Драга браћо и сестре, данас они који иду да се поклоне Светим мјестима, у близини Светога града Јерусалима, наћи ће село Витанију. На мјесту гдје је била кућа четвородневнога Лазара, пријатеља Христовога, и његове двије сестре Марте и Марије, данас је женски манастир у коме кроз вјекове бораве православне монахиње, чувајући то Свето мјесто и живи спомен на оно што се догодило у Лазаревом дому, чувајући чак и онај камен на коме је Господ сједио када је био ту. У близини Витаније налази се и гроб четвородневног Лазара, кога данас држе муслимани, али се кроз вјекове памти да је у том гробу, укопаном дубоко у земљу, био сахрањен Лазар - пријатељ Христов, чије је васкрсење потресно описано у Св. Јеванђељу. Тада је Господ једини пут, малтене, заридао када је чуо шта се догодило са његовим пријатељем, и када су Марта и Марија дошле да му испричају своју велику и страшну тугу, да су изгубиле брата јединца. Велики догађај.
Лазар је послије свога Васкрсења отишао на Кипар и тамо је био епископ. Данас постоји велики храм на мјесту гдје је он сахрањен. Варнахил, велики храм, стар хиљаду и више година, у коме сам био у своје вријеме, као изасланик Његове Светости, када је била прослава хиљадугодишњице тога храма. У Горњем храму се данас служи, а Доњи храм је дубоко, памти вјекове, памти вријеме тог великог Светог мученика Христовог.
Тамо сам чуо, у Варнахилу на Кипру, и једно предање о Св. Лазару. Сачувано је предање у његовом житију, да се он послије свога Васкрсења никада више није насмијао. Природно је. Како би се могао насмијати, када је реално сагледао сав ужас људског распадања и људске смрти. Ми то гледамо споља, а он је сам доживио смрт. Четири дана је провео у гробу и то га је тако дубоко потресло, да се он никада више није насмијао, само једанпут. Био је са својим учеником, ђаконом, видио је једног човјека како краде ћупове и насмијао се. Пита њега ученик: "Свети, што се смијеш? Нијесам навикао да се смијеш". Он му је одговорио: "Како се не бих смијао, кад видим како прах, прашина краде прашину ?" Ћупови прашине, а онај који краде, такође прах који се у земљу враћа.
Сагледао је сав ужас смрти, која чека свакога од нас. Са друге стране удостојио се да буде првина умрлих из смрти, да буде онај кога ће Господ ходећи на своје страдање, васкрснути и тиме предуказати на своје Васкрсење и на себе као живога и вјечнога Бога, Јединородног Сина Божијег и предуказати на опште васрксење мртвих.
Лазар је свједок, живи опипљиви свједок, да је Васкрсење последње слово људске историје, што значи да је живот и то вјечни живот последње слово људске историје, а не смрт. Нажалост и савремени људи се поново враћају оним древним заблудама, паганским, незнабожачким, па намјесто да се клањају вјечноме животу Христу Богу нашему, носиоцу и дародавцу живота, они се поново враћају увјерењу да је човјек ништа друго него врећа иловаче која се овдје рађа на земљи и тако процвјета и прецвјета и не зна се више ни мјеста гдје је био. То је увјерење да је смрт последње слово људске судбине и људске историје. Нема глупље вјере на земљи од те вјере, па нека је заступају сви универзитети овога свијета, све учене главе овога свијета, сви доктори овога свијета. Мада, такво учење и не застпуа много умних, учених људи. Људи од науке знају и осјећају да је човјек по природи створен за бесмртност и за вјечност.
Увијек изнова се рађају нове идеологије да отрују људску памет и људи, слабашни, повјерују да је срмт последње слово људске азбуке. Св. Лазар је живи свједок да је живот последње слово људске азбуке. Зато се кроз вјекове на разним меридијанима прославља Господ, али се прославља и приповиједа се и о Лазару, васкрсломе послије четири дана у гробу.
Један од свјеодка, од свједочанстава, је и овај Свети храм, посвећен четвородневном Лазару. Наш свјетјеши патријарх данас слави. То је слава његова-четвородневни Лазар, и да му пожелимо благословену славу, да му Бог подари, мало је 100 година, јер он већ има 91, да му Бог подари по својој вољи што више, јер треба међу нама да борави тај Свети сасуд Божије благодати, тај дивни старац који је украс трона Св. Саве архиепископа српскога и који је дивни свједок Јевађеља вјере Христове, једног од најљепших украса, ако не и најљепших, данас у хришћанској васељени. Све сам их видио, и патријархе, и са папама се срио, и морам да вам кажем наш Павле, мали Павле, од свих је љепши, од свих је чистији, од свих је мудрији, од свих је цјеломудренији, дивни сасуд Божије благодати, нека му буде срећна слава, овај дивни свети празник, као и вама заједно са њима, свечарима овога храма. Благослов свима који су се потрудили да се очува и обнови овај Свети храм. Много је важно да се управо храм Св. Лазара чува, јер он нас подсјећа на нашу судбину, на наше вјечно призвање на оно, ради чега нас је Бог створио овдје на земљи. Подсјећа нас да смо бића створена за вјечност. Велики је то дар Божији. Наш нови презвитер цркве Христове, Никола Урдешић, изданак овога мјеста, из једне часне и древне породице луштичке, овдје је данас примио Свети дар служења Богу и дар презвитерства, да буде свједок Христов, да народ Божији кроз купељ новога крштења препорађа, да свједочи Јеванђеље Христово, да свијетли пред људима и пред народима, и да и он буде свједок васкрслога Лазара, и Христа, онога који је њега васрксао. Ишли смо данас до цркве Св. Петке. Тамо су сви његови преци сахрањени, уграђени у ону цркву, дивну цркву Св. Петке, стару, прастару са дивним фрескама каквих има мало у Црној Гори, и шире од Црне Горе. У исто вријеме овдје је наш отац намјесник Момо, нашао једну грамату, коју је написао и потписао Св. Петар Цетињски, како каже, каваљер ордена Александра Невскога. То је грамата која је издата новорукоположеном свештенику Николи Калуђеровићу, из Клинаца, оближњега села кроз које смо прошли, и оно што је карактеристично, на шта ми је Момо скренуо пажњу а дивно је, да се овдје каже да је он "члан и презвитер свете апостолске, јерусалимске цркве. Свете апостолске и јерусалимске цркве. "
И на другом, исто тако древном документу који је из манастира Тврдоша из 1821 г., каже се да је Божо Паликућа, како се он зове, "православни христијанин, син Свете матере Цркве јерусалимске". Дивно. Јерусалимом смо рођени, то је колијевка читавога рода људскога и ово је дивно што су наши стари то знали, и то памтили. Нарочито су то подвлачили у једном великом кризном времену. То је вријеме послије укидања Пећке Патријаршије. Били су велики ломови у нашем народу, као што су и данас, па су хтјели наши и епископи да се вежу за оно што је сигурно, непогрешиво, а то је Света Црква, мајка Црква свих цркава, јерусалимска црква. Тамо су се догодила сва збивања, од Христовог рођења. Тамо су пророци, тамо је гроб цара Давида писца Псалама, и пророка, тамо је и Аврам, отац вјерних, сахрањен, тамо су други пророци сахрањени, тамо је и сам Господ, тамо је голгота Његова, тамо је и мјесто његовог Васрксења, тамо је и дом четвородневног Лазара, који нас је овдје сабрао. Овај храм није ништа друго него је продужетак онога дома Лазаревог из Јерусалима, а ми синови и кћери Свете мајке јерусалимске цркве, били и остали, и остаћемо ако Бог да докле буде Сунца и Мјесеца, и до Страшнога суда Христовога. Господу нашем дивном у Светој мајци Цркви јерусалимској, дивној, у овом великом догађају Васкрсења четвородневног Лазара, дивном и предивном у свему оном што се догађа у вријеме Страсне седмице, седмице страдања Христових, у Великом петку, Великој суботи, и Његовом Њаскрсењу, Њему нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.
