Предраги ми у Господу брате,
Од Господа Вам здравље и спасење, здравље ради што ревноснијег служења Господу којим се и постиже спасење душе, а и тела при свеопштем васкрсењу. Уствари служећи Господу ми, у крајњој линији, служимо себи, вечноме и бесмртноме у себи, боголикоме и светоме у себи, и на тај начин савлађујемо сваки грех, свако зло, сваки пакао. А Господу служимо служећи нашим ближњима, нито служећи ономе што је божанско и свето у њима: волећи њих а мрзећи њихов грех, њихово зло. И тако извршујемо две најглавније заповести Господње, о којима виси и од којих зависи сав Закон Божји у свима човечанским световима: заповести о љубави к Богу и к ближњему. Јер по учењу светих Божјих људи: ми се спасавамо Богом кроз ближње.
Ваше драго писмо добих на Божић: заиста ангелска радост за мене. Сада ми је јасно Ваше подуже ћутање. Борили сте се за душу своју и за душе ближњих својих. Није чудо што сте доживели доста бола и доста рана. Но Ви сте их богомудро искористили на своје спасење. И тако послужили, еванђелски послужили својим ближњима, а преко њих и себи. Нема сумње, казали сте небоземну истину: „среброљубље је душегубље“.
Имали сте богоугодну намеру: да помогнете неке наше светиње, па и Ћелије међу њима. Али није Вам се дало. Молим Вас, немојте жалити због тога. Бог и намеру прима као стварност; Он „и намеру целива“. Та Ви сте толико помагали нашу обитељ скромну, и само тиме подигли читаву духовну задужбину себи! Главно је Ваша св. еванђелска љубав према нама и за нас: она „никада не престаје“, ни у овом ни у оном свету. А то Вам је велики дар од Бога: богатство које никад не осиромашује и не пропада, већ стално расте.
По сто пута, грлим мили мој брате, Ваше свете доживљаје у светом Хилендару. Заиста Вас је Пресвета Богомајка удостојила једне од највећих радости коју светосавски Србин може доживети у овом свету. То је несумњиво изузетна милост Њена према Вама. Доказ? – Доказ је и то што се у Вашој христољубивој души запалила богоугодна жеља: да се „у што краћем времену придружите нашим светим хилендарским старцима“. Дај Боже да Вам се та жеља што пре оствари милошћу Пресвете Богородице и молитвама светог Саве и светог Симеона, и свих светих Хилендараца наших! . . .
А сада неколико речи о загонетној Спаситељевој причи: Лк. 16, 1-12. Вас буни 9. стих. Човек богат је Бог; „пристав“ (економ, домоуправитељ, настојник) је човек, сваки човек; човек = пристав је на Божјем имању, уствари он нема ничег свог: свет око њега је Божја имовина, а и душа и тело дати су му од Бога. Сва дужност пристава: да мудро управља Божјом имовином. Бог, као – Господар и Власник, врши обрачун, тражи рачун: „Дај рачун како си кућио кућу“, тј. како си управљао својим телом и својом душом и како си се односио према другим људима, као и свету уопште; како си кућио кућу свога тела и кућу своје душе; како си се односио према душама других људи. Пристав је свестан да му Бог – Господар може сваког часа одузети „управљање“ куће (тј. то управљање одузеће му свакако у часу смрти: кућа тела и кућа душе). Пристав је такође свестан да су и други људи исто тако, дужници Божји, дужници „Господара“ Бога (ст. 5); дужници и душом и телом, и свим оним што раде са душом и телом, нарочито гресима. Нарочито гресима својим људи постају дужници Богу; они нису дужници приставу; јер грех је, на првом месту, грех пред Богом, и Он једини може због греха „и душу и тело погубити у паклу“ (Мт. 10,28). А шта пристав ради? – Он дозива „дужнике Господара свога“, и отписује им грехе, опрашта им грехе (ст. 5-7); међутим једино Бог има право опраштати грехе, зато што је Он једини у стању отпуштати грехе, тј. избрисати их, изгладити их, уништити их. Отписујући грехе (тј. дугове) дужника Божјих, пристав чини неправду, чини оно на шта нема право. Тиме он постаје „неправедан“ пред Господом, јер узурпира Божје право. Вук је погрешно превео: „неверан“ – ??? ??????? „значи: „неправедан“. Господар хвали „неправедног пристава што мудро учини“ (стих 8), – хвали његово опраштање грехова другим људима, што их не осућује због грехова, него им грехе покрива снисходљивим опраштањем смиреном љубављу. Спаситељ даље препоручује свима: „Начините себи пријатеље неправедним богатством, да би вас кад осиромашите примили у вечни куће“ (стих 9). Живећи на земљи, људи својим еванђелским врлинама зидају себи вечне куће на небу, што се јасно види из 2 Кор. 5, 1-4.
Из „Житија св. апостола Томе“ јасно се види да људи својом милостињом на земљи саграђују себи величанствене палате на небу. А из „Житија преп. Василија Новог“ (26 март) видимо: преподобна Теодора, која је преподобном Василију на земљи служила као угоднику Божјем, бива после смрти своје награђена од Бога тиме што је, на молитве преп. Василија Новог, Господ настањује у раскошне палате које је преп. Василије Нови сазидао себи на небу својим подвизима на земљи.
– Толико о причи. Не знам, драги брате мој, да ли ће Вас ово бар минимално задовољити.
Сва Вам непролазна доба од Господа сваког добра молитвено жели и грли Вас у Господу, препоручујући се Вашим св. молитвама, Ваш – брат и о. Јустин.
*Писмо брату хришћанину (16 јануара 1962)
Преподобни Јустин ћелијски
