Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, у сарадњи са Митрополијом црногорско-приморском и Православним богословским факултетом Универзитета у Београду, објавила је капиталну публикацију Манастир Савина у XVIII веку. Православни идентитет и млетачка власт, аутора Марине Матић.
Комплекс манастира Савина обухвата три цркве. Две мање, Црква Успења Богородичиног и Црква Светог Саве, сматра се, потичу из средњег века, док је трећа, Велика црква Успења Богородичиног, подигнута у XVIII веку и она je у средишту нашег интересовања у овој књизи.
Изразити значај и улога коју је имао манастир Савина у Боки Которској од млетачког заузећа Херцег-Новог до пада Републике (1687–1797) определио нас је за ову тему и посвећен истраживачки рад. Циљ је био да се стекне свеобухватна, синтетична слика тог сложеног периода у мултикултуралној и мултиконфесионалној Боки Которској. Кроз такву целовитост требало је да се спозна и употпуни културолошкосоциолошка и уметничка представа о Савини, али и да се укаже на специфичности локалне средине и њеног genius loci, значајних за оквире у којима манастир делује.
Коришћење важних трезора изворне грађе омогућило нам је да обогатимо сагледавање и разумевање згуснутих друштвено-историјских и верско-политичких догађаја на овом подручју, те место и улогу манастира Савина у њима. Отворила су се многа нова сазнања, у задатом историјском оквиру, времену и простору, пре свега о односима православне заједнице са млетачким властима, о одражавању тих односа на живот православних, о потребама локалног становништва усклађиваним са политичко-црквеним приликама, али и о традицији и месним специфичностима.
Дошли смо и до сазнања о реалној улози манастира у свакодневном животу људи, који се заклињу на манастирским иконама, позајмљују новац од манастирског братства или дају новац на зајам, траже од манастирских архимандрита да их заступају у парницама, прилажу вредне предмете и новац и завештавају своју имовину манастиру.
Поред тога, помно проучавање млетачке и друге грађе омогућило је да се сагледа контекст настанка, идејног обликовања и жељеног дејства Велике савинске цркве, најважније тачке нашег истраживања. Манастир и његово окружење огледали су се једно у другом, осветљавали се међусобно. Кроз нову савинску цркву и њено настајање може се сагледавати и друштвена, историјска, национална, конфесионална, политичка и сакрална структура заједнице, у времену и средини на које смо усредсређени.
Велику цркву, као сакралноуметнички простор и визуалну нарацију, сагледавали смо у иконографско-иконолошким оквирима, тежећи да проникнемо у изворни смисао програмског обликовања храма, који врхуни у иконостасу. Иконостас, жижа барокног храма, познато је, носи одређена универзална симболичка значења.
Разуме се, неопходно је имати у виду и контекст, време, простор, друштвено-политичке околности и предања, који се сажимају у ликовној идеји и структури. Циљ нам је био да проникнемо у танане спреге сакрално-симболичких и литургијских елемената утканих у врло осмишљен и ангажован идејни програм савинског храма. У том циљу, било је неопходно и упоредно проучавање уметности Савине са другим делима истих уметника, као и са општим и специфичним барокним тенденцијама тог времена. Не сме се при том пренебрегнути да је идејни програм храма имао и функцију дејства на посматрача, упућујући га на жељено разумевање, предвиђено при архитектонском обликовању храма, као и простора и сликарства у њему. Пратимо ли такву нит, манастир Савина се може посматрати као део заједнице (која непосредно и живо утиче на његово обликовање), као locus sacer, али и као изразити визуални симбол политичко-територијалног идентитета локалне српске православне средине у XVIII веку.
Посебно место у нашем истраживачком подухвату дато је чудотворној Богородици Савинској, око које се у знатној мери обликовао и одржао интегритет православних Боке и шире. Њена улога заштитнице манастира и тамошње српске заједнице биће један од кључних момената у реализацији ликовног програма Велике цркве, али и поимања манастира као својеврсног симболичко-визуалног средишта. (Из Увода)
Хајдуци као млетачка авангарда
Борбу у Боки Которској започели су хајдуци. Били су млетачка авангарда у борби против Турака. Пореклом из Херцеговине и Црне Горе, хајдуци постају спона између Боке и залеђа и имају важну улогу у току ослободилачке борбе у Херцеговини и Црној Гори.
У неким периодима било је и до пет стотина хајдука под оружјем. Узмичући пред турским насиљем, напуштали су своја скровишта и налазили уточиште на млетачкој територији. Одатле, под окриљем Венеције, водили су герилски рат против Турака, али су често пустошили и дубровачку територију. Нешто касније они постају и трговци робљем, од чега су се понајвише издржавали. Бокељски хајдуци били су веома активни и на мору, те су већ од половине XVII века били јачи од херцегновских гусара…
*[Књига је објављена у тврдом повезу, формат 250 x 290 mm, опремљена је мноштвом фотографија]
