Хришћанство тврди да је вера Божији дар. Нико, каже Христос, не може доћи мени ако га не привуче Отац који ме посла. Али због чега онда тај дар није дат свима? Због чега изгледа као да Бог једне бира и привлачи себи, док за друге остаје затворен? Ово је заиста једно мучно питање о које се често на овај или онај начин спотичу бранитељи и тумачи хришћанске вере и учења.
Калвин, један од утемељивача протестантизма, на пример, своје разумевање хришћанства заснива на учењу о предодређењу, према ком је Бог једне од почетка изабрао и предодредио за спасење, а друге за пропаст. Наравно, наша хришћанска савест не може да прихвати ово застрашујуће учење. Нама је апостол љубави рекао: Бог је љубав (1Јн 4, 16). Речено је, такође, да је Бог послао Сина свога да ништа не пропадне, него да се све спасе (Јн 3, 16–17). Управо је зато питање којим започињемо овај текст тако мучно и тешко. И одговор на њега је, наравно, само један. Да, вера јесте дар Божији, и тај дар је дат свакоме, као што каже дивна црквена молитва о „светлости Христовој која просвећује сваког човека који долази у свет“.
Цело Јеванђеље прожето је том посебном аритметиком, према којој Пастир добри оставља деведесет девет оваца да спасе једну залуталу. Цело Јеванђеље зрачи љубављу према грешнику, према палом човеку чији пут је пут пропасти. Не поставља се, дакле, питање коме јесте а коме није дат дар вере, јер дат је свима, него због чега га не прихватају сви, због чега су верници у свету увек мало стадо (Лк 12, 32), због чега се и сам Христос са горчином пита: Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк 18, 8).
У потрази за одговором било би, можда, најбоље поћи од невероватно дубоких речи Достојевског: „Свако је свима за све крив“ (2 ). Крив је – наставићемо – пре свега, наравно, за то скривање или отворено порицање Божијег дара које милионе људи чини безнадежно слепима и глувима за веру.
Није случајно што се у Јеванђељу тако често говори о деци. За њих се каже: Који не прими Царство Божије као дете неће ући у њега (Лк 18, 17). Шта то значи? То значи да је детету својствено да сам живот доживљава као један рај, да је у његовој перцепцији све целовито, све радосно, све у најдубљем смислу речи вера, још нераздвојена од живота, несупротстављена животу. Она се испољава као безусловно поверење које одасвуд очекује само љубав. И сви ми знамо како та целовитост када изађемо из детињства пада, како у живот улази искуство зла, подељености, страдања.
И управо тада, у том одлучујућем тренутку људског живота почиње страшна битка за душу, чији је исход или очување или губитак овог првобитног искуства као дара са висине. Управо тада у једном тренутку све виси о концу, и једна једина реч, као и њен изостанак, може бити од пресудног значаја. Али, ето, ма како то страшно било, човек се опет и опет уверава да искуство зла, тачније само зло, увек долази од других људи. Живот оних који нас окружују одређујемо ми, и у злу и у добру, својим сопственим речима и делима, целим својим животом. Као што се вера у човеку рађа из вере другога, тако се и безверје рађа из туђег лицемерја и лажи, из тријумфа зла и греха свуда унаоколо.
Свет у злу лежи (1Јн 5, 19). Али ко га је погружио у то зло? Ако у самим верницима често не живи дар вере (или, боље рећи, ако они не живе њиме), ако верници говоре о љубави и праведности а настављају да мрзе, ако позивају на узвишено а потпуно се предају земаљском, колико ли је онда онима који их посматрају бескрајно тешко да стекну веру! Отуд сумња која разједа душу, отуд застрашујуће искуство живота без љубави, без радости, отуд у срцу мрачни огањ порицања, мржње према узвишеном, отуд у човеку готово несвесна жеља да сруши своју унутарњу светињу.
Пре сам наводио речи апостола Павла да Бога нико од људи не виде нити може видети. Али Бог нам се јавља кроз човека који је његова икона. Видели смо га, познајемо га у Христу, али можемо га видети и у сваком човеку, слично као што нам се кроз сваког човека може указати демонско одбацивање Бога и сва тама сатанске мржње према свету Божијем.
„Ја не верујем у Бога“, говори неверник, „зато што око себе видим сувише зла, патње и бесмисла. Да Бога има, он то не би дозволио“. „Ја верујем у Бога“, говори верник, „зато што сам усред зла, патње и бесмисла доживео моћ, радост и истину вере“. Један исти свет, једно исто знање о свету, па опет два сасвим супротна искуства! Не, не лишава Бог никога свог дара, своје љубави и изабрања, међутим, све је то сувише често заклоњено завесом зла која се надвија над светом и помрачује човека.
Али онда се неизбежно поставља питање: а одакле то зло? И због чега тако често победу односи управо оно, а не свемоћни, сведобри, свељубећи Бог? Због чега добро, започињући борбу против зла, веома често прибегава његовим методама, тако да се и оно само постепено претвара у зло? О томе у следећој беседи.
Искуство вере – је ли оно моје? Данас можемо да подвучемо црту испод наших размишљања о најважнијој и најтајанственијој од свих људских тврдњи: „Ја верујем у Бога“. У овој тврдњи смо распознали, осетили макар и нејасно, такорећи „додиром душе“, један дар са висине. Ја не долазим толико до вере свесним, разумским путем колико је налазим у себи, налазим са дивљењем, радошћу и захвалношћу, налазим као присуство, тајанствено, али јасно присуство Онога који је цео мир и радост, тишина и светлост. То присуство не може потицати од било чега у мени, јер нити у мени нити у свету који ме окружује нема такве радости, такве светлости, такве тишине. Одакле је, онда, оно?
И ја изговарам реч која све то изражава и именује и која, када се истргне из тог искуства, из веродостојности тог присуства, губи сваки смисао. Изговарам реч „Бог“, коју не бих могао изговорити када не бих имао то искуство. Ја одређујем садржај тог искуства и самим тим га прихватам као дар, дар на који се одазивам покретом целог свог бића. „Ја верујем у Бога!“ И испоставља се да вера коју сам пронашао у дубини своје душе није само моје лично, неизрециво искуство, него и нешто што ме на један нови начин повезује са људима, са животом, са светом, што постаје ослобођење од усамљености на коју су у мањој или већој мери осуђени сви људи.
Јер ако је пронаћи веру у својој души радост, онда није ништа мања радост када исту ту веру, исто то искуство пронађем у другима. И то не само у људима који ме окружују сада, него и у онима од којих ме раздвајају векови и векови. Ево, отварам књигу која је написана више од хиљаду година пре наше ере, у свету који је тако мало личио на наш свет, и читам: ”Господе, испробао си ме, и познао си ме; ти си познао седање моје и устајање моје; ти си разумео помисли моје издалека; стазу моју и меру моју испитао си, и све путеве моје предвидео си. Јер нема речи преварне на језику моме.
Ево, Господе, ти си познао све, и последње и прво; ти си ме саздао и ставио си на мене руку твоју: чудесно је знање твоје за мене, надјача ме, не могу према њему. Куда ћу поћи од Духа твога, и од лица твога где ћу побећи? Ако узиђем на небо, ти си тамо; ако сиђем у ад, присутан си; ако узмем крила своја ујутро и настаним се на крајевима мора, и тамо ће ме рука твоја водити, и прихватиће ме десница твоја. И рекох: еда ли ће ме тама погазити, и ноћ бити светло у уживању моме? Јер се тама неће помрачити од тебе, и ноћ ће као дан просветлити се; као што је тама њена, тако је и светлост њена. Јер си ти створио бубреге моје, Господе, прихватио ме од утробе матере моје. Исповедаћу и славити те, јер си ме страшно удивио; чудесна су дела твоја, и душа моја зна то веома. (…) А мени су веома цењени пријатељи твоји, Боже, веома се укрепише почеци њихови. Избројаћу их, и већма од песка умножиће се; устадох и још сам са тобом. (…) Испробај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме и познај стазе моје. И види има ли пут безакоња у мени, и води ме путем вечним” (Пс 138, 1–14, 17–18, 23–24)
Ово је 138. псалам, који је, понављам, написан пре три хиљаде година. А ја читам, дивим се и радујем се: Господе, па све је то управо оно што ја осећам и доживљавам! То је моје искуство, то је речено о мени, у моје име! Чак и тај детињасти, неспретни језик који покушава да изрази оно што је изнад речи, и он је мој. А то значи да је вера живела и да живи вековима, то значи да су милиони људи осетили ово исто.
И испуњава се срце радошћу, када се од изобиља вере изливају ове чудесне речи: Јер се тама неће помрачити од тебе, и ноћ ће као дан просветлити се; као што је тама њена, тако је и светлост њена. И у тој светлости ја на један нови начин видим свет. Упркос свој његовој тами, он је за мене осветљен првобитном светлошћу. Уистину, чудесна су дела твоја, и душа моја зна то!
За псалмопојцем понављам: Исповедаћу и славити те, јер си ме страшно удивио, и на нови начин упознајем себе, грешног, слабог, поробљеног, јер ми се даје тајни орган унутарњег знања да схватим оно што је узвишено, дивно и славно, да пожелим узвишено знање и узвишен живот, да увидим разлику између пута трулежи и пута вечности.
И још нешто открива ми та вера: да све на свету објављује Бога, да све сија њиме – лучезарно јутро али и ноћни сумрак, срећа али и патња, радост али и туга. А што има тако много оних који то не виде, који не осећају да је ноћ живота светла као и дан, то је само зато што смо ја и слични мени сувише слаби сведоци вере, само зато што од најранијег детињства човека окружујемо лажима, што га уместо да трага за дубином наводимо да јури за ситном овоземаљском срећом, што га везујемо за узалудне ствари и таштину. Зато у човеку одумире тежња ка светлости и љубави, и његов свет испуњава лепљива тама скепсе и неверице, једа и мржње.
Али ни у тој тами, ни у том страшном паду Бог нас не оставља. И моје беспомоћне речи о вери биле би празне када на крају не бих исповедио веру не само у Бога, него и у оног јединог Човека којим је Бог дошао у свет, а у свету сваком човеку, да га спасе и препороди.
Ја верујем у Бога, али Бог се у пуноћи радости поседовања открива у Христу. Бога нико није видео никад, говори апостол Јован Богослов, и одмах додаје: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави (Јн 1, 18). И извештава нас да су његове речи сведочанство о ономе што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Речи живота (1Јн 1,1). О њему, о тој Речи живота биће наша наредна беседа.
На крају наших размишљања о вери дошли смо до имена које је за нас, хришћане, уједно садржај и извор вере. Дошли смо до имена Христовог. Довољно је споменути га, и срце се наше сваки пут изнова испуњава усхићењем. А можда тим усхићењем све и почиње. Безмало два миленијума деле нас од догађаја описаних у Јеванђељу. За то време у свету се догодио велики број огромних промена, сменили су се толики јунаци, остављајући за собом и лепо сећање и страшне легенде, да је лик Христов, који је забележен у једној од најкраћих књига, рекло би се, морао избледети, удаљити се од нас. Јер то је лик онога о коме, у суштини, знамо неупоредиво мање тога него о Наполеону, Лењину или Ајнштајну, чије су биографије детаљно изложене у хиљадама књига, а свака реч пажљиво проанализирана. Па ипак, тај лик није нимало избледео, јер за оне који верују у Христа његов лик је жив, јер љубав према њему, заједница са њим јесте смисао њиховог живота.
Ми читамо Јеванђеље и опет понављамо речи оних које су фарисеји послали Христу да против њега изнађу било какву оптужбу: Никада човек није тако говорио као овај човек (Јн 7, 46). И до дана данашњег ми осећамо истинитост, апсолутну истинитост ових речи. Заиста, никада човек није говорио као овај Човек. Нико на свету није изговорио речи испуњене таквом истином и истовремено таквом љубављу, таквим смирењем. А када их ослушкујемо, ми полазимо од тога да верујемо Христу, јер у оно што он говори ми не можемо да не верујемо, ми не можемо другачије осим да његове речи прихватимо свим срцем. А поверовавши му, ми долазимо до вере у њега.
Пут од веровања њему до вере у њега може се описати овако: ми најпре осећамо – и опет свом дубином свог бића – да тај Човек није могао лагати. Ако су његове речи лаж, онда је све на свету лаж, све је тама и бесмисао. И када он говори да је послан ради спасења људског, да ће онај ко поверује у њега пронаћи радост коју му нико неће моћи одузети, ми прихватамо те речи и верујемо у Христа. Ту веру потврђује тако велика радост и тако дубоки мир који се у нас усељава да нам други докази више нису потребни. Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама (Јн 14, 18); Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт 28, 20). Усхићено је срце тим присуством, и са сваким од нас догађа се исто што и са неверним Томом, који је најпре тражио доказе, да би затим ускликнуо: Господ мој и Бог мој! (Јн 20,28).
Не, предмет наше вере није апстрактно божанство које безбожници негирају, не састоји се она у томе, него у Богу ког нам је објавио Христос. И нису чуда, моћ и власт то чиме нас он привлачи, него љубав, добро и лепота коју излива његов лик. Заиста, никада човек није тако говорио као овај човек!
Све се у свету мења и заборавља, све пролази, али Христос остаје онакав какав је одувек био, он је и даље предмет такве љубави, такве вере и верности да милиони људи радије бирају смрт и страдања него да се одрекну њега. Штавише, они у самим страдањима виде могућност да узму учешћа у Христовим страдањима, а у смрти залог да ће бити са њим. Шта се на земљи може упоредити са том љубављу, са том вером и верношћу?
”Целу те је, земљо родна, Цар Небески с лицем роба благословом походио”. Тјутчев је ове стихове написао о Русији, али ми их можемо читати као да се односе на целу земљу и на све епохе. Јер то Христово похођење, то његово присуство међу нама и данас је исто тако очигледно као и пре две хиљаде година у Галилеји.
И зато наше беседе о вери можемо завршити на следећи начин. Када кажем: „Ја верујем у Бога“, ја тада пред собом видим лик Христов. Његов поглед као да је уперен само у мене. Ја умом знам да се он даје свакоме, али притом осећам позив који је упућен баш мени, љубав која је усмерена управо ка мени, и као да чујем речи: „Ја сам теби дошао и ради тебе предајем целог себе. Ја те волим и желим вечну заједницу с тобом“.
И у оним тренуцима када то искуство у мени заглушује таштина овога живота ја му свеједно одговарам љубављу, и нису ми потребни ни докази ни тумачења. Ја целим бићем знам да он на сличан начин куца на врата сваког срца, и желим свакоме да кажем: „Загледај се у њега, ослушни добро његове речи, јер никада човек није говорио тако као овај Човек, и наступиће за тебе тај јединствени сусрет, чија се дубина и радост не могу упоредити ни са чим на свету. Почеће нови живот, засијаће нова светлост. И ма колико ми падали, ма колико пута их проневерили на свом животном путу, ту радост нам нико неће одузети“.
Ето то је, у суштини, садржај наше вере, али и њен извор. Наша вера почиње Христом, рађа се из сусрета са њим, и Христом се завршава. Она често као да умире у нама, ми заборављамо на њу, предајемо се таштини овога живота, али онда нам у руке поново доспева иста она невелика књижица, и опет је пред унутарњим погледом исти онај лик, опет Неко стоји на вратима срца и куца.
Како је важно, како је усред животног метежа бескрајно важно препознати то куцање!
