У молитвеном присуству Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, Свету литургију у дворској Цркви Светог великомученика Георгија на Ћипуру данас, 10. децембра 2022. године, служио је протојереј Душан Биговић, уз саслужење јерођакона Гаврила. По заамвоној молитви, одслужен је годишњи помен Митрополиту Арсенију (Брадваревићу) поводом 59 година од његовог упокојења.
По отпусту сабранима се обратио Високопреосвећени Митрополит Јоаникије, подсјећањем на живот и дјело овог великог страдалника, који је остао непоколебљив на славу Божију и уписао се у књигу живота вјечнога, уписао се међу Свете исповједнике православне вјере. Митрополит је поучио сабране да подсјећањем на страдање Митрополита Арсенија можемо да се оплеменимо његовом храброшћу и вјером, чврстином његовога карактера и снагом његовога духа и изразио наду да ћемо убрзо имати прилику да га причислимо лику Светих.
“Али шта год Црква урадила, он остаје, он се уписао у историју Цркве, уписао се у њено памћење, а што је најважније уписао се у вјечно памћење Божје, јер је ишао путем Христовим, путем Светих апостола. Успео се на Христову голготу и храбро исповиједио своју вјеру и чувао је и сачувао до краја. Велики је то капитал који нам је оставио Митрополит Арсеније цијелим својим животом, а посебно својим јуначким држањем на неправедноме суду овога свијета. Нека га Бог причисли лику Светих, нека га награди за његове велике трудове и страдање, и за његово јуначко држање у најтежим моментима и за њега и за Цркву Божију у Црној Гори.”
Митрополит Јоаникије се осврнуо и на страдање осталих архијереја од комунизма и неокомунизма, подсјећајући да је послије Митрополита Арсенија и Данила, трновити пут прошао и Митрополит Амфилохије.
“И сви су били оптуживани за антидржавну дјелатност, а вршили су антидржавну дјелатност онолико колико је вршио и Митрополит Арсеније – само су бранили вјеру и чували своју Цркву и поштовали своју архијерејску заклетву. Наравно тек долази вријеме да се истакну како ваља врлине блаженопочившега Митрополита Арсенија и осталих архијереја који су страдали од комунизма и неокомунизма. Ево сад се у Скупштини Црне Горе говори о томе како је Митрополит Амфилохије у вријеме короне привођен, испитиван и саслушаван и малтретиран и задржаван незаконито послије тог испитивања. Зар нас то не подсјећа на суђење Митрополиту Арсенију (Брадваревићу)? Дакле ти трагови у нашим властима постаје до дана данашњега, надамо се да то вријеме комунизма и неокомунизма полако пролази, али вероватно ће проћи на цијелом подручју ондашње Југославије много прије и да ће последњи трагови комунизма остати овдје у Црној Гори.”
* * *
Бесједа Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија
Навршило се пуних 59 година од упокојења блаженопочившега Митрополита црногорско-приморскога Арсенија (Брадваревића). Као што је уобичајено приликом годишњег помена наших светих претходника, сјећамо се њихових врлина, молећи се Богу за опроштај њихових гријехова и да их Господ награди за све њихове трудове у Царству своме. А када је ријеч о блаженопочившем Митрополиту Арсенију, понајвише се сјећамо, из његове богате архијерејске биографије, његове голготе коју је доживио на Цетињу у Црној Гори. Истина, неколико година макар, колико ми знамо у тешким околностим, наравно, провео је поприлично мирно.
Дошао је за архијереја у Црној Гори 1947. године, мада је раније постао епископ. Био је викарни архијереј већ од 1940. године, провео је тешке ратне године у Београду као један од најближих сарадника блаженопочившега Митрополита скопскога Јосифа, који је тада, можемо рећи, управљао Српском црквом пошто је светопочивши Патијарх Гаврило (Дожић) био у затвору цијело вријеме рата, као што знате. Али било би то доста опширно кад бисмо сад причали о ратним и непосредно поратним годинама када је дошао блаженопочивши Митрополит Арсеније на Цетиње. Дочекан је од стране власти веома опоро. Углавном било је веома тешко, мали број свештеника је остао, већина свештенства је побијено у току рата, нешто од окупатора, али највећи број од комуниста. Убијен је и Митрополит Јоаникије (Липовац) на правди Бога, без суда и без пресуде, не зна му се ни гроба ни мрамора. Можемо само замислити, ми који та времена не памтимо, како је то било, какав је страх завладао у народу од комунистичке тортуре за све оне који су у Бога вјеровали и за све оне који су Богу служили. Добар дио свештенства остао је без хлеба и морали су многи да пређу у државну службу, а остали су се, да би некако преживјели, да би опстали, учланили у удружење свештенства, а удружење свештенства, шта год ко причао, било је организовано од стране власти. Оно је форме ради изгледало као да је неко самостално удружење, али оно је било под контролом власти ради малих ситних повластица, и већина свештенства је прешло у удружење свештеника. Поједини карактерни свештеници нијесу хтјели да уђу у такве структуре које је власт контролисала, као што је био свештеник Радован Нововић. Било их је сигурно још, али се сад не могу сјетити свих њихових имена. Касније, наравно, од млађих свештеника, прота Момо Кривокапић, прота Радојица Божовић, прота Радоман Бубања нијесу хтјели да се уписују у свештеничко удружење, али то су била мало, нешто, лакша времена.
Шта хоћу да кажем, Митрополит Арсеније се нашао у кругу свештеничког удружења у Црној Гори. Иако није био велики број свештеника, али то су му били, можемо рећи, скоро једини сарадници, осим неколико честитих монаха који такође нијесу хтјели да буду чланови свештеничког удружења, као што је био игуман Борис (Кажанегра), а онда тада млади јеромонаси Георгије (Мирковић) и Кирило (Раичевић), који су остали своме Митрополиту вјерни до краја. Наравно било је још оних који су остали Митрополиту вјерни када је он дошао на ред да га власт сломи својом силом.
Шта се заправо догодило? Он је био оптужен да подрива државу, да се бави антидржавном дјелатношћу, али нијесу могли наћи никакав суштински доказ да се он нешто огријешио о државу, осим тога што је био антикомуниста. Па наравно, како би један архијереј који је положио заклетву Господу да ће Њему служити, да ће бранити вјеру и да ће чувати Цркву, могао бити комуниста или неки сарадник комуниста на плану разарања Цркве, а комунизам је на овом подручју управо то радио и то брутално, бољшевички.
Када је дошло до суђења, то је обављено по кратком поступку. Пошто су му узели за гријех и велико огрешење то што је био антикомуниста и што није подржавао тај режим, ту идеологију, он је оптужен и осуђен за антидржавну дјелатност и изречена му је пресуда од 11 година и 6 мјесеци затвора. Али су му „широкогрудо“ понудили да се покаје, овдје на Цетињу се то све управо догађало, и рекли су му: Друже, праведна пресуда теби изречена је 11 година и 6 мјесеци робије, али с обзиром на твоје године и на твој положај, ми ти нудимо једну могућност, да се та казна скрати па ако се кајеш, ми ћемо ти смањити казну на шест година. Шта је он одговорио? Наравно, као апостол Христов је устао и рекао: Ја сам на својој архијерејској хиротонији се заклео да ћу чувати Цркву и бранити вјеру, а ви мени узимате за гријех што чувам своју Цркву и што браним своју вјеру. Ако бих се ја сад овдје пред вама, како ви кажете, покајао, ја бих извршио морално самоубиство и обрукао бих своју Цркву. Према томе, господо, казните ме вашом најстрожијом казном! И наравно био је одмах стрпан у которски затвор, гдје је оболио. Касније је нешто казна ублажена, али остао је у кућном притвору до краја живота. Говори се да је, када се помињало да би могао Митрополит да се врати на свој престо на Цетињу, Блажо Јовановић говорио: Неће му бити дозвољено ни да прелети преко Црне Горе, а камоли да се врати за митрополита црногорскога.
Тада је страдао један број свештеник. Међутим, нису се сви подједнако држали. Онај ко је остао потпуно непоколебљив и потпуно слиједио Митрополита Арсенија у своме исповједању вјере и вјерности Цркви Божјој, био је свештеник Лука Вујаш из Грбља. Не можемо ништа лоше рећи за остале свештенике, било како је било, али Лука Вујаш је слиједио управо оне ријечи Митрополита Арсенија, не тражећи никакво помиловање за себе да би некако избјегао казну и страдање, него је ишао путем свога Митрополита, односно путем Светих апостола и путем Христа Господа. Он се заједно са својим Митрополитом успео на Христову голготу.
Велики је страдалник био Митрополит Арсеније. Кад му је казна ублажена, он заправо је остао јако усамљен и није више могао ступити на архијерејску дужност. Изабран је за Митрополита у Будимској епархији, али тамо никада није могао отићи. Једно вријеме је провео у манастиру Озрену, наравно, под непрестаним притиском и праћењем од стране Удбе и осталих служби шпијуна, дошника. Касније се пребацио у манастир Ваведење и упокојио се у својој осамдесетој години. Велики страдалник и што је најважније велики исповједник вјере 20. вијека. Зна се и кога је оптужио и ко му је пресуђивао, то се овдје догађало на Цетињу. Ево један детаљ који је причао професор Новак Ражнатовић са суђење. Он је као млад човјек тада присуствовао суђењу, просто нашао се у неком друштву и они су отишли. Али сала је већ била пуна и то углавном младих полицајаца и осталих државних чиновника који су по задатку дошли да испуне салу, да не би вјерници можда испунили салу или да се не би створила нека атмосфера неповољна за суд. Све је то било режирано и то јако добро како су то комунисти и знали да ураде, да не препусте ништа случају. Изречена је Митрополиту казна, онда је цијела сала устала, био је велики аплауз и уз све те радње и повика: доље издајник и остало, пришла је једна жена у црнини, не знамо ко је, можда би се некако могло доћи до имена те честите старице која је у сред те гужве пришла однекуд и узела од Митрополита благослов. То је био инцидент за њих, све им је на неки начин ту пропало. Одмах су ту јадну старицу скопали и избацили из сале, али с тиме су видјели да ипак народ неће моћи да окрену против Митрополита Арсенија. Нијесу свом својом силом и притиском могли ни ту старицу да уплаше и она је исповиједила вјеру, ту пред свима јавно, јуначки. И, наравно, народ је знао да су комунисти неправедно осудили Митрополита Арсеније и он је остао у срцу свога вјерујућега народа.
Треба да се сјетимо да је још било јако честитих вјерника у Црној Гори тада. Били су мало повучени, али је остало нешто од те старе честитости у Црној Гори и она је била на страни Митрополита Арсенија и он је то знао. И ради тога честитог народа, он је до краја живота, чак и када је изабран Митрополит Данило, говорио: Не заборавите, ја сам још увијек митрополит црногорско-приморски. То је и Митрополит блаженопочивши Данило причао када је он изабран за митрополита и послан у Црну Гору. Као што је његов претходник Свети свештеномученик Јоаникије (Липовац) пострадао на правди Бога без кривице, само зато што је бранио вјеру и што је био антикомуниста, ето и он је доживио скоро његову судбину. Можемо рећи да је и он мучен, мада оне који нијесу пролили своју крв за Христа не зовемо мученицима него исповједницима, али његово страдање је трајало од 1954. године па до његове блажене кончине, пуних девет година без престанка у великом понижењу, у немаштини, у биједи, у остављености, под непрестаним притиском Удбе и шпјуна и разних других дружина које су се тако додворавале властима да раде непрестано против свештеника и против Цркве. Ужасно је то вријеме било, али то није сломило чврсти карактер и непоколебљиви дух блаженопочившега Митрополита Арсенија.
Рекло би се, тако је то испочетка изгледало, да са Митрополитом Данилом долазе нека мирнија времена. Он је био већ стари искусни свештеник, постао архијереј у одмаклим у својим годинама мудар, трезвен, знао је добро какви су комунисти. Био је веома угледан прота у своје вријеме, дошао да помири, да уради што се може урадити, говорио је: Нашао сам вјеру као огањ испод пепела у Црној Гори и ја не могу, чини ми се, ништа друго урадити него да тај огањ некако сачувам докле се једнога дана не разгори. Даће Бог! Али и он је доживио грдне непријатности када су комунисти ријешили да сруше Ловћенску капелу. Он се наравно томе успротивио, успротивио се гажењу Његошевог аманета и рушењу светиње, скрнављењу гроба Његошевог, успротивио се том безумном науму у којем је уложено толико средстава и организације, али није могао ништа учинити. Ту се грдно замјерио. Међутим, није он за то марио, он је само слиједио Његошев аманет. Знамо добро како је послије Митрополита Данила прошао трновити пут наш претходник Митрополит Амфилохије. И сви су били оптуживани за антидржавну дјелатност, а вршили су антидржавну дјелатност онолико колико је вршио и Митрополит Арсеније – само су бранили вјеру и чували своју Цркву и поштовали своју архијерејску заклетву. И наравно тек долази вријеме да се истакну како ваља врлине блаженопочившега Митрополита Арсенија и осталих архијереја који су страдали од комунизма и неокомунизма. Ево, сад се у Скупштини Црне Горе говори о томе како је Митрополит Амфилохије у вријеме короне привођен, испитиван и саслушаван и малтретиран и задржаван незаконито послије тог испитивања. Наравно, већ се зна и ко је то наредио и ко је за то одговоран, али зар нас то не подсјећа на суђење Митрополиту Арсенију (Брадваревићу). Дакле ти трагови у нашим властима постаје до дана данашњега, надамо се да то вријеме комунизма и неокомунизма полако пролази, али вероватно ће проћи на цијелом подручју Југославије много прије и да ће последњи трагови комунизма остати овдје у Црној Гори.
Ми, дакле, подсјећајући се на страдање Митрополита Арсенија можемо да се оплеменимо његовом храброшћу, његовом вјером и чврстином његовога карактера и снагом његовога духа. Остао је непоколебљив на славу Божију и уписао се у књигу живота вјечнога. Уписао се, у то смо потпуно сигурни, међу Свете исповједнике свете православне вјере и вјерујемо да долази тај дан, да ћемо убрзо имати прилику да га прославимо међу Светима, да га причислимо лику Светих. Али шта год Црква урадила, он остаје, он се уписао у историју Цркве, уписао се у њено памћење, а што је најважније уписао се у вјечно памћење Божје, јер је ишао путем Христовим, путем Светих апостола. Успео се на Христову голготу и храбро исповиједио своју вјеру и чувао је и сачувао до краја. Велики је то капитал који нам је оставио Митрополит Арсеније цијелим својим животом, а посебно својим јуначким држањем на неправедноме суду овога свијета.
Нека га Бог причисли лику Светих, нека га награди за његове велике трудове и страдање, и за његово јуначко држање у најтежим моментима и за њега и за Цркву Божију у Црној Гори. Њему нека је вјечна слава и вјечни покој. Амин, Боже дај!
