Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 28. августа 2024. Године, на Успење Пресвете Богородице, у манастиру Раковици
Браћо и сестре, радујемо се данас као православни хришћани. Радујемо се, јер се радује читава Црква Божја. Радујемо се радошћу духовном, јер данас славимо Пресвету Богородицу, Мајку Бога и Спаситеља нашег, али и Мајку свих људи који су крштени у име Оца и Сина и Светог Духа, Мајку по љубави, Мајку по вери, Мајку по блискости, Мајку по спремности да буде увек уз сваког човека који чезне за истином, правдом и љубављу, Мајку сваког човека који чезне за спасењем, Мајку која разуме сваку нашу немоћ, сваки наш промашај, сваки наш пад, која је увек ту да вида сваку духовну рану и сваки ожиљак нанесен грехом, да од сваког од нас чује вапај, да ослушне наше потребе, да чује наше молитве и да, иако су немоћне и слабашне, буду ојачане Њеном љубављу, Њеном чистотом, Њеном молитвом, па да преко Ње буду узнесене и узведене пред Престо Сина Њеног и Бога Њеног и Бога и Спаситеља нашег.
Радујемо се, браћо и сестре, јер имамо Пресвету Богородицу коју смо као људски род у наше име принели Богу, а Она себе вером, чистотом и поверењем у Бога учинила достојном да преко Ње дође нама Спасење. Читав живот Пресвете Богородице, од Њеног Зачећа, па до Њеног Успења јесте најдивније и најлепше чудо Божје људском роду даровано. Њен пример, Њен лик пресвети и пречисти открива да је читава творевина са човеком као круном својом чудо, а чудо није ништа друго него израз љубави Божје, силе Божје, благодати Његове, али и човекове вере и наде, труда и подвига човековог. Дакле, чудо јесте дар синергије, сарадње љубави Божје и нашег поверења. Зато је Пресвета Богородица најдивније, најчудесније чудо даровано нама као иконама Божјим, као творевини Божјој коју Бог љуби до те мере да је и Сина свог даровао ради човека и његовог спасења.
Пресвета Богородица је најдивније пречисто и благословено чудо. Од Њеног Рођења, па преко Увођења у храм Божји, преко Њеног подвига и молитве, Благовести и наравно доласка Божјег у овај свет, преко Зачећа Духом Светим у Њеној утроби и све до Њеног Успења. Међутим, рекосмо да је чудо плод сарадње између Бога и човека. Нема почетка нити краја било каквом нашем подвигу, мисли, речи, делу без благодати Божје. Исто тако, неопходно је и важно је да се у нашим животима пројави чудотворна сила Божја, да постоји вера. Све зависи од вере у нашем животу. Речено је: Какве су нам мисли, такав нам је живот. Међутим, могло би се рећи можда још шире и потпуније: Каква нам је вера, такав нам је живот. Каква нам је вера такве ће нам бити и мисли, каква нам је вера тако ћемо и говорити. У зависности од тога каква нам је вера биће и наша дела. Дакле, све је вера у нашем животу, али најпре у кога верујемо и шта верујемо. Заиста нема човека да је дошао у овај свет а да није добио семе вере, само да ли је то семе вере посејао на прави начин и да ли је оно донело истинске и праве плодове зависиће од сваког од нас понаособ. Зависиће од тога у кога верујемо и да ли верујемо, а слава Богу, ми смо сабрани овде зато јер верујемо у Исуса Христа Распетог и Васкрслог. Може бити и има многих који верују у нешто друго и у неког другог. И у то друго и у тог другог они полажу своје наде. Међутим, ми знамо да то друго и тај други нити је беспочетан, нити је бескрајан, није вечан. Знамо да није Бог уколико није Христос. Зато вера у то друго нешто и у тог другог неког, будући да је то нешто пролазно, има свој почетак и крај, па будући да је тај неко пролазан, релативан, има свој почетак и крај, и вера оних који верују на тај начин јесте пролазна. Зато њихове мисли и њихове речи, њихова дела, имају свој почетак и крај у овом свету. Овде су рођени и овде остају. Што су даље од Бога, свесно или несвесно, то су пролазнији, али то су и погубнији по оног који семе вере није залио љубављу према Христу, чежњом према Христу, опредељењем за Христа, да би онда та и таква вера била благотворна, била плодотворна, била чудотворна, била спасоносна.
Пресвета Богородица, браћо и сестре, Пречиста је и Благословена пре свега својом вером, вером у Бога, вером у реч Божју, вером у промисао Божји, вером у љубав Божју, вером у то да Бог боље зна од нас људи, вером која прихвата све, па и оно што нам не одговара, што не можемо да разумемо. Она прихвата не патолошки, него с поверењем у реч Божју речима Пресвете Богородице које је изрекла Архангелу када јој је објавио најнеразумљивију тајну, нешто што је против сваке логике, да Бог може постати човек, и не само то, већ и то да ће Бог да се роди управо преко Ње. Све у Њеном бићу противило се тој Благој речи, Благој вести, коју је саопштио архангел Гаврило Пресветој Богородици, али знајући да Она не зна боље од Бога, одмах је рекла: Нека не буде Господе како ја хоћу, него нека буде како Ти хоћеш, нека ми буде по речи Твојој (уп. Лк 1, 38). То је опредељење Пресвете Богородице, браћо и сестре, и зато је Пресвета, Пречиста и Преблагословена и зато је наш Покров и наша Заступница пред Господом. Данас славимо Њено Уснуће, Успење на небо. И опет, све је испуњено тајном и чудом, најпре сабирање свих апостола са разних страна света, оних који су отишавши којекуде проповедали реч Христову. Будући да је Мајка Божја пожелела још једампут да их сретне, да их види у граду Јерусалиму, Бог је чудесно и надумно испунио ту Њену жељу, опет, због вере. И ко може логиком овога света и помислити да је нешто тако могуће, а камоли прихватити ту чињеницу? И ево, Црква Христова, зато што почива на Христу и вери у Њега, тај догађај слави као спасоносан за нас. Опет, славећи чудо као дар љубави и благодати Божје и вере наше, а најпре Пресвете Богородице и светих апостола и светих Отаца.
Зато, браћо и сестре, молећи се Пресветој Богородици, немојмо се молити магијски, мислећи да је довољно да изговарамо формуле молитве и мислећи да је довољно да споља испуњавамо закон који треба да испуњавамо. То је само први степен. Било да се ради о посту, о милосрђу, о милостињи, о било чему, није довољно споља испуњавати, него то све треба да буде увод у речи: Нека ми буде по речи Твојој, Господе (Лк 1, 38) и истовремено плод тих речи. Све треба да почива на вери која је истовремено смирење, а смирење није ништа друго него израз речи Нека ми буде по речи Твојој, Господе. То је исповедање и спознаја наших слабости и немоћи. То је, једном речју, исповедање чињенице да нам је потребан Бог, да без Њега не можемо и да не можемо без вере у Њега.
Дај Господе свима нама да се угледамо на Пресвету Богородицу, да идемо Њеним стазама, да Њена вера испуни срца наша, ум, читаво наше биће, да и ми вазда заједно са Њом можемо говорити Нека ми буде по речи Твојој, Господе, и да и ми попут Ње онда можемо уснути, да наше упокојење буде уснуће у Господу, како бисмо онда заједно са Њом и Господом нашим могли бити узведени у Царство Божје и већ овде и сада том тајном, пуноћом и лепотом живети, а увек славити Њега Једног у Тројици, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
