Волети човека, а не волети Бога је у ствари самољубље. А љубити Бога, а не волети човека је самообмана. Ову истину потпуно усваја и страсно проповеда Достојевски.
Ако би било ко из свог разлога, па и из хришћанске смирености мрзео себе, онда би љубити ближњег као себе самога значило: мрзети ближњега као себе самога.
Значи, љубити ближњег свог као себе самога би било: љуби ближњег свог као што љубиш своје очишћено, обожено и освећено ја. Љуби ближњег свог Богом и у Богу. Такав је смисао две највеће заповести Богочовека у човечанском свету, јер о њима зависи вечност сваког човека уопште и свих људи скупа.
За људске напоре љубав према ближњем је сама по себи немогућа. Ако нисам познао Бога и нисам се присајединио са Божјим бићем, онда не љубим. А ако љубим, онда припадам Богу и присајединио сам се са вечним извором љубави. Ко је од љубави он не може не љубити. Сједини ли се са Богом, добија силе да се сједињује и са људима. Удаљеност од Бога је и удаљеност од људи, а што је човек ближи Богу, ближи је и људима. Ако љубим, постојим, јер сам везан са Богочовеком. Ако не љубим, не постојим, јер сам везан са небићем.
Преподобни Јустин Ћелијски,
Философија и религија Ф. М. Достојевског
