На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети мученик Созонт; Свети апостоли Евод и Онисифор; Свети мученик Евпсихије; Свети Јован новгородски; Преподобни Макарије каневски; Преподобна монахиња Касијана Песникиња; и Преподобни Лука.
* * *
Тропар празника:
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА СОЗОНТА
Када управљач Киликије Максимијан, по царскоме наређењу ширећи идолопоклоничко безбожно многобоштво, дође у град Помпеопољ, он сатвори празник тамошњем златном идолу и принесе му многе жртве. У то време тамо се налажаше један младић родом из Ликаоније по имену Созонт, по вери хришћанин, добар по нарави и пун добрих дела, јер се у закону Господњем он поучаваше дан и ноћ. Он беше пастир и пасијаше бесловесне овце, но у исто време он пасијаше и словесне овце, људе, и упућиваше их на добру пашу. Јер ма где он био са овцама, тамо се око њега сабираху други пастири, младићи и људи, и он их учаше познању Јединога Бога, и многе приведе к светоме крштењу, пошто благодат Светога Духа беше на њему.
Једном, пасући овце крај једног извора поред кога стајаше велики храст, Созонт заспа слатким сном и виде божанско виђење које га позиваше к мученичком подвигу и објављиваше да ће то место бити многима на корист, јер ће се осветити вишњом благодаћу, и многи ће наћи спасење на њему и прославиће Свету Тројицу.
Уставши од сна овај добри пастир повери овце другима и остави на том месту свој лик и три стреле на спомен свој, па оде У град Помпеопољ. Видевши да се у граду појачало многобоштво а света вера погазила, њега срце заболе због тога. И ушавши у идолиште У коме стајаше идол од злата, он одломи руку од златнога идола, раздроби је и раздаде сиромасима. У граду наста велика узбуна због тога, и незнабошци почеше тражити кривца и многе стављаху на муке. Но свети Созонт, не желећи да ко други пострада због његовог дела, сам оде к управљачу Максимијану, објави да је хришћанин и учинилац тога дела, и рече: Ја узех руку бога вашег, раздробих је и злато разделих потребитима. – А када га стадоше испитивати како се усуди да учини такво дело и нанесе срамоту њиховом богу одломивши му и раздробивши му руку, он одговори: Ја то учиних ради тога, да бих дознао немоћ вашега бога. Јер када му откидах руку он ми се не успротиви, нити што рече, нити испољи бол, нити јаукну. А и како се могао успротивити, када је нем и мртав? Када би он био истинити и живи Бог, он би ми се успротивио и не би допустио да му нанесем зло. А ја знајући да је то идол а не Бог, раздробих му руку, па хтедох да га и целог раздробим, да се не бисте клањали делу руку људских, које, премда има и очи и уши и уста и руке и ноге, ипак нити види, нити чује, нити говори, нити пипа, нити ходи, нити може помоћи себи када га бију или га дробе на комаде.
Чувши то, управљач нареди да Созонта муче без милости. Прво га обесише на дрвету и гвозденим ноктима стругаше по ребрима; затим му обукоше гвоздене чизме које изнутра имаху оштре клинце, па га гањаху по граду; а светитељ ходећи у њима слављаше Христа Бога. Потом га опет обесише на дрвету и силно тукоше гвозденим штаповима, те му не само тело него и кости раздро бише. У тим мукама светитељ предаде дух свој у руке Богу.
А када мучитељи видеше да је мученик већ умро, они скидоше тело његово с дрвета, па по наређењу управљача наложише велики огањ да у њему сажегу тело његово, да му верни не би одавали поштовање. И .када многонапаћено тело то бацише у огањ, изненада синуше муње и загрмеше громови и удари киша са крупним градом, те се огањ одмах угаси; а људи који беху тамо побегоше од страха, и тело светитељево остаде цело. А када наступи ноћ, верни хтеше да узму свете мошти његове, и не могаху, пошто беше силна помрчина То их веома растужи. Но гле, у поноћи светлост засија с неба над моштима, те их верни узеше и чесно погребоше. Од гроба мученикова биваху многа чудеса; и не само од гроба него и од оног извора под храстом, где свети имађаше у сну виђење, даваху се разна исцељења болесницима благодаћу Христовом и молитвама светога мученика. Због тога доцније би тамо подигнута црква у име светог Созонта, на слављење у њој истинитог Бога, у Тројици Једнога, коме слава вавек. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА ЕВОДА и ОНИСИФОРА, из Седамдесеторице
Свети Евод, један од Седамдесеторице апостола, беше после светог апостола Петра први епископ у Великој Антиохији и велики проповедник речи Божије. Њега спомиње свети Игњатије Богоносац у својој посланици Антиохијанима, говорећи: „Сећајте се блаженог оца свог Евода, који би од апостола постављен за првог пастира; будите истински синови његови, а не прељубочинци, да се отац ваш не би постидео због вас“. Овај свети Евод написа дело о Пресветој Богородици, у коме је изложио, како је Света Дева Марија уведена у храм будући три године од рођења; како је у храму Господњем остала једанаест година; како је ушавши у петнаесту годину предата била светоме Јосифу на чување; и како је у петнаестој години родила светлост свету Господа Христа. Осим тога свети Евод је написао и многа друга корисна дела, али су сва она пропала У тешким временима гоњења Цркве Христове, због чега и нису дошла до нас. Написао је и једно под насловом „Светило“, које спомиње стари историчар Никифор Калист, но које такође није дошло до нас. О светом Еводу говори се у римским мартиролозима, да је крв своју пролио за Христа и мученички скончао. А неки тврде да је свети Евод пострадао у Антиохији за време боравка цара Веспазијана. У то време у једном граду диже буну неки Јеврејин Антиох, који остави своју веру и стаде приносити жртве идолима. Тада многи Јевреји бише побијени што не хтеше да принесу жртве идолима. Но тада и врло многи Јевреји примише хришћанску веру; њима беше епископ блажени Евод, који као њихов старешина и пастир би ускоро убијен.
Свети Онисифор беше такође апостол од Седамдесеторице. Њега спомиње свети апостол Павле у Посланици Тимотеју, говорећи: Господ да да милост Онисифорову дому, јер ме много пута утеши, и окова мојих не постиде се; него дошавши у Рим потражи ме још с већим старањем и нађе. Нека му да Господ да нађе милост од Господа у дан онај. И у Ефесу колико ми послужи, ти знаш добро (2. Тм. 1, 16-18). Свети Онисифор беше епископ у Колофону[ и у Киринеји и пострада за веру примивши мученичку смрт. О његовом мучеништву сведочи мартиролог, у коме се каже да свети Онисифор после многих мучења би везан за дивље коње и растргнут, а дух свој предаде у руке Богу, и заједно са светим Еводом борави у збору исповедника Божјих у насељима небеским.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВПСИХИЈА
Свети Евпсихије родио се и био васпитан у Кесарији Кападокијској. За царовања Адријанов он би оптужен да не поштује јелинске богове, већ Христа почитује. Због тога Евпсихије би ухваћен и стављен на муке: поваљен, он би жестоко мучен, бијен, по ребрима струган, па у тамницу бачен. А када У тамници полумртав лежаше и Богу се мољаше, њему се јави анђео Господњи и додиром својим исцели од рана.
Ускоро затим свети Евпсихије би пуштен из тамнице на слободу. Ово пуштање његово би по промислу Божјем, да огромно богатство које Евпсихије имађаше не би пало у руке безбожницима него да би га он раздао сиромасима. И свети Евпсихије сву имовину, остављену му од предака, раздаде ништима и убогима, при чему један део поклони непријатељима својим који га беху оптужили, те на тај начин виновнике свога страдања он награди као своје добротворе.
Касније, када Кесаријом управљаше кнез Саприкије, свети Евпсихије би поново ухваћен Најпре обешен и немилосрдно струган, он би потом посечен мачем. Кажу да из његовог тела потече млеко и вода место крви.
* * *
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА, архиепископа Новгородског
Ови чудотворац руски, свети Јован родио се у Великом Новгороду од побожних родитеља, Николаја и Христине. Имађаше он и брата по имену Гаврила. Обојица бише васпитани у страху Божјем. Свети Јован измалена посвети себе Богу и упражњаваше врлине. А кад постаде зрео човек, он би рукоположен за презвитера при цркви светог свештеномученика Власија. И служаше Господу свим срцем, ходећи беспрекорно у свима заповестима Господњим. Но љубећи усамљенички молитвен и тихи живот, он имађаше жељу да прими монашки постриг. Стога намисли подићи нови манастир од имовине, наслеђене од родитеља који већ беху преминули. О томе он се договори са својим братом Гаврилом, и они најпре подигоше дрвену цркву у име Пречисте Богоматере у спомен њеног Благовештења, и основаше манастир. Потом се они латише зидати камену цркву. Када је озидаше до половине, и то врло успешно, они бише приморани да стану са зидањем, јер им нестаде средстава. То силно ожалости блаженог Јована и брата му Гаврила. Али имајући велику веру и усрђе к Пречистој Богородици, они у својој жалости прибегоше к Њој, брзој помоћници и утешитељки уцвељених, и са сузама јој се мољаху говорећи: Владичице наша, Ти знаш нашу веру и љубав к Сину Твом и Богу нашем; Теби је познато како се свим срцем латисмо зидања чесног храма Твог, и сву наду нашу положисмо на Твоју помоћ, Богомати; стога нам помози да довршимо овај храм Твој! пошљи нам помоћ Твоју, Владичице, да се не посрамимо. Јер, ето, почесмо зидати, али не можемо без Твоје помоћи довршити.
Тако се они мољаху и јадаху Пречистој Богоматери. И њихова усрдна молитва би услишена. Њима се у саном виђењу јави Царица Небесна и рече им: Зашто сте, љубљени моји, слуге Божије, пали у толику жалост и тугу односно зидања храма мога? Ја се нећу оглушити о вашу молитву, јер видим вашу веру и љубав, него ћу вам ускоро послати све што треба за довршење храма, па ће вам од тога много и преостати. Само не остављајте започето дело и не малаксавајте у вери.
Пробудивши се после овог виђења, оба брата се испунише велике радости. После јутрења они испричаше један другоме своје виђење, и окрепише се надом. Тог истог дана рано, по промислу Божјем, изишавши из манастира они угледаше пред манастирском капијом дивног коња, на коме беше позлаћена узда и седло оковано златом, али јахача не беше на њему; коњ је стајао кротко и непомично. Дивећи се лепоти и богатој опреми коња браћа дуго чекаху неће ли наићи његов газда. Но нико се не појављиваше, а коњ непрестано стајаше непомично на истом месту. Онда они приђоше коњу и угледаше где са обе стране седла висе по једна добро набијена врећа. Разумевши да им је то послано од Бога, они скидоше с коња вреће, и коњ тог часа постаде невидљив. А када одвезаше вреће, нађоше: једна беше пуна злата, а друга сребра. Дивећи се таком промишљању Божјем и Пречисте Богомајке о њима, они узнесоше велику благодарност. И убрзо потом они довршише цркву и украсише је сваким благољепијем. Поред тога они купише манастиру много имања; а остатак злата и сребра предадоше игуману и братији. У том манастиру и сами примише иночки постриг, при чему Јован доби име Илија а Гаврило – Григорије. И живљаху они у том манастиру богоугодно у посту и молитви, и у свима монашким подвизима и трудовима.
Када умре преосвећени архиепископ новгородски Аркадије, блажени Илија би узет из манастира и против воље узведен на архиепископски престо. Сматрајући себе недостојним такво га чина, Илија је одбијао, али га Бог учини достојним. Кнез и све старешине, и духовне и световне, и сви грађани новгородски једногласно изабраше Илију за архипастира, јер он беше мио Богу и људима. И сви наваљиваху на њега усрдним молбама да се прими архиепископског престола. Напослетку он и против воље пристаде, и би рукоположен за архиепископа Новгородског од стране свјатјејшег Јована, митрополита Кијевског и целе Русије. И он добро пасијаше стадо Христових оваца, живећи у светости и праведности.
У то време кнез Суздаљски Андреј и други седамдесет и два кнеза земље Руске устадоше против Великог Новгорода са намером да га разруше, а своју једнокрвну и једноверну браћу да поробе и побију. Ради тога они са великим мноштвом војске дођоше под град, опколише га и три дана непрекидно тукоше. А грађани, видећи огромну силу непријатељску и изнемогавајући од борбе, смутише се силно и клонуше духом ниоткуда не видећи помоћи, – само од Бога мољаху милости и надаху се у молитве свога светог архијереја. А преосвећени Илија, као добри пастир, видећи вукове где се приближавају и траже да му разграбе стадо, стаде на стражу, неуспављивим оком гледајући к Богу и молитвама својим као бедемима заштићујући град. А кад треће ноћи он по обичају свом стајаше на молитви пред иконом Господа Христа и са сузама вапијаше ка Господу за избављење града, он чу глас који му говораше: Иди у цркву Господа Исуса Христа што је у Илијинској улици, узми тамо икону Пречисте Богородице, изнеси је на градске бедеме против непријатеља, и одмах ћеш угледати спасење граду.
Чувши те речи архиепископ Илија се испуни неисказане радости и сву ту ноћ проведе без сна. А када свану он сазва све и исприча им шта му се догодило. Чувши то људи прослављаху бога и Његову Пречисту Богоматер и, као добивши неку силу, они се охрабрише. Архиепископ посла свог протођакона са клиром, наредивши да му донесу ту чесну икону, а сам са свештеним сабором у великој цркви Свете Софије – Премудрости Божје стаде вршити молепствије. Када послани стигоше цркви Светога Спаса у којој се налазила чудотворна икона Пресвете Богородице, они јој се поклонише као што треба; но када је потом хтедоше узети, они је не могоше ни с места помаћи; и колико год пута покушаше, никако им се то није дало. Тада се они вратише к архиепископу и обавестише га о томе. Архиепископ онда узе сав сабор са собом, хитно оде у Спасову цркву, паде пред икону Владичице наше и мољаше се говорећи: О свемилостива Госпођо, Дјево Богородице, Ти си узданица, нада и заштитница граду нашем; Ти си тврђава, покров и прибежиште свима хришћанима; стога се и ми грешни надамо на Тебе. Моли се, Госпођо, Сину Твом и Богу нашем за град наш; немој нас ради грехова наших предати непријатељима нашим, него услиши плач и уздахе људи Твојих; поштеди нас као што некада Син Твој поштеди Ниневљане ради покајања њихова, и покажи на нама милост своју, Владатељко.
Завршивши ову молитву, светитељ стаде служити молепствије; и када клирици запеваше кондак: Предстатељство христиан непостидноје“ . .. , чесна икона Пречисте Богородице изненада се покрену сама од себе. Видевши то необично чудо, сав народ једногласно ускликну: Господе, помилуј! А свјатјејши архиепископ, узевши чесну икону у руке побожно је целива, и крену с народом вршећи молепствије, узнесе икону на градске бедеме и намести је наспрам непријатеља. У то време непријатељи стадоше све јаче наваљивати на град, пуштајући на њега читаве облаке од стрела. И гле, чесна икона Пресвете Богородице одврати лице своје од непријатеља и окрену га према граду, што беше очигледан знак великог милосрђа Владатељке наше према људима који се злопаћаху у опседнутом граду. А архиепископ, погледавши на свету икону, угледа где из њених очију теку сузе, и он стаде скупљати у свој фелон сузе што капљаху са иконе, и говораше: О, преславног чуда! како из сухог дрвета теку сузе! Овим нам Ти, Царице, показујеш сигуран знак да се са сузама молиш Сину твом и Богу нашем за избављење града. – И сав народ, видевши икону Пресвете Богородице где плаче, завапи к Богу са сузама и вапајем. И изненада нападе страх на непријатеље, и покри их тама, и гнев Божји смете их, и они почеше убијати један другог. Видевши такву пометеност код непријатеља, житељи Новгорода отворише градску капију, и са оружјем у рукама навалише на непријатеље, једне секући, друге живе заробљујући, и тако помоћу Пресвете Богородице победише све пукове непријатељске.
Од тога времена светитељ Божји Илија установи у Великом Новгороду свечано празновање предивног чуда Пресвете Богородице, и назва тај дан даном избављења и даном казне: јер молитвама Пресвете Богородице Бог посла избављење грађанима а казну онима који устадоше на своју једнородну и једноверну браћу и сатворише међусобни рат. И од тога времена Велики Новгород, управљан својим добрим пастиром, живљаше у потпуном миру и спокојству.
Налазећи се прилично година на архиепископском престолу, блажени Илија у својој ревности за прослављање светог имена Божјег подиже дивне цркве; уопште он подиже седам светих цркава. Прва црква, коју он подиже још до свога монашења, бејаше у част Благовести Пресвете Богородице; друга, коју он подиже за време свога архиепископовања, беше у спомен Богојављења Господња; трећа – у име светог пророка Илије, четврта – у име светог Теодора Студита, пета – у име светих Трију Младића: Ананије, Азарије, Мисаила, и светог пророка Данила, шеста – у име светог праведног Лазара Четвородневног, седма – у име светог Николаја Чудотворца.
Блажени Илија бејаше веома милостив према свима, и одликоваше се необично кротошћу и нелицемерном љубављу; и беше он као сунце у цркви Христовој, светлећи добрим делима, и прогонећи таму злочињења, и разбијајући главу кнеза таме, ђавола, који свагда непријатељује и завиди спасењу људи. А имађаше свети Илија такву власт над нечистим дусима, да их је својом речју могао свезивати, о чему сведочи следећа дивна повест.
Једном светитељ по своме обичају у поноћи стајаше на молитви у својој келији. Ђаво, желећи да уплаши светитеља, уђе у умиваоник који је стајао у његовој спаваоници, и брчкајући по води стаде правити шум. Схвативши да то ради ђаво, светитељ приђе сасуду, осени га крсним знаком и запрећењем својим свеза у умиваонику ђавола тако да овај дуго време није могао изаћи оданде. Најзад, ђаво, паљен крсном силом, не могући више то подносити стаде запомагати као човек: О, тешко мени! сав горим, и не могу више да издржим, пусти ме брзо, свече Божји! – А светац га упита: Ко си ти, и како си ушао овамо? – Ђаво одговори: Ја сам лукави ђаво и дођох да те узнемирим, јер сам држао да ћеш се ти као човек уплашити и престати са молитвом. Но ти ме закључа у овом суду, и ја се страховито мучим. Тешко мени што се преварих и уђох овде. Пусти ме, слуго Божји, па одсада нећу никада долазити овамо.
Ђаво дуго време запомагаше тако. Најзад светитељ рече: Ево, за твоју безочну дрскост наређујем ти да ме ове ноћи однесеш у Јерусалим и спустиш код храма где се налази гроб Господњи; а из Јерусалима имаш ме опет пренети овде у моју келију у току ове исте ноћи, па ћу те онда пустити. – Ђаво на све могуће начине обећа да ће испунити светитељеву вољу, само да га пусти из сасуда. Светитељ пусти ђавола наредивши му: Претвори се у оседланог коња и стани пред мојом келијом, да уседнем на тебе и остварим своју жељу. – Ђаво изиђе као тама из сасуда, и по наређењу светитељевом претвори се у коња. А блажени Илија, изишавши из келије, наоружа себе крстом па уседе на ђавола, и те исте ноћи обрете се у светом граду Јерусалиму близу храма светог Васкрсења где се налази гроб Господњи. Ту угодник Божји запрети ђаволу да се не удаљује са тог места; и стајаше ђаво као прикован, и не могаше се никако помаћи с места док светитељ Божји не обави поклоњење Гробу Господњем и часноме дрвету светога Крста. Пришавши храму светитељ преклони колена пред вратима и стаде се молити; и одједном се врата храма отворише сама од себе и упалише се свеће и кандила на Гробу Господњем. Узносећи благодарне молитве и лијући сузе свети архиепископ се поклони Гробу Господњем и целива га; исто тако се он поклони и животворном Дрвету и свима светим иконама и местима у храму. Испунивши своју жељу, светитељ изиће из храма, и врата храма се опет сама затворише. И нашавши ђавола као оседланог коња на месту где му беше наредио, светитељ уседе на њега, и обрете се исте ноћи у Великом Новгороду у својој келији. Одлазећи од светитеља, ђаво га мољаше да не прича никоме како му је, он, свезан светитељевим запрећењем, служио као заробљеник. При томе ђаво рече светом архиепископу: Ако будеш коме причао да си ме јахао, онда ја нећу престати да плетем замке противу тебе све док не наведем на тебе велико искушење. – Док ђаво тако булажњаше, светитељ се прекрсти и ђаво тог тренутка ишчезе од њега као дим.
Једном када свети архиепископ вођаше духовни разговор са чесним људима: игуманима, свештеницима и богобојажљивим грађанима, и причаше им житија светих, и казиваше им многе душекорисне ствари, он им исприча и о овом овом путовању у Јерусалим. Разуме се, причајући им као да се то догодило неком другом лицу, он говораше: Ја знам таквога човека који за једну ноћ стиже из Великог Новгорода у Јерусалим, поклони се Гробу Господњег и животворном дрвету светога Крста, па се те исте ноћи врати у Велики Новгород, јашући на ђаволу кога својим запрећењем беше свезао као заробљеника. – Слушаоци се веома удивише овом казивању светитељевом, а ђаво зашкргута зубима на светитеља, говорећи: Пошто си казао тајну, ја ћу због тога навести на тебе такво искушење, да ћеш од свих грађана бити осуђен као блудник.
И од тога времена, са Божјим допуштењем, поче ђаво плести своје лукаве замке око светитеља, да би му убио углед код народа. Тако, људима који су долазили к светитељу ради благослова ђаво показиваше у светитељевој келији разне привиде: час женску обућу, час огрлице, час друге женске хаљине и ознаке. Видећи то, људи који долажаху к архиепископу саблажњаваху се, и лоше помишљаху о светитељу сматрајући да он у својој келији држи блуднице, и силно се смућиваху, и разговарајући о томе међу собом говораху: Недостојно је да блудник заузима апостолски престо.
Једном када се народ сабра и иђаше ка келији светог архиепископа, ђаво се преобрази у девојку и потрча пред народом као да бежи из светитељеве келије. Видевши то људи повикаше и појурише за девојком да је ухвате, али ђаво утече иза светитељеве келије и постаде невидљив. Чувши народну грају светитељ изиђе из келије и упита људе: Шта је, децо? зашто грајите? – А они стадоше викати на њега као на блудника, вређајући га и грдећи га, па га ухватише и почеше му се ругати. И не знајући шта даље да раде са њим, они се договорише и рекоше: Одведимо га на реку и посадимо на сплав, да би отпловио из нашег града низ реку. – И одведоше светог и целомудреног архијереја Божјег до великог моста на реци Волхови и посадише на сплав. И зби се реч лукавог ђавола који је хвалећи се говорио: Навешћу на тебе такво искушење, да ћеш од свију бити осуђен као блудник.
Видећи такво срамоћење светитеља ђаво се силно радоваше. Али, по промислу Божјем, невиност праведникова победи и посрами препреденог врага: јер када светитеља метнуше на сплав, сплав заплови не низ реку него уз реку, упркос томе што је брзина воде код великог моста била огромна; и то сплав заплови уз реку, иако га нико није вукао, и пловљаше једино силом Божијом ка манастиру светог Георгија, који се налазио на три потркалишта од града. А људи, видећи такво чудо, препадоше се; и заборавивши на своју злоћу они раздираху хаљине на себи и ридаху говорећи: Сагрешисмо и неправедно поступш смо, јер ми овце осудисмо пастира. – И трчећи обалом они мољаху светитеља да им опрости грех и врати се на свој престо. И говораху: Опрости нам, оче, у незнању се огрешисмо о тебе; не помени рђавост нашу, и не остављај нас, децу своју. – Такође и сав клир, истрчавајући напред и клањајући се блаженоме до земље, мољаху га са сузама да се врати на свој престо. А свети архиепископ, као други првомученик Стефан мољаше се Богу за оне који му зло учинише, говорећи: Господе, не прими им ово у грех (Д. А. 7, 60).
Приставши уз обалу на пола потркалишта даљине од споменутог манастира, светитељ устаде са сплава и изиђе на обалу. А народ припадајући му с плачем искаху опроштај. И велика их радост обузе када добише опроштај од светитеља. Но нарочито се радоваху што им Господ откри невино и чисто житије светитељево. А незлобиви архипастир, подаривши свима опроштај, исприча им како је, јашући на ђаволу, посетио Јерусалим и како се ђаво трудио да му сс освети. Слушајући то, сви слављаху Бога.
И тако се светитељ врати на свој престо са великом чашћу и славом. И учаше људе говорећи: Чеда моја, пажљиво разматрајте свако своје дело, да вас ђаво не би преварио. Пазите да злоћу не помешате са врлином, да не бисте били криви на суду Божијем.
После свега описанога светитељ поживе мало. Дознавши за свој одлазак к Богу, он скиде свој архијерејски омофор, будући већ веома стар, и прими схиму, при чему му би дато име Јован, које је носио до свога монашког пострига. И престави се у миру ка Господу. Тело његово би погребено у храму Софијс Премудрости Божје, у монашкој ризи. После њега на архипастирски престо би узведен његов рођени брат Григорије, који такође мудро пасијаше словесно стадо. Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МАКАРИЈА КАНЕВСКОГ
Родом из града Овруча, у Волинској губернији. Од ране младости волео да се моли и труди; често ишао у цркву и прислуживао духовним лицима, жељан да се од њих научи духовном живљењу и да сачува православну веру, пошто су у то време римокатолици силно притешњавали православне. Примивши монаштво, Макарије се са нарочитим усрђем подвизавао у молитви и изучавању светоотачких дела. Због свог узвишеног хришћанског живота, он ускоро би произведен за јеромонаха. Не прође много времена а он би изабран за настојатеља Овручске обитељи, где он претрпе многе непријатности од римокатолика, који су неколико пута нападали на обитељ, и најзад је сасвим порушили. Затим он беше настојатељ Каневске обитељи, где се и прослави прозорљивошћу и чудотворством. Сконча преподобни мученички 1678. године од Татара који нападоше на Каневску обитељ. После разних злостављања они га штаповима бише по лицу и грудима, ломише му руке и ноге гвозденим справама, па га онда привезаше за два стуба, одераше му кожу, и најзад му главу одсекоше. Свете мошти његове обретене 1688. године, и налазе се у Вазнесенској цркви у граду Перејаславу, у Полтавској губернији.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МОНАХИЊЕ КАСИЈАНЕ ПЕСНИКИЊЕ
Ова преподобна монахиња песникиња живљаше у време цара Теофила (829-842). Написала је дивне црквене песме, као што су „Августу јединоначалствујушчу“ (на Божић), „Господи, иже во многи грјехи падшаја жена“ (на Стиховње Велике Среде), и многе друге На данашњи дан славе њен спомен на јегејском острву Касији (у Грчкој). (Служба јој штампана у Александрији 1889. године).
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛУКЕ
Почетком деветог века у Мунтанији, у Малој Азији, недалеко од старе Триглије, пониче Спасова обитељ, звана „Дубоки поток“, која се прослави подвижничким животом својих житеља. Трећи игуман ове обитељи бејаше преподобни Лука. Добро се подвизавајући и начинивши себе обиталиштем Светога Духа, он у миру предаде Господу чисту душу своју, крајем десетога века.
