,,Умјетност не репродукује видљиво, она чини да видимо.“ (Паул Кле)
Умјетност – област људског дјеловања коју је тешко у цјелости разумјети и егзактно објаснити. Међу подржаваоцима умјетности, различито је разумијевање самог предмета умјетности. Многостраност разумијевања састоји се и у да(в)нашњој дилеми о томе ,,да ли умјетност репродукује видљиво или чини да видимо“.
О подражавалачкој умјетности, као репродукцији свега видљивог, писао је и Платон, сматрајући да су умјетничка дјела одрази стварности, она представљају стварност тако што је имитирају или подражавају. Будући да су таква умјетничка дјела мимеза – репродукција видљивог свијета који је и сâм одраз свијета идеја, умјетност која представља ,,одраз одраза“, за Платона је била безвриједна. Умјетност која подражава, налазила је средство свог израза и у наредним вјековима, па је портретисање и вјеродостојно приказивање спољашњег човјека и свијета била свакодневица. Умјетник-реалиста је боравио у ,,царству одраза“, вјешто их мултиплицирајући, не доводећи у питање ,,реалност реалног свијета“. С појавом модерног доба и мобилног/фото-апарата постаје излишно бити умјетник-реалиста. Некадашњу подражавалачку умјетност замјењују швенковање/кадрирање – окретање камере мобилног/фото-апарата према потребама снимања/фотографисања, а све у циљу ,,одражавања одраза“.
Платоново учење о идејама, које су према њему ,,једина права стварност, а чулни свијет само одраз свијета идеја које Демијург обликује по узору на идеје“, најављује другачију и мање површну врсту умјетности – манифестацију духовности, у којој умјетник, на сличан начин, по узору на Творца, ствара ,,из идеје“. Умјетност која себе представља у видљивом свијету, а која је у вези са једном другом, вишом реалности, представља симболичку умјетност. Симбол је и свака видљива стварност која упућује на неку другу (невидљиву) стварност: ,,Све је само симбол што ти око види, а суштина оно што он собом значи“ (Војислав Илић). Умјетник-симболиста, духовно уграђује у материјално, које самостално може бити профано и само-то, никада све-то. Освећујући га елементима више стварности, материјално постаје духовно – истинско умјетничко дјело, опредмећени унутрашњи глас – инстинкт или интуиција.
То унутрашње виђење није уобичајено, оно је тајна, која се ријеткима открива. Зато се и каже да је (права) умјетност ,,култ тајне“, а истински умјетник ,,свештеник тајне свијета до које се доспијева највећом контемплацијом у којој се умјетнички предмет идентификује са суштином свијета“ (Милан Узелац). Задатак умјетника је да ту тајну коју је назрео одјене у праву форму и отјелотвори у чулној материји. Контемплацији, тј. самоћи као предуслову сваког ,,расуђивања и расађивања“ и естетском чулу, које ће знати одабрати одговарајуће одијело, претходи најважнији међу свим слојевима, у смислу каквоће умјетничког дјела. Разгртањем површинских слојева сваког умјетничког остварења долази се или не долази до његовог главног састојка – значења.
Умјетност која репродукује видљиво биљежи с ову страну привида, ,,затвара очи“ гледаоцима, увјеравајући их да је физичка манифестација једина стварност. Умјетност која чини да видимо (невидљиво) биљежи с ону страну илузија, ,,отвара очи“ посматрачима, уводећи их путем материјалног медија у једну вишу (духовну) сферу реалности. Артефакти ове прве не значе ништа нарочито јер постоје, артефакти ове друге постоје јер тиме нешто значе. У таквој констелацији односâ, духовно постаје генеришуће и примарно, а ,,какав дух, онакво и тијело“. Да је тијело онакво какав је и дух и да је дјело онакво какав је и умјетник, признаје онај који признаје нераскидиву везу двају свјетова, који се сусрећу у форми осмишљеног дјела.
Све напријед наведено наводи на размишљање о вишем смислу умјетности и ,,умјетности као светости“, чији је свети циљ приказивање унутрашње вриједности спољашње ствари. На размеђи унутрашњег и спољашњег стоји умјетник – пријемник и предајник. На размеђи неба и земље стоји умјетник – све(то)човјек. Медијум који има директан увид у духовно, преводећи га у материјално, за тумачење компликовано (умјетничко) дјело. Исходећи из Царства идејâ, таква умјетност постаје узвишена – манифест Апсолута, а не одраз одраза. Умјетност која себе везује за надстварност, постаје епифанијска умјетност. Сусрет оностраног и овостраног, у форми умјетничког израза чини дјело тачком пресјека двају свјетова, у чему се састоји бесконачна компликованост и тегоба његовог тумачења. Према Берђајеву, човјек/врхунска креација је ,,тачка пресјека свијета два“, у свој својој сложености, за интерпретацију с правом отежана.
Умјетност која не чини да видимо само је шара, а то није њен суштински циљ. ,,Зар поезија је шара“, питао се и пјесник Ранко Јововић. Умјетност као шара само је опсјена, умјетност која открива улази у поље метанарацијâ. Права умјетност је примијењена духовност, не репродукује видљиво, већ чини да видимо (невидљиво). У форми умјетничког дјела, сакрално се пројављује кроз онтолошко, као што света тајна освећења твори онтологију (једног) хљеба. Поетски речено, умјетност није шара, нити (мала) шала, права умјетност је с неба пала!
Мр Николина Ђуровић
*Редакција нашег информативно-катихетског портала благодари проф. Николини Ђуровић на достављеном тексту.
