Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије 9. децембра, на празник Преподобног Алимпија Столпника, у манастиру Рустово чином мале схиме је замонашио досадашњу расофорну монахињу Марију и послушницу Сању, давши јој монашко име Елефтерија.
У својој бесједи Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је казао да је велика радост и на небу и на земљи што је ова света обитељ вечерас добила двије нове монахиње Марију и Елефтерију.
“Радују се анђели на небесима и светитељи, Божији угодници, и ми се овдје радујемо зато што је монашки чин подобан анђелскоме чину и служба монашка је подобна анђелској служби, јер су монаси и монахиње призвани да се обуку у свете врлине, у вјеру, у молитву, у чистоту, у смирење и остале узвишене божанске врлине које красе анђеле и светитеље. И да обучени у свете врлине служе непрестано Господу, да благодаре и славослове име Божје у све дане свога живота.”
Говорећи о овој узвишеној служби, која је у много чему скривена од овога свијета, скривена од очију људских, али Бог све види, Митрополит је нагласио да треба да та служба буде у тајности и скривена од овога свијета јер све оно што се поистовјети са овим свијетом, полако труне, нестаје и пропада, заборавља се:
“А монаси и монахиње поистовјећују се са анђелима, поистовјећује се са светитељима. Али што је од свега узвишеније и што је најважније, сједињују се са Христом Господом. И о томе треба мислити, јер сјединити се у овоме свијету са Христом то значи сјединити се с Њиме за сву вјечност. Господ тако обдарује оне који га љубе. Он их укрепљује на ову свету службу”, бесједио је Владика, додавши да је ова служба нарочита и посебно те да се обавља у смирењу и трпљењу, у послушности и понизности, у таквом смирењу да никада не смијемо мислити високо о себи, него да знамо своје слабости.
По његовим ријечима Бог, промишљајући о нашем спасењу, врло често и попушта слабости или болести или неке друге тешкоће на монахе и монахиње, да би се што више научили смирењу, јер без смирења нема спасења. Свака друга врлина у коју се човјек може обући ако је без смирења, како је казао, она потамни, губи снагу, а све друге врлине уколико су још украшене смирењем, оне свијетле и имају постојаност.
“И то је камен стијена на који се ослањамо, који је поставио сам Господ Исус Христос, дошавши у овај свијет и обукавши се у нашу људску природу, пострадавши за нас и умјесто нас, који је показао највеће смирење, које се поистовјећује наравно са Његовом жртвом, са Његовим крстом. Ево, наше сестре монахиње које су се до сада трудиле, спремале за примање монашког чина, вечерас су добиле монашки постриг и поставиле добар почетак свога монашкога живота – добар темељ на који сада треба зидати грађевину свога спасења, служећи Господу, служећи Цркви, служећи ближњима, служећи овој светој обитељи и сестринству, и народу који овдје долази, приступа и тражи утјехе и охрабрења и растерећења од својих брига и бремана.”
Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије поучио је монахиње да је њихова служба узвишена и да што се више буду богатиле врлинама, прије свега вјером, молитвом, смирењем, трпљењем и осталим светим врлинама, монашки живот ће им бити љепши и лакши и биће слободније у Господу.
“Сестра Елефтерија добила је име које значи слобода или Слободанка, а треба да достигнемо не ону слободу о којој људи у овоме свијету мисле, него ону која је много узвишенија, а то је слобода у Господу. А можемо бити слободни ако смо слободни од гријеха и ако се сједињујемо са Господом. Јер у Њему је и мир и радост и живот и слобода. Према тој слободи да идемо и тежимо”, поручио је Владика, подсјетивши да то није слобода широкога пута него слобода уског и тијесног пута која се лако не достиже већ захтјева много труда, подвига и жртве.
На крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је сестрама Марији и Елефтерији пожелио да им Господ да својом благодаћу и љубављу да монашким путем крену од данас храбро, искрено и са великим стрпљењем и истрајношћу, да се украсе послушношћу и добрим дјелима. Даље је нагласио да је свако послушање, и оно најобичније у манастиру, било што што мати игуманија заповједи, служба овој светињи, овој заједници, овоме сестринству:
“То је служба Цркви, а коначно то је служба Богу живоме и истинитоме. Свако послушање треба вршити ревносно, пажљиво, да се све што треба изврши и испуни како ваља. А све врлине се мјере кроз наш однос према ближњима, тако да се потрудимо да стекнемо мир у своме срцу, мир са својим ближњима и мир са Богом, да се идући овим путем увијек радујемо. То је она радост коју не познаје овај свијет и то није радост спољашња него унутрашња, која се настањује у срцу оних који служе Господу искрено и свом снагом, свим бићем, свима умом, свим срцем. Нека Господ својом десницом укријепи и оснажи наше монахиње да служе Господу у све дане свога живота на славу Божију, на радост Свете цркве и на радост и спасење и умножење ове свете обитељи, овога светога сестринства. Свима на здравље и спасење и на многа и блага љета!”
