Пут крста је онај којим свако од нас ходи пре свега у себи – у старом човеку у нама, који је са Господом распет, „да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху“ (Рим. 6,6).
„Са Христом се разапех“, пише Свети апостол Павле, „а живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 19-20). То је од самог почетка хришћанства био светли идеал по коме живе сви који припадају Христу. Овај идеал претпоставља самоодрицање и потпуно посвећење Ономе који је „за нас људе и за наше спасење“ (Символ вере, 3) први био прибијен на крст и погубљен како би нама свима отворио пут у живот, и Који је упозорио: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се: ја сам победио свет“ (Јован 16,33).
Ипак, да бисмо победили, не можемо да не прођемо кроз тугу и крст који је сваком од нас додељен. У том смислу, пут крста је и начин на који живимо у свету. Овај свет, за који знамо да „сав у злу лежи“ (1. Јн. 5, 19), свакодневно ставља искушења пред нашу хришћанску савест, непрестано нас тера да правимо лични избор између добра и зла, између светлости и таме, између живота и смрти. При томе не смемо заборавити да је овај исти свет сав искупљен жртвом Господњом, који се због тога оваплотио и постао Човек – да га спасе и обнови: „јер не посла Бог Сина Својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега“ (Јован 3,17). И зато се од нас очекује да покажемо исто саосећање и љубав, исто милосрђе и човекољубље према свима и свему око нас, што нам је најпре посведочио сам Бог, који „… тако заволе свет да је Сина Својега Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни“ (Јн. 3,16).
Пођимо верно и непоколебљиво путем крста који нам је додељен. Подносимо искушења која нам се сусрећу једна за другом и боримо се са искушењима у себи да бисмо имали наду да ћемо и ми бити учесници ове победе коју је Господ први извојевао на својој Голготи. Највише, међутим, имајмо љубав према Богу и ближњему и покажимо ту љубав у делима милосрђа и саосећања, да избегнемо грех гордости и себичности, да сачувамо изворне хришћанске врлине, међу којима значајно место имају смирење и трпљење, добро сећајући се да се неће спасти ни горди ни онај који бежи од крста свога, него само онај „који претрпи до краја“ (Мт. 10,22).
Извор: Бугарска Патријаршија
