У Недјељу Светих Праотаца, Владика Димитрије началствовао је Светом Литургијом у Храму Свете Тројице у Гацку, а саслуживали су свештеници: Саша Којовић, Александар Гајић, Миодраг Вртикапа и ђакон Срђан Милошевић.
Бесједећи послије прочитаног јеванђељског зачала, Владика Димитрије појаснио је да — славећи праоце Христове по тијелу — црква прославља Христово очовјечење ради спасења човјека. Спаситељ је дао читавог себе, не остављајући ништа неспашено. У Христу је обновљена људска природа и човјек је видио новог Адама, онаквог какав је требало да буде када је изашао из руке Божије. Говорећи о Светом Спиридону, Владика се присјетио догађаја из житија о овчици која се враћала светитељу, истичући да је човјек током живота позван на непрестано враћање Господу вјером, јер је Христос све људско искупио и Царство небеско је дубоко у срцу човјековом запечаћено печатом Духа Светога. Вјера је чудесно чуло којим је Христос оправдао праоце и којим се улази у насљеђе благодати. И позив на вечеру, у јеванђељској перикопи, изискује одговор који је вјера — осликана у ријечима ”сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. Ове ријечи су позив да човјек све чиме га је Бог почаствовао принесе Богу не штедећи у милосрђу, чувајући се осуђивања, будући трпељив и задовољан оним што има. Бог ће затим све устројити на добро дајући човјеку унутрашњи мир из којег произлази радост која није од овога свијета. Човјек је позван да — свим што има — љуби Христа Бога, како би он био посредник између човјек и свијета, али и посредник између човјека и његове душе – унутрашњег бића, да би човјек самога себе разумијевао Христом, јер је Он његов оригинал.
По Отпусту, Владика Димитрије пожелио је да благослов Божији дође на све сабране вјернике и њихове ближње, поучивши да ишчекивање Христовог Рођења подразумијева кретање у сусрет — примањем Христа читавим срцем. Бог је једини Пријатељ и Спаситељ човјеку, и човјек може остварити мир бића једино када све своје срце и биће преда Богу, чиме ће испунити вољу Божију, односно Јеванђеље. Сам Христос је својим доласком показао љубав којом је све, па и живот, положио за човјека, а слика такве љубави — која све даје без помисли на себе — је матeринска љубав.
