објасни виђење ко]е је имао. Он му рече: „Овог момента цар се спрема да изађе у бој против Комана, а ако то учини биће убијен“. Рекавши то, мољаше се у срцу за спас цара. И Бог услиша молитве преподобнога, променивши цареву намеру те не изиђе у бој. Не само то: Комани се потукоше између себе и бише растерани. Тако би спасен цар који се здрав врати, и град. Речени монах Иларион записа дан у који је преподобни имао виђење, па кад после неког времена дођоше у манастир неки од царских војника, упита их о догађају, и нађе се да је све тачно што му је преподобни рекао.
Неком другом приликом, посла цар Алексије флоту против Крита, којим је на тирански начин владао неки Карикпс. На челу флоте беше један побожни дука звани Јован, који допловивши лађама до Еврипа, изађе на копно и оде до Мелетпја да прими његов благослов. Преподобни га саветоваше, говорећи: „Не иди са флотом на Крит, неће ти то бити од користи, него пошаљи мирна писма Карикису, не би ли се иомирили. Ако прихвати мир, добро је, ако ли не прихвати, Бог мира ће га уништити и Крит ће вам се покорити; ти пак остани у Еврипу док не стигне одговор“. Јован послуша његов савет и ускоро доби вест да је Карикис умро. Тако он завлада Критом без борбе, као што му преподобни прорече.
Да се свети није постидео због свог надања на Божје старање, потврђује и следеће сведочанство. Деси се да једном неста хране у манастиру. У то време дође из града неки побожни човек и донесе им три хлеба и нешто поврћа. Преподобни Мелетије заблагодари Богу и призва мноштво братије да једу, говорећи им да Онај који је са пет хлебова нахранио пет хиљада, то исто може учинити и са њима, као присутан. Рекавши то, благослови хлебове и раздели их. И умножише се хлебови и сви се наситише!
Многобројна су чудеса којима Бог посведочи себе преко овог верног слуге свог. Од мноштва њих наводимо само нека, која особито потврђују дар прозорљивости, који преподобни доби од Бога због чистоте срца свога.
Крену једном приликом неки кнез, звани Михаило Кастамонитис, да посети преподобног благослова ради. У пратњу он узе само једног слугу кога сматраше за верног. Слуга, међутим, намисли да га убије. И док је овај ишао напред, извади нож да га удари мучки с леђа. Но на његово запрепашћење угледа пред собом лик Мелетијев пун гњева, и уплашен одустане од злочина. Кад су стигли ћелији преподобног, Михаило уђе и поздрави се са Старцем, а слуга стајаше напољу, мислећи да Мелетије није знао за његову намеру. Но он га јавно изобличи и рече му: „Падни пред ноге свога господара, искупи безакоње који си намеравао да учиниш, ако хоћеш да ти опрости Бог и ми, и да се вечно не мучиш“. Михаило се задиви, а слуга затражи опроштај од њега, па примивши Старчев благослов, вратише се дома славећи Бога.
Тивејски дука звани Вријеније зажеле једном да посети светога па узе са собом свога рођака Ватазија, рекавши му: „Хајдемо, пријатељу, да посетимо Божјег човека, каквог досад срео ниси, и добићеш од њега велику духовну корист“. Ватазис, који беше учен и упућен у Свето Писмо, рече: „Ја знам све оно што ће ми он рећи, јер сам то научио из Светог Писма“. Ипак, пође са њим. Кад дођоше код Мелетија, он прво прими Вријенија, поучи га и благослови, па потом позва Ватазија и предухитривши његово питање рече му са смирењем: „Ти, чедо, знаш боље од мене оно што сам хтео да ти кажем, зато немаш потребе за мојом поуком“. Тако преподобни смири његову гордост.
И многе друге је свети Мелетије тајно или јавно исправио и извео на прави пут, својим примером и поуком и прозорљивошћу. Тако, например, један од монаха његове обитељи, који се одликовао немарношћу и леношћу, рече једном од братије: У заблуди су они који Оца називају некаквим свецем и пророком. Монах, будући од њега трезвенији, рече му: Зар ти није довољан доказ да је Отац прави слуга Божји, то што нас има овде тако много сабраних без икаквог имања и без икаквих поседа, па нам Бог даје, његовим молитвама, све што нам је потребно? Брат се замисли над овим речима и уздахну због своје велике немарности, па по промислу Божјем изађе на капију где срете неког странца монаха, веома потрешеног. Упита га ко је и одакле је, а он му одговори: долазим од пророка. Чувши ове речи, брат се и сам задиви ништа мање од њега, па га упита: ко је тај пророк? Монах му одговори: ено пророка код храма светог Илије, мислећи на преподобног, који се у то време онде налазио. „Чим преступих, настави монах, праг његове ћелије, откри ми све тајне мога срца“. „Зашто, чедо, упита ме, одрекавши се целог света и примивши на себе монашки чин, и даље живиш са својом женом; зашто скриваш у земљу ропски мало богатство, које ти Бог повери ради трговине са већим стварима? Него, иди одмах, раздај га сиротињи и сабирај тако себи благо на небесима; одвој се потпуно од жене и покај се свом душом пред Богом, да не би отишао изненада из овог живота неспреман и био прибројан у пакао заједно са непокајанима.“ Тако преподобни једнога уразуми а другога изведе на прави пут покајања.
Ево још једног сличног догађаја. Посла преподобни једном неке од монаха у село да купе вина. Човек који им продаде вино, беше побожан и добре нарави, а жена његова бестидна и зла. Видевши она једног од монаха како је леп и млад, зажелега, и много му досађиваше да учини са њом блуд. Он је одбијаше као други Јосиф, чувајући чистоту свог ангелског образа. А она, пијана од страсти, потрча напред, куда је требало да прође монах са мазгама, и сакри се бестидница код једног уског пролаза у виноградима, чекајући да наиђе ова чедна душа. Кад он наиђе, баци се на њега, навлачећи га на грех као сулуда. А он призвавши Старчеве молитве у помоћ, одбаци је и оштро изгрди. И тако се врати у манастир, оставивши бедницу постиђену. Дошавши у обитељ, исприча по обичају све што му се десило у путу, али ово прећута. Старац га укори за то и рече му: „Зашто ми, чедо, исприча ситнице, а оно што је најважније сакри? Што сакри искушење на које те наводила она жена у кући и виноградима, и то да си је изгрдио на неумесан начин? То што си се одупро искушењу, добро си учинио, али си мало погрешио што је ниси уразумио на смернији начин.“ Монах, задивљен његовом видовитошћу, затражи опроштај.
Често долажаху у манастир и странци да приме благослов и поуку од преподобног, јер његова слава беше стигла чак и ван граница Византије. Тако дође једног дана мноштво поклоника из древног Рима. Римљани су га памтили и по доброчинству које учини некима од њих кад беху^ допловили бродом у Атину и беху осумњичени од власти да су у оде, те им је претила смрт. Старац као прозорљив поручи градоначелнику да их отпусти у миру јер су честити људи, што он и учини, имајући пуно поверење у реч Божјег човека. Ових пак поклоника који дођоше у посету манастиру беше преко стотину, и економ, немајући довољно хлеба за њих и за братију, затражи од Мелетија да их отпусти без јела. А он му одговори: „Не тако, чедо, него спреми трпезу да једу сви заједно; надам се у Господа, да као што је умножио хлебове у пустињи и нахранио онолико хиљада, благословиће и наше мало хране, да се сви наситимо и да нам преостане.“ Тако и би: сви једоше и преостаде хране. И не само то. Трећег дана, кад закуца неко на манастирска врата, преподобни позва економа и рече му: „Иди маловерни, изађи на врата да видиш колико жита нам узврати Бог због гостољубља које учинисмо странцима“. Изишавши економ на капију, нађе безбројне мазге натоварене храном, коју послаше христољупци манастиру на поклон.
Преподобни не само што је имао дар прозорљивости од Бога већ и дар чудотворног лечења од разних душевних и телесних болести. Да наведемо само једно од бројних чудеса такве врсте, о којима говоре његови древни животописци, која је творио будући још у животу, Неки кнез са двора, по имену Константин Хиросфактис, имађаше верног слугу кога је волео као себе самог и који је боловао од тешке и неизлечиве болести. Кнез га упита: „Хоћеш ли да одем код великог Мелетија, који је учинио толике чудне ствари, да те излечи?“ Болесник се томе противио, болујући првенствено душевно, и осуди светог, рекавши господару: „Толики светитељи од којих сам тражио иомоћ не помогоше ми, зар овај пијаница и изјелица да ми помогне?“ – Но кнез га ипак поведе и паде пред ноге преподобнога, тражећи помоћ од њега. Светитељ, прозревши неверје слуге, говораше да нити је он у стању да излечи тако тешку болест, нити је болесник достојан помоћи. Но на велико кнежево наваљивање и сузе, пошто и болесник исповеди свој грех и затражи опроштај, Старац се помоли Богу, и Бог дарова слузи здравље душе и тела, после чега они одоше радосни дома.
Имао је свети Мелетије од Бога и власт над демонима. Монах неки по имену Јаков, беше поседнут љутим демоном, и често је падао на камење и рањавао се, ударајући себе у главу, до те мере да га је било жалосно видети. Дође он једном у храм где је био преподобни и спопаде га демон у црквеној припрати. Светитељ га виде како пада, како се тресу сви његови удови, како се туче по глави и криве му се уста, како избија пена на њима, уз шкргутање зубима и страшно урликање. Видевши све то, преподобни се сажали на њега, стави му штап свој на уста и истера демона, подигавши Јакова здрава и читава. Слично се догоди и са световњаком званим Теофилактом, који такође би исцељен молитвама светог. Овај дивни слуга Божји предвиде велики земљотрес, спасе манастир од пожара, изведе воду код храма пророка Илије као некада Мојсије у пустињи и учини још многа друга чудеса, од којих наведосмо само ова да би се на примеру уверили како је стварно диван Бог у светима својим.
Поживе преподобни Мелетије у бдењу, страдањима и подвизима око 70 година и дочека блажени крај првог септембра 1105. године. Спољашњег човека врати земљи од које је створен а бесмртну душу предаде Богу, коме је целог живота верно служио. Мало пре његове блажене кончине упиташе га његови ученици, како да одрже манастир после његове смрти: одакле ће се издржавати многобројни монаси кад немају никакве имовине? – Преподобни, изобличивши њихово маловерје, одговори: „Знајте, о чуду вам нећу ништа рећи. Ако пак стекнем смелост пред Богом, никада вам неће ништа недостајати.“ По упокојењу, братија сахрани његове чесне мошти са северне стране централног манастирског храма, у припрати храма Светих Архангела. Бројна су чудеса која се десише и дешаваху се и после Мелетијевог уснућа на његовим чесним моштима. Отада па до данас његова лавра се прозва манастир Светог Мелетија, који вековима сабира око себе душе жедне и гладне Бога живога, духовне утехе и исцелења. Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, спаси и помилуј нас. Амин.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АНЂЕЛА
Овај благословени човек беше из Цариграда, златар по занимању, имађаше жену и шесторо деце, и живљаше честитим животом. Једном о дану оданија празника Успенија Пресвете Богородице, које се празновало изван града, близу села Светог Стефана, у зеленилу, оде тамо са другим хришћанима и овај благословени Анђел; међу њима беху и неки потурчењаци, бивши хришћани. Празнично расположени, они се весељаху и играху; притом потурчењаци променише капе са хришћанима: они ставише на своје главе капе хришћана, а своје беле турбане дадоше хришћанима. У смирај дана сви се вратише својим кућама у Цариград. Но сутрадан они потурчењаци дођоше Анђеловој кући и упиташе Анђела: Зашто данас носиш хришћанску капу? – Анђел одговори: Носим је зато што сам хришћанин. – Они му на то рекоше: Јуче си ти постао муслиман, и треба да носиш бели турбан, као што си га јуче носио. – Анђел се зачуди томе, и помисли да се они шале. Међутим они се разљутише, дозваше власт, узеше Анђела и одведоше у судницу. Тамо оптужише Анђела и лажно сведочаху како је он јуче пред њима постао муслиман и изговорио салавати, тојест муслиманско исповедање вере, и носио на глави бели турбан. Судија упита Анђела да ли је то истина. Анђел одговори: Нити сам изговорио салавати, нити сам постао муслиман, него сам са њима заједно светковао, и потом сваки отишао својој кући.
Видећи Анђелову одлучност и чврстину, судија га посла везиру. За њим одоше и његови тужиоци, те и пред везиром сведочаху против њега говорећи исто. Анђел и овде одлучно одбаци њихове лажне оптужбе. А везир, видећи да је Анђел ваљан и честит, стаде се благонаклоно опходити са њим и саветовати му да напусти хришћанску веру и постане Турчин. Притом му рече: Ја ћу те обасути великим почастима, и учинићу те богатим, и даћу ти велику власт. – На то блажени одговори громко и јасно: Ефендија, ја сам чедо хришћанских родитеља; хришћанин сам рођен, хришћанин умрећу, и ништа ме на овоме свету не може одвојити од љубави преслатког Господа мог Исуса Христа, истинитог Бога. Не само богатство и почасти и славу које ми обећаваш, него и целу царевину вашу да ми дате, нећете моћи покренути срце моје од вере моје и од преслатког Господа мог Исуса Христа.
То и много друго изговори мученик, што страховито разјари везира, те он викну: Ако се не потурчиш, ја ћу те уништити, али ћу те претходно на такве муке ставити, да ће ти цело тело бити измрцварено пре но што издахнеш у жестоким мукама. – Мученик јуначки одговори везиру: Чини што хоћеш: биј, сеци, касапи, сажежи ме у огњу, баци ме зверовима, стровали ме у море, и све друго што можеш чини овом земљаном телу мом, ја се Христа мог одрећи нећу, ја веру своју променити нећу, ја се потурчити нећу.
Бесан од гњева, везир просто рикну да Анђела баце у тамницу. Тамо га крвожедни Агарјани страховито мучише. А један његов сусед Агарјанин, човек високог положаја, беј по звању, сажали се на мученика и стаде га овако саветовати: Зашто, човече, да невин погинеш? Тиме ћеш само непријатеље своје обрадовати. Најбоље ти је: потурчи се, да би те пустили на слободу; па онда покупи све што имаш, узми децу своју и жену, и отпутуј у друго место, и тамо живи као хришћанин. – На то му мученик одговори: Не дао Бог да западнем у такво безумље, те да из мојих уста изађе таква свебогохулна реч. Христос мој умре за мене, и зар је велика ствар ако ја из љубави умрем за Њега? Као човек, ја морам умрети кадтад: или данас, или сутра, или касније. Зато је боље да за Христа умрем данас, да бих се удостојио Његовог Царства небеског. – Чувши овакав одговор, беј се удаљи.
Трудећи се на све могуће начине да мученика одвоје од Христа, Агарјани послаше к њему у тамницу његову жену, еда би њене молбе и сузе гануле мученика, и он пристао ради ње и деце њине да се потурчи. Жена проли силне сузе пред њим и изли потресне молбе. Али мученик Христов, савладавши у себи све телесно и овосветско и уронивши сав у духовно и оносветско, остаде неумољив и несавитљив. И даде јој овај савет: Жено, нека и теби и мени Христос буде изнад свега! Њему данас предајем и тебе и децу нашу, Њему, ради кога с радошћу примам мученичку смрт. Зато и ти, жено, ради Христа отрпи мој одлазак, да бисмо се на страшном и славном другом доласку Његовом поново састали, и заједно блаженствовали вечито у Његовом Царству. Какву бисмо корист добили од поновне привремене заједнице и живота? Ми бисмо се ускоро имали поново растати. Какву ћемо добит имати од уживања овога света?Та она могу само нашкодити душама нашим, које више вреде него сав свет. Зато иди с миром, мила моја и драга душо, и ја ускоро одлазим многожељеном Господу мом Христу. А после извесног времена доћи ћеш и ти, да заједно уживамо вечно блаженство. – Чувши ове речи, жена поверова своме блаженом супругу, и оде из тамнице, учвршћена у нади и љубави Христовој речима христочежњивог мученика.
Сутрадан везир изведе преда се светог мученика, и стаде га поново испитивати и наговарати и милом и силом да се одрекне Христа и потурчи. Најзад увидевши да је мученик непоколебљиво чврст и неустрашив, он донесе одлуку да се мученик погуби. Тада џелати узеше храброг јунака Христовог, и брже хиташе на губилиште он него они, и више се радоваше он који је имао бити погубљен него они који су га имали погубити. И када га доведоше пред царску палату, близу Свете Софије, они блаженом Анђелу одсекоше свету главу.
Све то посматраху издалека мученикови сродници, пријатељи и познаници, и чекаху да виде крај. И гле, у поноћи они видеше где божанска светлост у облику огњеног стуба сиђе с неба на свете мученикове мошти и дуго остаде на њима. То чудо видеше не само хришћани него и многи Агарјани, и разгласише га свуда. Зато Порта издаде наређење да се тело светог мученика баци у море. Ово наређење имао је да изврши Мусурага. Хришћани дознавши за то, поткупише Мусурагу, и дођоше до светих моштију светог мученика на следећи начин. Мусурагини људи натоварише у један чамац тело светог мученика и испловише на пучину; тамо их хришћани сачекаше у своме чамцу и примише свете мошти. Потом их хришћани чесно и богобојажљиво сахранише на острву Протису у тамошњем манастиру. И биваху чудеса од светих моштију, и даваху се исцељења свима који са вером прибегаваху светом мученику, чијим богопријатним молитвама нека се и ми удостојимо богоугодног живота на земљи и вечног блаженства после смрти у Царству небеском. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АГАТОКЛЕЈЕ
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЕВАНТИЈЕ
Процветавши врлинама преставила се у миру.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ НИКОЛАЈА
Подвизавао се у долини (кланцу) Курталиоти у покрајини званој Светог Василија на острву Криту, око 1670. године. (Служба му је штампана у Атини 1879. године).
* * *
СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у манастиру Миасинском
На данашњи дан врши се у Халкопратији (Цариград) спомен чудотворне иконе Пресвете Богородице, која у време иконоборачке јереси би због страха од иконобораца бачена у језеру Газурско, и после дужег времена пронађена и положена у манастир Миасински.
