Житија светих за 20. септембар / 3. октобар - Свети великомученик Јевстатије плакида

На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети великомученик Јевстатије плакида; Свети мученици Михаило и Теодор; Преподобномученик Иларион; Свети Мартин, папа римски; и Преподобни Јован критски.

* * *

Тропар празника:

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ЕВСТАТИЈА ПЛАКИДЕ, његове супруге ТЕОПИСТИЈЕ и деце му: АГАПИЈА и ТЕОПИСТА

У време цара Трајана живљаше у Риму војвода по имену Плакида, човек високог и знаменитог рода, веома богат, и у рату толико храбар да само име његово изазиваше страх код непријатеља. Још за време ратовања римског цара Тита у Јудејској земљи Плакида беше веома истакнут војсковођа римоки и у свима биткама одликоваше се неустрашивом храброшћу.

По вери Плакида беше идолопоклоник, али у своме животу чињаше много добрих, хришћанских дела: гладне је хранио, наге одевао, угрожене помагао, многе окова и тамнице ослобађао. Он се више радовао када је коме невољнику указивао помоћ, него ли својим славним победама над непријатељима. Као некада Корнилије кога спомињу Дела Апостолска (Д. А. 10, 1-48), Плакида беше савршен у свима добрим делима, само не имађаше свете вере у Господа нашег Исуса Христа, без које су добра дела мртва (ср. Јак. 2, 17). Плакида имађаше супругу, исто тако добродетељну као и он сам, и са њом роди два сина. И беше Плакида са женом својом веома добар и милостив према свима; само њему недостајаше то што није познавао јединог истинитог Бога, кога не знајући почитоваше добрим делима својим. Но човекољубиви Господ који жели да се сви спасу и не иревиђа оне који чине добро: него Му је у сваком народу мио онај који се боји Бога и твори правду (Д. А. 10, 35), не превиде и овог добродетељног мужа, и не остави га да погине у тами идолопоклоничке заблуде, већ му показа пут спасења на следећи начин.

Једном Плакида, по обичају свом, изиђе са слугама својим у лов. Откривши стадо јелена, он распореди коњанике и удари у потеру за јеленима. Ускоро он примети највећег јелена у целом стаду, појури за њим, и јелен се одвоји од стада, а одвоји се и Плакида од својих војника са малом дружином јурећи за јеленом. Сапутници Плакидини убрзо малаксаше и изосташе далеко иза њега. А Плакида, имајући врло јаког и веома брзог коња, настави сам гонити јелена све док оваЈ не истрча на једну високу стену и заустави се на њој. Плакида дојаха до подножја стене, и посматрајући јелена размишљаше на који би га начин уловио. А л и свеблаги Бог, који разним средствима приводи људе опасењу и чудесним судбама изводи на пут истине, улови самог ловца, јавивши се Плакиди као некада апостолу Павлу. Јер док Плакида стајаше и дуго посматраше јелена, њему се јави Господ Христос на следећи начин: веома светао крст показа се међу роговима јелена, и на крсту виде подобије тела распетог за нас Господа Исуса Христа. И док се Плакида чуђаше овом необичном виђењу, њему дође глас с неба који говораше: „Зашто ме гониш, Плакидо?“ И упоредо са овим Божанственим гласом Плакиду спопаде страх, и он паде с коња и лежаше на земљи као мртав. Но једва дошавши себи, Плакида упита: Ко си Ти, Господе, који говориш мени? – Господ му рече: „Ја сам Исус Христос, Бог, који се ради спасења људи оваплотих, добровољно претрпех страдања и крсну смрт, и кога ти, не знајући, поштујеш. Твоја добра дела и многе милостиње изиђоше преда ме, и ја зажелех да те спасем. И ево ти се јавих, да те уловим у моје познање и присајединим верним слугама мојим; јер ја нећу да човек који твори праведна дела погине у мрежама ђавољим“.

Уставши са земље и више не видећи никога пред собом, Плакида рече: Сада верујем, Господе, да си Ти Бог неба и земље, и Творац свих твари; стога се Теби Јединоме поклањам, и другога Бога осим Тебе одсада нећу да знам. Молим Те, Господе, научи ме шта да радим. – И дође му глас који говораше: „Иди свештенику хришћанском, прими од њега крштење, и оп ће те научити путу спасења“.

Чувши то Плакида се испуни радости и умилења, па павши на земљу са сузама поклони се Господу који му се јавио. И секираше се што досад, не знајући истину, није знао Бога истинога; али се у исто време и радоваше духом што се удостоји такве благодати која га приведе познању истине и упути на прави пут. Усевши на коња он се весела срца врати к својим сапутницима, не причајући никоме шта се догодило.

А када се из лова врати дому свом, Плакида изазва своју жену и насамо јој исприча све што виде и чу. Жена му пак са своје стране каза ово: Прошле ноћи чух где ми неко говори ове речи: „Ти, твој муж и твоји синови сутра ћете доћи к мени и познаћете мене, Исуса Христа, истинитог Бога, који дајем спасење онима који ме љубе“. Стога немојмо одлагати, већ брзо извршујмо што нам је наређено.

Када паде ноћ, Плакида посла да потраже где живи хришћански свештеник. Дознавши где му је дом, Плакида узе са собом жену, децу и неке од верних слугу својих, и отиде к свештенику коме беше име Јован. Дошавши к њему они му подробно испричаше све о јављењу Господа, и мољаху да их крсти. Саслушавши их, свештеник прослави Бога који и из незнабожаца сабира људе угодне Њему, па научивши их светој вери каза им све заповести Господње. Потом сатвори молитву и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа. И на светом крштењу дата им бише имена: Плакиди – Евстатије, супрузи његовој – Теопистија, а синовима њиховим: Агапије и Теопист. После крштења свештеник их причести Божанственим Тајнама, па их отпусти с миром, рекавши им: Бог који вас просвети светлошћу познања Свог и призва у наслеђе вечнога живота, нека је увек с вама! А када се у оном животу удостојите сладосног гледања лица Божија, помените и мене, вашег духовног оца.

Тако препорођени светим крштењем, они се вратише у свој дом, препуни неисказане радости: јер благодат Божија озари њихове душе и испуни њихова срца таким блаженством, да им се чинило да су на небу а не на земљи.

Сутрадан Евстатије уседе на коња, узе са собом неколико слугу, па крену, тобож у лов, на оно место где му се јави Господ, да Му тамо узнесе благодарност за Његове неисказане дарове. Стигавши на то место он разасла слуге да траже дивљачи. Сам пак, сишавши с коња, паде лицем на земљу и с плачем се мољаше и благодараше Бога за Његову неизрециву милост што благоволи просветити светлошћу вере њега и дом његов. У овој молитви он предаваше себе Господу своме, поверавајући себе потпуно Његовој благој и савршеној вољи, да Он по Својој доброти уређује све односно њега на корист, како Сам зна и хоће. И доби ту Евстатије откривење о напастима и невољама који га имају снаћи, јер он чу Господа који му говораше: Евстатије, ваља да на делу покажеш твоју веру, тврду наду и усрдну љубав према мени. А све се то познаје не у привременом богатству и сујетном благостању, него у сиромаштву и у напастима. Стога теби, као другом Јову, предстоји да претрпиш многе невоље и искусиш многе несреће, да би се ти, прекаљен као злато у огњу, показао достојан мене и примио венац из мојих руку. – На то Евстатије рече: Господе, ево мене пред Тобом, чини са мном шта хоћеш, готов сам са благодарношћу примити све из Твојих руку. Ја знам да си Ти благ и милостив, и као Отац милујући кажњаваш; зар да не примим из Твојих милосрдних руку очинско наказање? Заиста сам готов, као слуга, носити и трпети све што се метне на мене, само нека Твоја свесилна помоћ буде са мном. – И опет Евстатије чу глас: Желиш ли сада претрпети невоље или у последње дане живота свога? – Евстатије одговори: Господе, ако је немогуће мимоићи искушења, онда дај сада да претрпим те беде; само пошљи ми помоћ Своју, да не би победило зло и отргло ме од љубави Твоје. – Господ му рече: Буди храбар, Бвстатије, јер ће благодат моја бити с тобом и чувати те. Када те дубоко буду понизили, ја ћу те узвисити и прославити не само на небу пред анђелима мојим, него ћу ти и пред људима одати поштовање: јер ћу те после многих невоља утешити и пређашњи ти чин твој вратити. Но ти се немој радовати временој части, него томе што је име твоје записано у књизи вечнога живота.

Тако свети Евстатије, разговарајући с невидљивим Господом и примајући од Њега откривења, испуни се на том месту велике духовне радости и благодати Божје. И врати се дому свом горећи божанском љубављу. Чесној супрузи својој он исприча све што му би откривено Господом. Не затаји од ње он и то, да им предстоје многе напасти и невоље, које Господа ради ваља јуначки трпети; па ако их добро претрпе, Господ ће им све то обратити у вечно весеље и радост. Слушајући то ова благоразумна жена рече: Нека воља Господња буде с нама! Само нам се ваља усрдно молити Господу да нам подари трпљење.

И живљаху они побожно и честито, подвизавајући се у посту и молитви, творећи милостињу убогима обилније него раније, и упражњавајући све врлине усрдније него у свом пређашњем примерном животу. Но након не много времена, по допуштењу Божјем, наиђоше болести и смрт на дом њихов, и на људе и на стоку: поразбољеваше се сви домашњи њихови, и за кратко време помреше не само скоро све слуге њихове, него им и сва стока угину. А пошто они што осташе у животу лежаху болесни, те немаше ко да чува Евстатијева складишта, то лупежи по ноћи покрадоше његову имовину. И за кратко време овај славни и богати војвода осиромаши. Али се он не ожалости због тога, нити растужи: у свима тим искушењима Евстатије не сагреши пред Богом, него благодарећи Бога говораше као други Јов: Господ даде, Господ узе; како се Господу хтеде, тако и би; нека је благословено име Господње (ср. Јов. 1, 21). – И тешаше Евстатије супругу своју да не тугује због онога што се збива с њима, а она опет тешаше њега; и тако обоје с благодарношћу трпљаху, ослонивши се на вољу Господа свог, и утешаваху се надом на милост Божију.

Видећи да је осиромашио, Евстатије намисли да се сакрије од свих својих познаника у некој далекој земљи, и да тамо, не откривајући своје знаменито порекло и високо звање, живи међу простим народом у сиромаштву и смерности, те да на тајначин несметано и спокојно служи Господу Христу који ради спасења нашег осиромаши и понизи себе. Евстатије се посаветова о томе са својом супругом, и решише да ноћу отпутују. Тако и урадише: потајно од својих домашњих којих беше остало врло мало, и то болесних, они узеше своја два детета, па место скупоцених хаљина обукавши подеротине, напустише ноћу свој дом, Бога ради остављајући све, славу и част и богатства, које је Евстатије, иако лишен тога, могао лако поново повратити себи, пошто је био знаменитог рода, високог звања, вољен од дара, и уважаван од свих. А л и све то он одбаци као ђубре, да би Бога стекао себи за покровитеља. И странствоваше Евстатије по непознатим местима, кријући се да не буде препознат, и задржавајући се међу најпростијим и најнеписменијим људима. Тако, оставивши своје богате палате, туђиноваше овај подражавалац Христа, немајући где главе склонити.

Међутим цар и сви великаши убрзо дознадоше да се њихов омиљени војвода Плакида сакрио незнано куда; и бејаху у недоумици и не знађаху шта се то с њим десило: да ли га је неко убио, или је он сам на неки начин случајно погинуо. Сви га веома жаљаху и трагаху за њим, али не могаху докучити тајне Божје које се збиваху са Евстатијем, јер: ко позна ум Господњи? или ко Му би саветник (Рм. 11, 34).

У време када Евстатије с породицом пребиваше у једном непознатом месту, жена му његова рече: Докле ћемо, господару мој, живети овде? Боље је да идемо одавде у далеке земље, да нас неко не препозна, и ми постанемо подсмех за наше познанике. – И уставши са децом они кренуше путем који води у Египат. После путовања од неколико дана они дођоше до мора; у пристаништу нађоше лађу, спремну да путује за Египат, седоше на њу и отпловише. Господар лађе беше странац, и човек врло суров. Саблазнивши се лепотом Евстатијеве жене, он коваше у срцу свом злу намеру, да је отме од овог убогог човека за себе. Када допловише до обале, где је требало да се Евстатије искрца из лађе, господар лађе узе себи Евстатијеву жену као наплату за превоз лађом. Евстатије се стаде противити, али ништа не могаше учинити, јер свирепи и бешчовечни странац извуче мач и прећаше Евстатију да ће га убити и бацити у море. И не беше никога да притекне у помоћ Евстатију. Евстатије с плачем припаде к ногама тог злог човека, молећи да га не раздваја од омиљене супруге. А л и његове молбе беху узалуд, и он чу коначну одлуку као одговор: Ако хоћеш да останеш жив, умукни и одлази одавде; иначе ћеш овог часа умрети од овог мача, и ово море биће ти гроб.

Ридајући, Евстатије са своје двоје деце изиђе из лађе, а господар лађе отисну лађу од обале, разапе једра и отплови. Како тежак бејаше растанак богоугодном човеку са целомудреном и верном супругом! Очима пуним суза и срцем које се кидало од бола они праћаху један другог. Ридаше Евстатије са децом стојећи на обали, ридаше на лађи жена његова, насилно отета од мужа и одвођена у непознату земљу. И ко ће исказати њихов бол, и тугу, и ридање? Евстатије стајаше на обали све док је очима могао видети лађу, па онда крену на пут водећи са собом своју малолетну децу: и плакаше муж за женом, а деца плакаху за мајком. Једина утеха за праведну душу Евстатију беше то: што ово искушење он прима из руке Господа, без чије се воље не може ништа десити с њим, и што је за то и призван светој вери Христовој, да трпљењем хита ка небеској отаџбини.

Но патњама Евстатијевим још не беше краја, јер наилажаху веће од досадашњих. Он још не беше заборавио свој први бол, а други се већ приближаваше: ту недавно он се лиши супруге, а већ и губитак деце не беше далеко од њега. Настављајући свој пут, Евстатије наиђе на многоводну и врло брзу реку, на којој не беше ни моста ни превоза, па се зато морала газити. Но пренети оба детета одједном на ону обалу, реке, беше немогуће. Стога Евстатије узе једно дете и на леђима га пренесе на супротну страну реке. Посадивши га тамо, он крену назад да пренесе и друго дете. Али кад беше на средини реке, одједном се разлеже јаук детињи. Евстатије подиже очи и угледа лава како му дохвати сина и побеже с њим у пустињу. Ужаснут, Евстатије кукајући гледаше за звером, док се овај са својим пленом не сакри из његових очију. Евстатије онда похита да се врати к другоме свом детету; но он још не стиже до обале, а оно изненада дотрча вук, зграби дете и однесе у шуму. Опкољен недаћама са свих страна, Евстатије стајаше усред реке давећи се у мору својих суза. И ко би могао исказати патње срца његовог, и плач, и ридање? Он се лиши супруге целомудрене, једноверне и свете; лиши се деце, која му беху утеха у невољама. И заиста је чудо што овај човек под теретом таких мука не паде у воду и остаде жив. Нема сумње њега крепљаше у трпљењу десница Вишњега: јер само Онај који допусти на њега таква искушења, могао му је дати такво трпљење.

Изишавши на обалу, Евстатије плака дуго и горко, па тужан продужи свој пут. Он се утешаваше само једним Утешитељем – Богом, у кога он тврдо вероваше и ради кога све ово подношаше. И не узропта.Евстатије на Бога, и не рече: зар си ме зато призвао к познању Тебе, Господе, да се лишим и супруге и деце? таква ли је корист од вере у Тебе, да ја постанем најнесрећнији од свих људи? тако ли Ти волиш оне који верују у Тебе, да растављени један од другога изгину? – Ништа слично и не помисли овај праведни и трпељиви муж. Напротив, он у дубокој смирености узношаше благодарност Богу, што је Њему по вољи да слуге Своје види не у благостању светском и сујетној утеси, већ у невољама и бедама, да би их у будућем животу утешио вечном радошћу и весељем.

Бог који све чини на корист и који допушта невоље на праведника, не кажњавајући га него кушајући његову веру и јунаштво; Бог који воли не праведникову жалост него тврдо трпљење његово и слуша благодарење његово, – као што Јону у утроби кита сачува неповређена, тако и оба Евстатијева детета, уграбљена од зверова сачува читава и здрава. Јер када лав одношаше дете у пустињу, њега угледаше чобани и нададоше вику гонећи га, и лав испусти дете здраво, а сам побеже. Тако и вука, који ношаше друго дете, угледаше ратари, повикаше и појурише за њим, и он остави дете читаво, а сам утече. И чобани и ратари беху из истога села; они узеше децу и одгајише их.

Међутим Евстатије ништа не знађаше о томе. Идући путем он час благодараше Бога у трпљењу, час побеђиван природом људском плакаше и говораше: Авај мени! некада бејах богат, а сада сам убог и лишен свега. Авај мени! некада бејах у слави, а сада сам у срамоти! Авај мени! некада бејах имућан, а сада сам бескућник. Бејах некада као дрво лиснато и родно, а сада сам као сасушена грана. Бејах окружен у дому – пријатељима, на улици – слугама, у рату – војницима, а сада остах сам у пустом месту. Но не остави ме Ти, Господе! не превиди ме Ти, Свевидче! не заборави ме Ти, Свеблаги! Господе, не остави ме сасвим! Опомињем се, Господе, речи Твојих, које ми Ти рече на месту Твога јављења мени: „Предстоје ти многе невоље, као Јову“. Али ето, са мном се зби више него са Јовом: јер он, иако се лиши свога имања и славе, ипак лежаше на своме ђубрету, а ја сам у туђој земљи и не знам куда да идем; он имађаше пријатеље који га тешаху, а моју утеху, милу дечицу моју, уграбише дивље звери и поједоше; он, мада би лишен своје деце, али могаше од супруге своје имати неку утеху и неку услугу, а моја добра супруга паде у руке безаконог туђинца, и ја се као трска у пустињи повијам олујом горких патњи мојих. Но немој се разгневити на мене, Господе, што Ти од туге срца говорим тако, јер говорим као човек. Међутим, ја се утврђујем на Теби, Промислитељу мом и Стројитељу пута мог, и на Тебе се надам, и Твојом љубављу као прохладном росом и лахорењем ветра расхлађујем огањ туге моје, и чежњом за Тобом као неком слашћу заслађујем горчину невоља мојих.

Говорећи тако кроз уздахе и сузе, Евстатије дође до неког села, званог Вадисис. Оставши у том селу он стаде радити као надничар код тамошњих житеља, да би себе издржавао трудом руку својих. Рађаше он и труђаше се на послу, на који није био навикао и који дотле није познавао. Доцније Евстатије умоли људе тога села, да буде чувар њихових жита, због чега му они плаћаху неки мали најам. Тако он проживе у том селу петнаест година у пуком сиромаштву и смирености, и у многим трудовима, и у зноју лица свог јеђаше хлеб свој. А врлине његове и подвиге ко ће исказати? Сваки може оценити, да се он у таквом сиромаштву и туђиновању ничим другим није толико бавио као молитвама, постовима, сузама, бдењима и уздасима, узносећи к Богу очи и срце, и очекујући милост од Његовог милосрђа. Деца пак Евстатијева беху гајена недалеко одатле, у другом селу, али он не знађаше за њих, а и она сама не знађаху једно за друго, иако живљаху у једноме селу. А жена његова, као некада Сара (ср. 1. Мојс. 12, 11-20), беше чувана Богом од иностранца, који онога часа, када је оте од праведнога мужа, би поражен неком болешћу, и дошавши у своју земљу умре, оставивши заробљеницу своју чистом, не додирнувши је. Тако Бог чуваше верну слушкињу Своју, те она, налазећи се усред замке, не би уловљена, него се као птица избави из ловачке замке: замка се уништи, и она би избављена помоћу Вишњега. А после смрти тог туђинца, ова благочестива жена постаде слободна и живљаше у миру, без напасти, зарађујући себи хлеб радом руку својих.

У то време иноплеменици ратоваху против Рима и наношаху велике штете, освојивши неке градове и области. Стога цар Трајан беше у великој невољи, и сетивши се свог храброг војводе Плакиде говораше: Да нам је нашег Плакиде, непријатељи наши не би нам се подсмевали, јер он беше страшан непријатељима; и противници се бојаху имена његова, јер он беше храбар и срећан у биткама. И чуђаше се цар са свима велможама томе, како се то на необичан начин сакри Плакида са женом и децом. Намисливши да пошаље да траже Плакиду по целом свом царству, Трајан рече присутнима: Ко ми пронађе мог Плакиду, удостојићу га велике части и наградити многим даровима. – И гле, два добра војника, Антиох и Акакије, који некада беху верни пријатељи Плакиди и живљаху у његовом двору, рекоше: Самодржавни царе, заповеди нама да потражимо тог човека који је толико потребан целом Римском царству. Ако би га требало тражити до накрај земље, и то ћемо урадити са свим усрђем.

Цар се обрадова овој њиховој готовости и одмах их посла да траже Плакиду. Они кренуше и пропутоваше многе земље, иштући свог омиљеног војводу по градовима и селима, и распитујући сваког кога сретну, није ли где видео таквог и таквог човека. Најзад се они приближише селу, у коме живљаше Евстатије. У то време Евстатије чуваше жита у пољу. Угледавши војнике где иду у село, он се загледа у њих, и издалека распознадс у њима своје познанике, обрадова се и плакаше од радости. Из дубине срца уздишући к Богу, Евстатије изађе на пут где су ти војници имали проћи. А они када дођоше до Евстатија и поздравише се с њим по обичају, питаху га, какво је то село и ко господари њиме. Затим стадоше распитивати, нема ли ту неког страног човека, таквог и таквог раста, и таквог и таквог изгледа, а зове се Плакида. Евстатије их упита: Због чега ви њега тражите? – Они му одговорише: Он је пријатељ наш, и ми га дуго видели нисмо, и не знамо где се налази са женом и двоје деце. Када би нас неко обавестио о њему, ми бисмо том човеку дали много злата. – Евстатије им рече: Ја га не знам, нити сам кад чуо за Плакиду. Уосталом, господо моја, молим вас, идите у село и одморите се у мојој кућици, јер видим да сте уморни од пута и ви и ваши коњи. Тако дакле, одморите се код мене, па се после можете распитати о жељеном човеку код некога који би га знао.

Послушавши Евстатија, војници пођоше са њим у село, али га не познаше, но он их познаде, и једва се уздржа од суза које му навираху на очи. У том пак селу бејаше неки добар човек, код кога Евстатије нађе себи уточиште. Он одведе војнике код овог човека и замоли га да их прими на одмор и да их угости. При томе рече: Ја ћу ти својим радом исплатити што будеш утрошио на њихово угошћење, јер су то моји познаници.

Човек тај, и због своје доброте а и због Евстатијеве молбе, усрдно гошћаше госте. А Евстатије их служаше, приносећи јела и постављајући их пред њих. При томе њему долажаше на ум његов ранији живот, када му служаху ови које он сада служи, и он, по слабости природе људске, једва задржаваше сузе, али их скриваше од војника да га они не би познали. И неколико пута он је излазио из куће, па пошто би мало поплакао и убрисао сузе, враћао се опет унутра, служећи им као роб и прост сељак. Међутим војници, често погледајући на његово лице, почеше га малопомало распознавати и стадоше тихо говорити између себе: Овај човек личи на Плакиду … Ама, да није заиста он то? – И додаваху: Сећамо се да је Плакида имао дубоку рану на врату, коју је задобио у рату. Ако дакле овај човек има такву рану, онда је то заиста Плакида. – И угледавши такву рану на врату његовом, војници скочише с трпезе и припадоше к ногама његовим, па уставши загрлише га и плакаху много од радости, говорећи: Ти си Плакида кога ми иштемо! Ти си царев љубимац, за којим он тако дуго тугује! Ти си римски војвода, за којим сви војници жале!

Тада Евстатију би јасно да је дошло време, за које му прорече Господ да ће поново добити свој пређашњи чин и част, и рече војницима: Браћо, ја сам кога ви тражите. Ја сам Плакида, са којим сте ви заједно дуго време војевали против непријатеља. Ја сам човек који некада бејаше слава Рима, страшан иноплеменицима, драг вама, а сада – убог, непотребан и непознат.

И наста велика радост међу њима, и од радости сузе. И војници га обукоше у скупоцено одело, као војводу, предадоше му царево писмо, и усрдно га мољаху да одмах крене к цару, говорећи: Непријатељи наши почеше да нас савлађују, и нема таког јунака као што си ти, да би победио и развејао непријатеље!

Домаћин пак куће и сви домашњи његови, слушајући то, чуђаху се и беху запрепашћени. И по целом селу пронесе се глас, да се у њему нашао велики човек. И сви житељи села слегоше се као на велико чудо, и с дивљењем посматраху Евстатија војводски одевеног, коме војници одаваху поштовање као војводи. И испричаше Антиох и Акакије народу о подвизима Плакиде, и о његовом јунаштву, слави и високородству. А народ, чувши да је Евстатије тако храбар војвода римски, дивљаше се и говораше: О, како је велики човек живео међу нама, служећи нам као најамник! – И клањаху му се до земље, говорећи: Зашто нам, господине, ниси открио своје високо порекло и чин? – А клањаше му се и господар његов, у чијој кући он живљаше, молећи га да се не љути на њега што му није одавао поштовање. И сви се житељи тога села стиђаху што тако великог човека имађаху за најамника, као неког роба.

После тога војници посадише Евстатија на коња и кренуше натраг у Рим, а сви их сељаци испратише далеко са великом чешћу. За време путовања Евстатије разговараше с војницима, и они га питаху о његовој жени и деци. Он им исприча све по реду шта се с њима догодило, и они плакаху слушајући о таквим његовим несрећама. Са своје стране и они му испричаше како дар беше у тузи због њега; и не само цар, него и цео двор, и војници. И тако у разговору они после не много дана стигоше у Рим, и војници известише цара да су нашли Плакиду, и на који начин. Цар, окружен свима својим велможама, с чешћу дочека Плакиду и радосно загрли, и питаше га о свему шта се с њим догодило. Евстатије исприча све што се збило с њим, с његовом женом и децом, и сви беху потресени слушајући га. Цар онда поврати Евстатију његов пређашњи чин, и додели му имања већа него што је раније имао, и веома га обогати.

Повратку Евстатијевом обрадова се цео Рим. Затим цар моли Евстатија да иде у рат против иноплеменика и својом храброшћу заштити Рим од њихове најезде, па да им онда одмазди што су заузели неке градове. Евстатије скупи све војнике, али видевши да их је мало за такав рат, он предложи цару да разашље наређења по целоме царству и скупе из градова и села младиће способне за војну службу, а затим их пошаљу у Рим. И би тако. Цар разасла наређења, и у Рим би скупљено мноштво људи младих и снажних, способних за рат. Између осталих доведени бише у Рим и два Евстатијева сина, Агапије и Теопист, који у то време већ беху зрели младићи, лицем лепи, телом кршни и снагом јаки. Када их доведоше у Рим и изведоше пред војводу, овај их веома заволе, јер га сама родитељска природа привлачаше деци, и он осећаше силну љубав према њима. Мада Евстатије није знао да су то његова деца, ипак их љубљаше као своју децу, и они се стално налажаху на служби поред њега, и сеђаху с њим за једном трпезом, јер му беху мили. Ускоро затим Евстатије крену у рат на иноплеменике, и победи их силом Христовом. И он не само ослободи од њих градове и покрајине које они беху заузели, него и сву непријатељску земљу освоји и сву војску њихову потуче. И тако он о Господу свом показа већу храброст него раније, и однесе сјајнију победу него икада раније.

Када се рат заврши и Евстатије се већ мирно враћаше у своју домовину, наиђе он на једно село поред реке са врло живописним положајем. Пошто место беше дивно за одмор, Евстатије се ту са својим војницима задржа три дана. И то би тако зато што Богу беше по вољи, да се верни слуга Његов састане са својом женом и децом, и да расејане сабере у једно. Јер жена његова живљаше у том селу и имађаше башту, од које се с великим трудом прехрањиваше. По Божјем пак промислу Агапије и Теопист, не знајући ништа о својој мајци, разапеше свој шатор поред њене баште; јер одгајени у једном истом селу, они имађаху заједнички шатор и вољаху се као рођена браћа. Не знађаху они да су рођена браћа, а ипак имаћаху братску љубав међу собом. Они се дакле сместише крај баште своје родитељке ради одмора, а недалеко беше и војводин логор. Једнога од тих дана у подне мајка њихова рађаше у својој башти и чу разговор Агапија и Теописта који се у то време одмараху у своме шатору. Они распитиваху један другога, каквога Је ко порекла; и старији рече: Ја се помало сећам да је отац мој био војвода у Риму, па не знам због чега напусти Рим са мајком, узевши са собом мене и мог млађег брата, јер је у њих било нас двоје. Још се сећам да ми дођосмо до мора и укрцасмо се у лађу. Затим, после пловидбе по мору, када пристадосмо уз обалу, отац мој сиђе с лађе, и с њим ја са братом мојим, а мајка наша, не знам зашто, остаде на лађи. Памтим и то да је отац горко плакао за њом, плакасмо и ми с њим, и он с плачем настави пут. Када дођосмо на реку, отац ме метну на обалу, а млађег брата узе на раме и понесе на супротну обалу. А када потом, пошто га пренесе, пође натраг по мене, дотрча лав, дохвати ме и понесе у пустињу; но чобани ме отеше од њега, и ја сам одгајен у том селу које ти знаш.

Тада млађи брат скочи и обисну му се о врат са сузама радосницама, говорећи: Зацело ти си мој брат, јер и ја се свега тога сећам о чему ти причаш, и ја очима својим видех када тебе уграби лав, а мене у то исто време однесе вук, али ме земљоделци отеше од њега.

И тако, распознавши један другог, браћа се силно радоваху, и грљаху се и целиваху, лијући сузе од радости. А мати, слушајући њихов разговор, дивљаше се и подизаше очи к небу с уздисањем и сузама, јер се увери да су то заиста њена деца, и срце њено осети слатку радост после свих горких патњи. Али, као мудра жена, она им се не смеде јавити без веродостојног доказа, јер она беше сиротица, а у подеране хаљине одевена, а они беху угледни и славни војници. И она реши да оде к војводи и замоли га да јој допусти да се врати у Рим заједно са његовом војском, надајући се да ће се тамо лакше показати својим синовима, и распитати се о своме мужу да ли је у животу. И она оде к војводи, стаде пред њим, поклони му се и рече: Молим ти се, господине, нареди да ме са твојом војском одведу у Рим, јер ја сам Римљанка, и већ је шеснаест година откако ме инопломеници доведоше у ропство у ову земљу; сада сам слободна, и лутам по овој туђој земљи и трпим крајњу оскудицу.

Евстатије, човек добра срца, одмах изађе у сусрет њеној молби и дозволи јој да се слободно врати у своју отаџбину. Тада жена, посматрајући војводу, потпуно се увери да је то њен муж, и запрепашћена стајаше као ван себе. А л и Евстатије не позна своју жену. Међутим она, неочекивано доживевши радост за радошћу, као некада жалост за жалошћу, душом уздисаше и мољаше се Богу, и бојаше се да каже своме мужу да је његова жена: јер он беше у великој слави, окружен мноштвом доглавника, а она – као најубогија сиротица. И оде она из његовог шатора, молећи се Господу Богу свом, да Он удеси Да је распозна муж њен и деца њена. Но касније, улучивши згодну прилику, она поново оде к војводи Евстатију и ступи пред њега. Погледавши је, он је упита: Шта још иштеш од мене, старице? – Она му се поклони до земље и рече : Молим те, господине мој, немој се љутити на мене, слушкињу твоју, што ћу твоје високородство упитати о једној ствари. А ти буди стрпљив и саслушај слушкињу своју. – Он јој рече: Добро, говори. – И она стаде говорити: Ниси ли ти Плакида, назван у светом крштењу Евстатије? Ниси ли ти видео Христа на крсту међу јеленовим роговима? Ниси ли ти Бога ради напустио Рим са женом и двоје деце, Агапијем и Теопистом? Не оте ли теби туђинац жену твоју на лађи? Сведок ми је верни на небу сам Господ Христос, ради кога претрпех многе напасти, да сам ја твоја жена, и да сам благодаћу Христовом сачувана од оскврњења, јер онај туђинац онога часа када ме оте од тебе би кажњен Богом и погину, а ја остадох чиста, и сада сиротујем и скитам.

Чувши све то, Евстатије као да се пробуди из сна и одмах познаде жену своју, устаде и загрли је, и обоје плакаху много од велике радости. И рече Евстатије: Одајмо хвалу и благодарност Христу Спасу нашем, који не уклони милост Своју од нас него као што обећа утешити нас после невоља наших, тако и учини. – И они много благодарише Бога радујући се и плачући. После тога, када Евстатије преста плакати, жена га упита: А где су деца наша? – Евстатије, уздахнувши из дубине срца, одговори: Звери их поједоше. – Тада му жена рече: Не тугуј, господине мој! Као што Бог даде те се ми неочекивано нађосмо, тако ће дати да и децу своју нађемо. – А он примети на то: Зар ти не рекох да их звери поједоше? – Онда му она стаде причати све што јуче, радећи у својој башти, чу од двојице војника који се разговараху међу собом, и познаде да су то синови њихови.

Евстатије одмах дозва к себи те војнике и упита их: Каквога сте порекла? Где сте рођени? Где сте одгајени? – Тада старији поче казивати: Господару наш, ми веома мали остадосмо после родитеља наших, и стога мало што памтимо. Ипак се сећамо да нам је отац био римски војвода, као и твоја величина, али не знамо шта би нашем оцу те ноћу напусти Рим са нашом мајком и с нама двојицом; исто тако, када лађом препловисмо море, не знамо зашто наша мајка остаде на лађи. А отац наш, плачући за њом, дође с нама к једној реци. И када отац наш, преневши преко реке једнога од нас, враћаше се по другог и бејаше усред реке, нас дограбише звери: мене лав, а мога брата вук. Но ми обојица бисмо спасени од зверова: јер мене спасише и одгајише чобани, а мога брата земљоделци.

Чувши то, Евстатије и жена његова познаше децу своју и, обиснувши им о врат, плакаху дуго. И би велика радост у логору Евстатија, као некада у Египту када браћа познаше Јосифа. И пронесе се глас по свима пуковима да је њихов војвода нашао жену своју и децу, и сви се слегоше радосни, и би велико весеље у целој војсци: јер се они тако нису радовали победама, као овом радосном догађају. Тако Бог утеши верне слуге Своје, јер Он убија и оживљује, осиромашује и обогаћује (1. Цар. 2, 6-7), низводи у невоље и узводи к радости и весељу. И могаше тада Евстатије с Давидом говорити: Ходите, чујте сви који се бојите Бога, ја ћу вам казати шта је учинио души мојој. Опомену се учинити милост са мном. Десница Господња узнесе ме, десница Господња даде силу (Пс. 65, 16; 117, 16).

Када се Евстатије враћаше из рата радујући се двоструко: и победи, и проналаску жене и деце; и док још беше на путу – умре цар Трајан; њега наследи Адријан, који беше веома ревностан идолопоклоник и гоњаше хришћане. Пошто Евстатије веома свечано уђе у Рим, по обичају римских војсковођа, водећи са собом врло много заробљеника и носећи огроман ратни плен, он би од цара и од свих Римљана дочекан најсвечаније, и слављаше се храброст његова више него пређашња, и сви му одаваху веће поштовање него раније. А л и Бог који неће да слуге Његове буду у овом превртљивом и несталном свету поштоване и слављене сујетним и временим поштовањем, јер им је уготовио на небу вечну и непролазну част и славу, предзнаменова Евстатију пут мученички: јер му ускоро поново посла руг и невољу, које он радосно претрпе за Христа. Злочестиви Адријан узажеле принети жртву демонима у знак благодарности за победу над непријатељима. Када он са својим великашима уђе у идолски храм, Евстатије не уђе него остаде напољу. Цар га упита: Зашто нећеш да уђеш с нама у храм и да се поклониш боговима? Требало би да ти пре других узнесеш благодарност боговима, зато што они не само сачуваше тебе читава и здрава у рату и дароваше ти победу над непријатељима, него ти вратише и жену твоју и децу твоју. – Евстатије одговори: Ја сам хришћанин и знам Јединог Бога мог Исуса Христа, и Њега штујем и благодарим, и Њему се поклањам, јер ми Он дарова све то: и здравље, и победу, и супругу, и децу. А глувим, немим, немоћним идолима ја се поклонити нећу. – И Евстатије оде дому свом.

Цар се разгневи на Евстатија и стаде размишљати на који би га начин казнио што ружи богове његове. И после кратког времена он му прво одузе војводски чин, па га као простог човека позва на суд са женом и децом његовом, и саветоваше им да принесу жртву идолима. Али пошто не успе да их приволи на то, он их осуди да их зверови поједу. И свети Евстатије, тај славни и храбри војник, осуђен на смрт са својом женом и синовима, иђаше у циркус, и не стиђаше се таког бешчешћа, нити се бојаше смрти за Христа коме верно служаше, јасно исповедајући свето име Његово пред свима. И сокољаше он чесну супругу своју и милу децу, да се не уплаше смрти за Животодавца свих Господа; и они иђаху на смрт као на гозбу, храбрећи један другог надом на будућу награду. И бише пуштени на њих звери, али их се не дотакоше, јер који год им звер притрча, одмах се враћао назад, приклонивши пред њима главу своју. Звери укроћаваху свој бес, а цар се још већма разбесне и нареди да их одведу у тамницу.

Сутрадан цар нареди да се усија метални во и у њега баци свети Евстатије са женом и синовима. И овај усијани во би светим мученицима, што и Халдејска пећ, росом расхлађивана, Светим Младићима. Налазећи се у овом волу свети мученици, помоливши се, предадоше своје свете душе у руке Богу и пређоше у царство небеско. Након три дана дође Адријан к томе волу желећи да види прах спаљених мученика, и отворивши врата мучитељи нађоше света тела њихова читава и неповређена, па чак ниједна длака на главама њиховим не беше изгорела, а лица им беху жива као да су заспали и блистаху неком надприродном лепотом. И сав народ што беше тамо повика: Велики је хришћански Бог! – А цар се са стидом врати у свој дворац, и сав народ га ружаше што узалуд погуби војводу тако неопходног Риму. Хришћани пак узеше чесна тела светих мученика и долично их погребоше, славећи Бога, дивнога у светима Својим, Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је од свих нас част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

* * *

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА: МИХАИЛА, кнеза Черњиговског и ТЕОДОРА бољарина његовог

У години 1238. хан Татарски цар Бати удари са огромном војском на Руску земљу, победи руске кнезове и завлада Руском земљом. Много градова би тада разорено, и земља Руска мачем и огњем опустошена. У то време живљаше благочестиви Михаил, кнез Черњиговски. Он се измлада одликовао врлинским животом; заволевши Христа, он Му служаше свим срцем; из њега зрачаше незлобивост душе; он беше кротак, смирен, пун љубави према свима, и веома милостив према сиромасима; свагда угађајући Богу молитвом и постом, и сваковрсним добрим делима украшавајући своју душу, он је начини прекрасним обиталиштем Бога, Творца свога Овај благочестиви кнез имађаше свог омиљеног бољарина Теодора, који му по свима врлинама беше сличан. Заједно с њим кнез Михаил и пострада од нечестивог Батиа, положивши душу своју за Христа.

Руски кнезови су плаћали данак цару Батиу, и одлазили му на поклоњење. У цара Батиа бејаше овакав обичај: кад је који од руских кнезова долазио да му се поклони, жреци и врачи татарски су проводили кнеза кроз огањ, и од дарова које би доносио цару бацили су у огањ као жртву идолима; проводећи кроз огањ, они су дотичног приморавали да се поклони сунцу и идолима па га после тога пуштали код цара. Многи од руских кнезова, из страха пред царем и да би остали на кнежевској власти, испуњаваху све то: прохођаху кроз огањ и поклањаху се идолима, и зато добијаху од цара оно што тражаху.

Чувши да су се многи руски кнезови, прелашћени славом овога света, поклонили идолима, благочестиви кнез Михаил силно туговаше због тога, и запаливши се ревношћу за Господа Бо га свог, он реши да отиде к неправедном и злом цару и да неустрашиво исповеди пред њим Христа и пролије крв своју за Господа. Ову своју одлуку кнез Михаил каза свом верном саветнику, Теодору бољарину. А он, благоразуман и тврд у вери, похвали овакву одлуку свога господара, и обећа да га неће напустити до саме смрти и да ће заједно с њим положити душу своју за Христа.

Кнез Михаил и Теодор бољарин спремише се за пут, и опростивши се са својима кренуше на пут са молитвом Богу и жудећи за венцем мученичким. Када стигоше до места у коме борављаше безбожни цар Бати, о томе одмах би обавештен цар. Он дозва своје враче и жреце, и нареди им да черњиговског кнеза по обичају проведу кроз огањ и приморају да се поклони идолима, па да га после тога изведу пред њега. Дошавши кнезу. врачи и жреци му рекоше: „Зове те велики цар“, и поведоше га. За њим, као за својим господаром, пође и бољарин његов Теодор. Убрзо они стигоше до места где беше размештен огањ, а по средини беше пут, којим су већ многи пролазили; тим путем жреци хтедоше да проведу и кнеза Михаила. Тада кнез рече: Не доликује хришћанима да пролазе кроз тај огањ, који незнабошци сматрају за бога, а ја сам хришћанин; стога нећу поћи кроз огањ, нити ћу се поклонити твари, јер се ја поклањам Творцу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Једноме Богу у Тројици, Саздатељу неба и земље.

Чувши ове кнежеве речи, врачи и жреци се напунише стида и гњева, па га оставише и одјурише да известе цара. Цар онда посла кнезу Михаилу једног од својих првих доглавника, по имену Елдега, са оваквом поруком: Велики цар овако говори теби: зашто се не покораваш мојој наредби и не поклањаш боговима мојим? Ево пред тобом је сада живот и смрт: бирај једно или друго. Ако извршиш моје наређење, те прођеш кроз огањ и поклониш се боговима мојим, ти ћеш не само остати жив, него ћеш и велику милост добити од мене и бићеш потпуни господар у својој кнежевини.

Саслушавши од Елдеге цареву поруку, свети кнез Михаил се ни најмање не уплаши, већ неустрашиво одговори: Реци цару: овако говори теби кнез Михаил, слуга Христов: теби је, царе, уручено од Бога царство и слава овога света, и десница Вишњега нас је због грехова наших покорила твојој власти; зато смо ми дужни клањати се теби као цару и указивати поштовање које доликује твоме царском достојанству; али, да се Христа одречемо и твојим боговима поклонимо, – то неће бити! јер они нису богови, већ творевина. А наша пророчка Писма овако говоре: богови, који нису створили небо и земљу, нека пропадну! (Јерем. 10, 11). Шта може бити безумније, него оставити Творца па се клањати творевини? – На то му Елдега рече: Ако ти, Михаило, останеш упоран и не испуниш цареву вољу, одмах ћеш бити погубљен. – Светитељ одговори: Ја се не бојим те смрти, помоћу које ћу се удостојити вечнога боравка с Богом. И нашто много говорити? Хришћанин сам, исповедам Творца неба и земље, тврдо у Њега верујем, и с радошћу ћу умрети за Њега.

Увидевши да ни ласкама ни претњама не може приволети кнеза Михаила на извршење цареве воље, Елдега отиде к цару и исприча му све што чу од Михаила. Саслушавши Елдегу цар побесне од љутине и нареди присутнима да одмах убију кнеза Михаила. Слуге мучитељеве полетеше као пси у лов или као вуци на овцу. У то време свети мученик Христов беше заједно са Теодором; не плашећи се смрти они певаху псалме и мољаху се Богу усрдно. А када угледаше убице који трчаху на њих, они стадоше певати: Мученици Твоји, Господе, многе муке претрпеше, и љубављу Твојом душе сјединише свети. – Када убице стигоше до места где стајаше кнез Михаил, они га као звери зграбише за руке и за ноге, простреше га по земљи, и немилосрдно га бише дуго по целом телу, тако да се земља зали крвљу. А Михаил трпећи то, ништа не говораше сем ово: „хришћанин сам!“

Међу слугама царевим беше неки Доман, који је раније био хришћанин па се одрекао Христа и примио нечестиву веру тагарску. Овај одступник, видећи како свети кнез јуначки трпи муке, разјари се, истрже нож свој, дохвати кнеза за главу, одсече је и баци, а глава и даље исповеднички говораше: „хришћанин сам!“

После тога нечестиви мучитељи приђоше благочестивом Теодору и говораху му: Испуни царево наређење и поклони се боговима нашим, па ћеш не само остати жив, него ћеш и велике почасти доживети од цара и наследићеш кнежевство свога господара. – Но свети Теодор одговори: Кнежевство мога господара ја нећу, нити ми требају почасти од вашег цара; желим само да идем ка Христу Богу истим путем којим оде господар мој, свети мученик кнез Михаил, јер и ја, као он, верујем у Јединога Христа, Творца неба и земље, и хоћу да пострадам и умрем за Њега.

Видећи Теодорову несавитљивост, убице га шчепаше и мучише немилосрдно, као и светог Михаила. Напослетку му одсекоше чесну главу, рекавши: Ко није хтео да се поклони пресветлом сунцу, тај је недостојан и да гледа на сунце.

Тако, пострадавши чесно 20. септембра 1246. године, свети мученици Михаил и Теодор предадоше душе своје у руке Господу. Света тела њихова бише бачена псима да их поједу, али она много дана лежаху читава и никим недирнута. Благодат Христова чуваше их неповређена. Поред тога над телима мученика појављиваше се огњени стуб који је силно блистао, и сваке ноћи виђаху се свеће где горе. Видећи све то, хришћани који се у то време десише тамо, узеше тајно чесна тела светих мученика и с чешћу их погребоше.

Ускоро затим зли цар зло сконча у рату са Мађарима и доби удео у паклу, а свети мученици наследише Царство небеско и вечно славе Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

* * *

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ИЛАРИОНА

Домовина светог преподобномученика Илариона беше острво Крит. Чедо хришћанских родитеља, он на светом крштењу доби име Јован. Одгајен од родитеља у побожности и научен књизи, Јован од младости имађаше добро расположење душе. Стриц Јованов који беше лекар одведе једном Јована са собом у Цариград. Он проведе код стрица преко десет година, али ништа не изучи, због чега се горко кајаше Зато остави стрица и ступи у службу код неког трговца Франческа. Једном Франческо отпутова на острво Хиос, а свој дућан повери Јовану и другу његовом, који такође беше у служби код њега Вративши се с пута, Франческо изврши преглед рачуна и нађе мањак од 300. пиастра, и осумњичи Јована за крађу И прећаше Франческо Јовану да ће га предати суду, ако му не исплати означену суму. Нашавши се у тешком положају, Јован се обрати своме стрицу за помоћ, али га овај грубо одби.

Немајући излаза, а и не могући подносити клевету, Јован паде у очајање. У тако мрачном расположењу душе, њему лукави враг дошану мисао да се за помоћ обрати мајци султана И стварно, Јован оде у двор у коме живљаше султанова мајка. Тамо га изведоше пред Башагу, коме Јован исприча своју муку молећи га за помоћ. Башага пријатељски прими Јована па му између осталога рече: Веома ћу те усрећити и убудуће ћу те помагати у свему, ако поверујеш у Мухамеда. Несрећни младић, заведен агиним обећањима и мишљу да ће се најзад обрачунати с газдом, без икаквог размишљања изјави да ће примити мухамеданску веру. Чувши то, Башага одмах извести султанију, а ова опет цара, и несрећног отпадника сместа прикључише их муслиманској вери, извршивши на њему обрезање. Потом га обукоше у природно одело, и одредише му учитеља да га учи турској писмености. Поводом овог догађаја, у двору би тог дана приређена велика свечаност, а Башага да би радост била што већа, усини Јована и уврсти га у придворне службенике.

Ипак, та радост ниЈе дуго траЈала, јер човекољубиви Бог, увек близу оних који Га траже и обраћају Му се , показа милост Своју и према овом отпаднику. Након три дана, под утицајем благодати Божје, Јован дође себи и увиде своју заблуду, па кајући се он донесе чврсту одлуку да бежи из дворца, који му већ беше постао тамница. И после дванаест дана Јован напусти дворац заувек, па оде к своме пређашњем духовнику, јеромонаху Симеону. Но духовник га не познаде и упита ко је и шта жели. – Ја сам твој духовни син, одговори Јован. – Па шта ће на теби турско а не хришћанско одело? – О, оче! одговори Јован, ја сам ради тога и дошао код тебе, да очистим себе од ове погане одеће. – И онда му исприча све што се с њим догодило, молећи га за мудар савет и помоћ, како би се спасао од могуће потере.

Слушајући Јованово искрено кајање, духовник одтугова заједно с њим због његовог пада, па оде до суседа, Руса трговца, свог духовног сина, да се посаветује с њим о Јовану. Трговац, као прави хришћанин, обрадова се покајању отпадника; и они се договорише да Јована пошаљу у Русију. Тако и урадише: кроз два дана Јована преобученог у руску ношњу они упутише на Крим.

На Криму Јован проведе десет месеци; али за све то време душа му не нађе покоја, срце му је туговало и силно патило од помисли да се он одрекао Христа. Стога, да би се помирио са својом савешћу и Богом, он реши да се врати у Цариград и тамо прими мученички подвиг.

Допутовавши у Цариград, Јован оде к своме духовнику јеромонаху Симеону и исприча му да за све време свога боравка на Криму он није могао измирити себе са Богом и да га потајна мисао гани: да пред Турцима исповеди хришћанску веру и да свој пад опере својом крвљу, примивши мученичку смрт. Но мудри духовник му саветова да одједанпут не ступа на тако страшан подвиг, него да најпре отпутује у Свету Гору Атонску и тамо међу великим старцима спреми себе на страдање за Христа.

Јован послуша добри савет и убрзо отпутова у Свету Гору. Тамо ступи у Иверски манастир, и откри иверским старцима и свој пад и све остало о себи. Саслушавши Јована са пуно саучешћа, старци му посаветоваше да ступи у Претечин Скит под руководство духовника Сергија. А л и га Сергије не прими код себе, него га упути у скит свете Ане к јеромонаху Висариону, који је годину дана пре тога пратио преподобномученика Луку у Митилину на подвиг мучеништва. Дошавши у скит свете Ане, Јован се најпре обрати духовнику Методију, исприча му сву своју муку и моли га да се заузме да га јеромонах Висарион прими у број своје свете братије. А Висарион, можда желећи да испита да ли Јован са добром и чврстом намером хоће да постане његов ученик, у почетку га одби, тако да и молбе духовника Методија немађаху никаквог утицаја. Међутим Јован за све то време стојећи пред њим као осуђеник роњаше горке сузе, које најзад умекшаше Висариона, те пристаде да га прими, али пол условом да о томе не зна нико од страних.

Примивши Јована под своје руководство Висарион га поведе ка подвижништву тешким и мучним путевима. А кроз извесно време он га, ради већег безмолвија – молитвеног самовања и тиховања, закључа на четрдесет дана у једној келији запустелог скита светог Василија Великог, одредивши му правило за псалмопојање и молитву. Али мрзитељ добра ђаво, желећи да омете започети врлински живот подвижника Христова, стаде наводити на њега страшила, нарочито ноћу; и та се ђавоља утварања толико умножише, да Јован не беше више у стању подносити их, те дванаестог дана ноћу он побеже из свога затвореништва и врати се к старцу, смиреио га молећи за опроштај што није испунио његову вољу. При томе он замоли преподобног Висариона да му да келију поред себе, нашто старац пристаде. Сместивши га у келију близу себе, старац му наложи да продужи исто правило које је проходио у келији скита светог Василија Великог, а да се храни хлебом и водом.

Након неког времена Јован стаде молити преподобног Висариона да га постриже у ангелски лик. Старац пристаде и постриже га у монаштво са именом Иларион. По пријему монашког лика Иларион удвостручи и подвиге, подражавајући у свему раније подвижнике Христове, и прохођаше из силе у силу, укрепљујући душу своју постом, бдењем и молитвом.

Једном читајући Нови Мартиролог Иларион се силно одушеви жељом да пострада за Христа. Ту жељу он саопшти своме духовном оцу Висариону и моли га да то благослови. Старац се изјасни против те његове жеље и саветова му да добро испита себе. При томе му рече: Можда се та жеља јавила код тебе по нашаптавању ђавола, који жели да ти смути душу, па отргнувши те од руководства духовног оца да те вргне у самовољу. Међутим Иларион стаде још свесрдније молити и преклињати старца да га благослови на мученички подвиг, и бејаше у својој намери и решености непоколебљив. Старац, мада и виде да је та жеља настала код њега од благодати Божје, но немајући поверења у себе он се посаветова са духовником Методијем и са својим старцем Јоасафом, и сви они заједно почеше убеђивати Илариона да напусти своју намеру и да у безмолвију гради своје спасење. Међутим Иларион их са сузама поче молити да га пусте на страдалачки подвиг. Видећи чврсту решеност Иларионову, старци решише да Илариону даду благослов на велики и страшни подвиг: пострадати за исповедање имена Исуса Христа.

Чувши пристанак искусних мужева, Иларион се обрадова, паде к ногама Висарионовим и стаде га молити да га прати на путу мучеништва, као што је пратио преподобномученика Луку. Међутим Висарион стаде отклањати од себе ову његову молбу, говорећи: Лука бејаше толико млад, имађаше 16 година, да је било потребно пратити га и поткрепљивати га, а теби је 26 година, и ти си потпуно зрео, па је стога излишно да те пратим; но дух мој и грешна молитва моја о теби биће нераздвојно с тобом.

Слушајући ово старчево одбијање, Илариону грунуше силне сузе, које много дарнуше све, и старци Методије и Јоасаф стадоше молити Висариона да испуни жељу Јовану. Тронут молбом стараца, Висарион пристаде, и убрзо затим поче се спремати за пут. У то време на Атону борављаше бивши васељенски патријарх Григорије, коме Висарион откри тајну свога намераваног пута. Свјатјејши се обрадова томе, узнесе за мученика архијерејску молитву и благослови њихов пут.

Висарион са Иларионом напусти Свету Гору 10. септембра, и управљани руком Сведржитеља срећно стигоше у Цариград 16. септембра, у петак. Сутрадан старац причести Илариона светим Христовим Тајнама, које је био узео са собом и чувао их у дароносици. Ноћ између суботе и недеље они проведоше у бдењу и молитви. Те ноћи држано је бденије за старца Висариона и за мученика Илариона и у скиту Свете Ане, пошто је Иларион, полазећи у Цариград, молио да се идуће недеље одслужи за њих бденије, а затим да се у току целе седмице свакодневно врши за њих молепствије у храму Божјем, да им Господ помогне добрим се подвигом подвизавати, веру одржати и течење завршити добро.

За укрепљење мученика, Господ му откри у сну све што се имало десити с њим. Ујутру Иларион исприча старцу свој сан и показа место где ће му одрубити главу; затим предсказа да ће тело његово, које ће бити у власти Турака, хришћани откупити, и да ће га сам старац рукама својим погрепсти. Све се то уствари тако и зби, што ће се видети из даљега.

У недељу старац још једанпут причести Илариона светим Тајнама; потом га обуче у турско одело и испрати до дворца, у коме се Иларион раније одрече Христа. Ушавши у дворац, мученик се јави Башаги, и правећи се као да се обрадовао видевши оца који га је усинио, он му целива руку. А Башага стаде га распитивати;, где је толико времена, шеснаест месеци, пропадао, и зашто сада није у придворној одећи, у којој је раније био. Мученик одговори: Путовао сам у Русију, па пошто нисам имао довољно путног трошка продао сам придворно одело и купио себи простије. – Онда он одједном промени разговор и стаде тихим гласом говорити аги: Нећу скривати од тебе, господине мој, због чега сам дошао овамо. Ствар је дакле у овом: поставши Турчин, ја сам само три дана уживао мир; но после тога, када дођох к себи и обмана се показа преда мном у свој наготи својој, ја се почех силно кајати због своје заблуде, и кроз дванаест дана побегох из овога дворца и лађом отпутовах у Русију. Много сам суза пролио, много је душа моЈа патила не налазећи мира и оне светости израније. Но пошто се убедих да вера ваша није ништа друго до заблуда и обмана, а хришћанска – истинита и спасоносна, ја напустих заблуду и поново постадох хришћанин, и ево проклињем вашу веру са свом вашом привидном светињом и обредима.

Слушајући тако увредљиве речи, ага хтеде да заустави мученика да даље не говори, али га Иларион замоли да га благодушно саслуша до краја. И продужи Иларион: Многа сам добра доживео ја од тебе, између осталога и то што си ме усинио и приближио цару. Не желећи да останем неблагодаран за твоју благонаклоност и пажњу, ја те преклињем, послушај мој савет: отпутујмо у Русију, тамо ћеш ти примити хришћанску веру и спасти душу своју за вечни живот, а ја ћу неодступно бити с тобом и служити теби као оцу све до саме смрти моје. Већу од ове благодарности ја не налазим.

Саслушавши Илариона, Башага се разљути и стаде га бити чибуком, све докле му се чибук сав не изломи у парчад. На тај лом дојурише многи од придворних службеника. Међутим мученик, благодушно претрпевши ударце, кротко одговори своме мучитељу: Такву ли ми узвраћаш благодарност што ти посаветовах да оставиш таму и приступиш к истинитој светлости? уместо заслужене благодарности, ти си ме почео немилосрдно бити.

Башага, од беса и скоро не верујући својим очима да се све то у самој ствари збива у стварности, упита мученика: Шта се то, несретниче, догодило с тобом? – Мученик одговори: Да, стварно са мном се догодило чудо: Онај кога се ја пред тобом одрекох, опет ме је по човекољубљу Свом примио у Своје наслеђе. Божанска благодат Његова дотаче се срца мог и ја сада проклињем вашу веру са свима вашим обредима. – Говорећи то, Иларион збаци чалму са своје главе и изгази је ногама, а на главу навуче монашку скуфју која му беше под пазухом.

Гледајући све то, ага цептијаше од гњева, али пошто је желео да по сваку цену наговори мученика да се одрекне Христа, он му поче ласкати, наговарати га, обећавати му велике почасти, али страдалац остаде непоколебљив на сва његова саблажњива обећања. Пошто свим тим ништа не успе код мученика, ага га одасла к ађутанту султаније, пред којим се свети мученик не само не одрече Христа, него му стаде саветовати да прими хришћанску веру.

После тога мученика послаше к Бостанџипаши, начелиику дворске страже, који најпре ласкама и разним обећањима стаде мамити Христовог страдалца да се одрекне хришћанске вере, али видећи у свему себе побеђена, он нареди да га муче: растезали су му зглобове и ломили удове, но мученик, у свим тим мукама помаган и укрепљаван Христом, јуначки и трпељиво подношаше сва та страдања.

После овог љутог мучења мученика упутише Каптипаши. Страдалца Христова он трипут врже на страшне муке, па му онда заби ноге у кладе и баци у мрачну тамницу. Налазећи се у тамници, Христов мученик се удостоји причестити се Светим Тајнама, које му његов старац Висарион достави преко једног благочестивог хришћанина

Трећега дана, у уторник, када у Порти заседаваше Државни савет, мученик Иларион би изведен пред Савет као оптуженик који заслужује строгу казну. Чим свети мученик ступи у судницу, не чекајући да буде питан, он се обрати судијама и рече: Молим, господо судије, да будем саслушан: тек је трећи дан како допутовах у Цариград да на достојан начин заблагодарим своме добротвору Башаги за његово покровитељство нада мном, и предложих му да заједно са мном отпутује у Русију, да тамо прими хришћанску веру, али се он показа толико неблагодаран, да ме за све то не само изби, него ме чак и немилосрдним мучитељима предаде, од којих страшна мучења доживех. – Ко си ти? упита га председник. – Хришћанин, одговори мученик. – Читај салавати (тојест исповедање вере муслиманске), заграјаше други с претњом. – Нека је проклета ваша муслиманска вера! громко и неустрашиво рече свети Иларион. Чините са мном што хоћете! сеците, стружите моје тело, но мене ништа не може одвратити од љубави и вере у Господа мог Исуса Христа.

Несрећниче! ти си до недавно сам добровољно исповедао нашу веру; тебе нико на то није приморавао; ти си сам добровољно примио нашу веру, а сада се одричеш. – Да, стварно, Ја то учиних, али учиних из неразумности, притешњен приликама; но главни виновник целом том злу јесте ђаво, који ме заведе преко слугу својих. Међутим, чим познадох истину и увидех своју заблуду, ја оставих таму и приђох светлости. Стога ево саветујем и вама, да оставите своју заблуду и лажног пророка Мухамеда, да поверујете у Искупитеља нашег Исуса Христа, и да наследите царство небеско и живот вечни.

Видећи мученикову непоколебљивост, судије га осудишс да му се одруби глава, што истога дана би и учињено. Када светог мученика доведоше на место погубљења, које беше онакво какво му би унапред показано и о чему он предсказа своме старцу, страдалац Христов преклони колена и подметну главу под мач. Џелат спусти тешки мач и мученикова глава одлете од тела, док уста још шапутаху Символ вере, као што Јеромонах Висарион беше заповедио Илариону да у време погубљења чита Вјерују. Тако свети Иларион пострада 20. септембра 1804. године, у уторак у шест сати после подне, а света душа његова сада се радује у лику светих Исповедника Христових.

Чим преподобномученик Иларион би погубљен, један хришћанин Никола, који је све то брижљиво мотрио, извести одмах јеромонаха Висариона. Овај с великом радошћу похита на место погубљења да види мошги светог мученика, ученика свога. Одатле он оде у Патријаршију и замоли протосингела Јоаникнја, да подстакне хришћане да откупе од турске страже свете мошти мученикове, пошто се већ проносио глас да ће их Турци, по истеку три дана спалити или бацити у море, као што закон прописује. Протосингел радо пристаде, и неколико побожних хришћана откапише свето тело од страже.

Добивши многонамучено тело преподобномученика Илариона, старац Висарион га чесно погребе на острву Проту, у цркви Преображења Господња. А један део хаљина и косе светог мученика Илариона благочестиви хришћани поделише међу собом на освећење. И Господу би угодно да чесне мошти светог мученика одмах прослави чудесима Тако, један хришћанин који из Цариграда беше дошао на погреб светог мученика, исцели се од своје давнашње хроничне болести чим се поклони угоднику Божјем и целива његове свете мошти. Једну девојчицу од осам година, у којој беше дух нечисти, старац Висарион, при повратку са мученикова погреба у Цариград, исцели положивши на њу парче хаљине и делић косе мученикове и обративши се мученику молитвом: „Свети Иларионе, помози ми у овај час!“ И још многа друга чудеса збиваху се од чесних моштију светог преподобномученика Илариона

Молитвама и посредовањем светог преподобномученика Илариона нека се и ми удостојимо добити Царство небеско од Христа Бога, коме приличи част и слава, свагда, сада и увек, и кроза све векове. Амин.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦ А НАШЕГ МАРТИНА, папе Римског

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА који се подвизавао на Криту

Пореклом из села Сива на Криту; живео и подвизавао се на Криту у 10. веку; многе цркве и манастире подигао; у миру се преставио у селу Акти у области Кисамокој на Криту где се и до данас очувао храм њему посвећен.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НAШИХ: МАКСИMА ИСПОВЕДНИКА и ДВА АНАСТАСИЈА ИСПОВЕДНИКА, ученика његових

О светом Максиму Исповеднику видети опширно под 21. јануаром. Ова пак два Анастасија беху ученици светог Максима Исповедника. Гоњени и мучени, они у свима мучењима остадоше неустрашиви: једноме одсекли десну руку и језик, и држали у заточењу двадесет година; другога у тамницу вргли, У којој дуго тамновао, и у њој се преставио. (Опширније и о њима видети у Житију св. Максима под 21. јануаром).

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ: ТЕОДОРА И ЕВПРЕПИЈА ИСПОВЕДНИКА

Такође ученици светог Максима Исповедника (чији је спомен 21. јануара). Теодор, провевши двадесет година у прогонству, отишао ка Господу многожељеном. Евпрепије, страховито кињен и злостављан у току једне године, преселио се ка Господу. И тако примили бесмртне венце исповедништва.

* * *