Самољубље је страсна и неразумна приврженост телу, којој су супротне љубав и уздржање. Ко има самољубље очевидно има све страсти. Самољубље сили самољупца да се брине о много чему излишном. Самољубље многа зла крије. Самољубац све ради само себе ради. Самољубац једино за себе живи.
Јован Дамаскин каже о самољубљу ово: „Они који једино себе ради све чине, самољубље, највеће зло, негују, зло противно заједници, мрско, неправедно и нечасно; људе је природа створила не као усамљене звери, него као део стада, као оне који се заједно напасају, као део заједнице и не да би себи самима живели, него и оцу и мајци, браћи, жени и деци и другим сродницима, и пријатељима, суграђанима, саплеменицима и отаџбини и свима људима, целоме свету, а пре свих Богу и Творцу. Јер човек, ако је словестан, треба да је заједничар, да љуби свет и да је богољубив, да би постао и богољубљен. Самољубив, побуђен славољубљем које све мрзи, ништа не воли нити и за кога брине.“
А Платон вели: „Највеће од свих зала многим је људима усађено у душе и за њега свако себи смишља оправдање, мада томе нема никаквог изговора. То је оно што кажу како је сваки човек себи по природи драг и да је добро што је тако. А, заправо, обично је свакоме узрок свих грехова снажна љубав према себи. Јер оно што воли слепо је за оно што воли, тако да погрешно суди о томе шта је праведно, часно и добро, сматрајући увек да је његово истинито… зато ваља бежати од свакога човека који себе превише воли.“ (Платонови Закони V).
Свети Нектарије Егински
